Biti roditelj ne znači za sve nas isto. Neki ovu ulogu shvate veoma ozbiljno i posvete svoju pažnju najboljem mogućem odgajanju svoje dece. Dok drugi ovu ulogu shvate kao pre svega takmičarsku, gde su deca propratni aksesoar za hvaljenje pred drugim roditeljima.

Od dana kada sam i sama postala majka primetila sam pomenutu razliku među roditeljima. Prva pomenuta grupa je tiha, što bi se reklo – oni rade i ćute. Vole svoju decu, ponosni su na njih, raduju se svakom njihovom koraku i napretku. Ali jednostavno nemaju potrebu drugima da se hvale time.

takmicenje-roditelja

Biti roditelj, znači biti umetnik davanja.

U ovu drugu grupu spadaju oni malo drugačiji. I oni vole svoju decu, samo što su mnogo glasniji. Oni skeniraju vas i vaše dete i prvo ukažu na sve ono što vama ili njemu fali. A onda kreće rafalna paljba savršenosti i posebnosti koja krase eto baš njihovu decu. E sa njima imam problem.

Svi oni nešto imaju potrebu da se hvale kako je njihovo dete super napredno i sve radi pre predviđenog vremena, a eto baš tvoje nešto kasni. Njihova deca su sedela na noši još sa 5 meseci, sklapala rečenice sa godinu dana, prohodala u 9 meseci i sve tako.

Zanimljivo je da uvek kada svoje dete upoređuju sa tvojim, obavezno prilagode priču sa dobom tvog deteta u kome se trenutno nalazi.

Za mene je jako nepristojno kada se roditelji utrkuju sa drugima i od sasvim normalne i prirodne stvari kao što je razvoj deteta prave nadmetanje. Meni je to isto kao da si obukao i našminkao svoje malo dete i poslao ga da se takmiči u pevanju ili na izbor lepote – jednostavno izopačeno.

Deca su najveće blago i to stoji. Ali ne znam od kada su deca postala trofej za lečenje kompleksa roditelja. Zapravo verovatno su to oduvek i bila, nego sam ja tek od kada i sama imam dete shvatila koliko je ceo taj svet u najmanju ruku čudan.

Treba da budeš dobar roditelj svom detetu, a ne da se prikazuješ drugim roditeljima kao takav ili da se sa njima takmičiš.

Ali za sve to nisu uopšte kriva deca. Kada su mali oni ni ne znaju da su predmet hvaljenja i nadmetanja sa drugom decom, ali problem može da nastane kada budu malo veći ili kada odrastu.

Svako svoje dete voli najviše na svetu i to je sasvim normalno! Treba da smo ponosni na svoju decu i da se radujemo svakom trenutku njihovog rasta i napretka. Ali to treba svesti na normalne granice, a ne od toga praviti cirkus.

Za mene je moja Sofia najpametnija i najsavršenija! Pravi mali genije! Uostalom, za koju majku njeno dete nije baš takvo?

Mada ja nemam potrebu da idem okolo i nabijam na nos drugim roditeljima to što ona na primer najviše voli da se igra sa knjigama. Voli pa šta. To je lepo za nju, i za nas kao roditelje, jer smo i sami ljubitelji knjiga. Ali isto tako i gleda crtaće sa mamom.  Tek sa godinu dana je dobila prve zube. I zamislite prohodala je tek sa 16 meseci.

Ništa od navedenog je ne čini niti više naprednom, ni nazadnom u odnosu na njene vršnjake. To nam je mnogo puta potvrdila i njena pedijatrica koja još kaže da svako dete raste i razvija se po samo svom tempu. Naravno da u medicinskom pogledu postoje i gornja i donja granica rasta i razvoja, koje ako se pređu možemo pričati o naprednoj ili nazadnoj deci, ali to nije ono o čemu se ovde radi.

Tako da dragi moji, u se´ i u svoje kljuse. Roditeljstvo nije takmičenje, već prelep dar.

Višak energije koju posedujete preusmerite u aktivnu ljubav prema sebi i SVOM detetu i bićete manje nesrećni i nezadovoljni samima sobom.

A drugi roditelji će vas više poštovati ako pokušate da ih razumete i pomognete ukoliko im je ta pomoć neophodna, nego ako im stalno nabijate na nos da nešto ne rade dobro ili da im je dete manje napredno od druge dece.

Srdačno,

S-Mama