Ne postoji recept za dobru i zdravu vezu. Sorry to disappoint you.

Ali to ne znači da rad na partnerskom odnosu nije važan. Naprotiv, esencijalan je.

Ne podrazumeva se da imaš pored sebe nekog kao što je Marko i ja sam toga svesna. Ne samo posmatrajući partnerske odnose ljudi oko sebe, već i na osnovu sopstvenih iskustava tokom “prošlog života” (jer ja računam vreme pre Marka, i Marko) shvatila sam da se u vezama ništa ne podrazumeva.

Nije dovoljno želeti dobar odnos i nadati se da će se on desiti. Kvalitetan odnos se gradi, zajedničkim naporima i možda još većim trudom održava.

Ne postoji taj magični momenat u kome stvari dostignu bajkoviti vrhunac i na tom čarobnom bregu ostanu zauvek.

I živeli su srećno do kraja života je apsolutna laž i zavaravanje.

Pod time ne mislim da je nemoguće biti srećan u parnterskom odnosu, već da je za dobar odnos potreban konstantan rad i trud oba partnera.

I ne, to ne podrazumeva da nikada ne postoje razmirice. Naprotiv, one su deo i najboljih odnosa koje znam, pa i mog. Ali postoji razlika i u njima.

Kada smo to raščistili da vam srušim odmah još jednog sneška – ne postoji recept za “savršeni” brak ili partnerski odnos.

Svaki odnos je sam za sebe poseban i jedinstven, kao što su to uostalom i pojedinici u njemu. Te ono što “pali” kod nas, ne mora da znači da će funkcionisati kod vas. Isto kao i u roditeljstvu.

To ne znači da ne treba da razmenjujemo iskustva, jer čini mi se da što više stavljamo stvari na sto i o njima otvoreno pričamo, to se više razbija taj veo misterije takozvanog “savršenstva”. A svi dobro znamo da savršenstvo ne postoji, iako mediji, pogotovu ovi socijalni, uporno u to hoće da nas ubede.

Svi smo mi apsolutno savršeni i potpuno nesavršeni na svoj način. Takvi su i naši partnerski odnosi.

Šta je zaista važno u partnerskom odnosu?

Ono što je meni važno u partnerskom odnosu je pre svega kako se osećam pored nekoga.

Ne, pod tim ne mislim da je realno biti srećan 24/7 i da su drugi odgovorni za naša osećanja.

Ovo naglašava i Philippa Perry u svojoj knjizi „The Book You Wish Your Parents Had Read (and Your Children Will Be Glad That You Did)„.

Philipa tvrdi da je važno preuzeti odgovornost za svoja osećanja, umesto da za njih okrivljujemo druge i ističe značaj samosvesti i refleksije, posebno u odnosu roditelj–dete i partnerstvu.

Ono što je meni važno je da li vas parner gura napred ili vam postavlja nogu da se sapletete na svakom koraku?

Da li vam daje vetar u leđa, ili vas tera da se zbog njega smanjujete?

Da li vam daje prostora da budete ono što jeste ili vas brusi po svojoj meri?

Meni je važno da se osećam viđeno, da ne krijem svoje ambicije, mišljenja, stavove, pa i bunt.

Da se osećam sigurno sama u svojoj koži i da moj partner to prihvati, podrži i zaliva.

Lekcije iz prošlih veza

Na žalost nisam ni sama dugo znala koliko je to sve važno, već sam naravno naučila na svojim greškama tokom prethodnih neuspelih veza.

Bilo je primera u mom životu, gde me bivši partneri nisu videli, nisu mogli “da podnesu“ moju snagu, pamet, ambiciju.

O bivšima sve najbolje. Štaviše, zahvalna sam za sva iskustva koja su me naučila šta u životu ne želim i da mogu više i bolje.

Jedan od njih ne samo da me nije podržavao u mojim ambicijama, štaviše pored njega sam se osećala kao da sam kriva za svoje uspehe i da je moj zadatak da se smanjujem da se on ne bi osećao loše ili ugroženo pored mene.

To se odražavalo pogotovu vezano za fakultet – ja sam kidala, davala sve u roku i dobijala brojne stipendije kao nagradu za izvanredan uspeh, a on nije uspevao da položi ispite i mučio se još od prve godine.

Svaka moja desetka mi je bila gorka, jer eto on je ponovo pao ispit. Nije on nikada eksplicitno izgovorio reči koje bi mene naterale da se osećam kako jesam, ali je svojim postupcima to itekako stavljao do znanja.

Uostalom i društvo nas od malena tako uči – žene treba da slušaju muškarce, da ih podržavaju, “iza svakog uspešnog muškarca stoji žena koja ga podržava”, “nikada ne smeš da pobediš muškarca u igri ili sportu” – svakodnevica je puna sličnih floskula koje nas programiraju da se po automatizmu smanjujemo i ne ugrožvamo mušku superiornost, čak i kada ona izostaje.

Na primer, ja bih htela da proslavimo moju novu stipendiju, a on bi baš tada bio “kažnjen” i nije smeo da izađe iz kuće, jer je ponovo pao ispit…

Kada bih pričala o mojoj tada željenoj karijeri sportske novinarke, on bi uvek komentarisao kako to nije posao za ženu, jer ću često biti odsutna.

Ja sam morala njega da vučem, bodrim, motivišem i obavezno sebe da smanjujem.

Te naravno da se posle nekog vremena ne osećaš dobro u takvoj vrsti odnosa.

When it’s not working for you, get out.

Drugi, s kojim sam bila jako kratko, ali sasvim dovoljno da bih shvatila da ima takođe tipično Balkanske muške poglede na odnose i na ženu – žena da rađa, muškarac da radi šta želi.

Not for me, thanks.

Treći, s kim sam uvek bila u hoćemo-nećemo odnosu, ali nikad ništa konkretno se među nama nije desilo, nikada nije verovao u moje pisanje i ideju da ću ja „menjati svet pisanjem“.

“To je nemoguće, nećeš uspeti.” Više puta i sa podsmehom bi mi to govorio.

Čak i poslednji put kada smo se čuli pre par godina, glupo se našalio: „Kada sam video da je reč o nekome ko ima blog i piše, pretpostavio sam da si ti. Jel si već promenila svet?!“

Partner koji gaji tvoj plamen

A ja sam oduvek imala tu iskru, koja tinja i ima potrebu da se iskaže, da se pisanom rečju bori protiv nepravde, da osnaži i motiviše druge da se probude iz sna i počnu da žive po svojim pravilima.

Sa Markom se ta iskra pretvorila u plamen, koji on već od onog prvog „može“ pre 13 godina stalno podgreva i rasplamsava. On oduvek veruje u mene i moje pisanje, vidi u meni čak i stvari koje ja ne vidim i pomaže mi da ih osvestim.

Zbog njega imam celu kolekciju različitih vrsta pera za pisanje, od pravih ptičijih, preko staklenih, kaliografskih… Kada sam završila master studije kupio mi je pisaću mašinu na ćirilici, o kojoj sam sanjala godinama.

I možda to i ne zvuči impozantno, ali mi živimo u Nemačkoj i mogućnost pronaći staru pisaću mašinu na buvljaku jeste ogromna, ali ne i da pronađeš i jednu na srpskoj ćirilici.

On je uspeo.

Svaki put kada u nečemu posustanem, on je uvek tu da mi da ruku i podigne me na noge.

On vidi u meni potencijal, koji nekada i sama nisam u stanju da primetim, zaliva ga i ohrabruje me da ga pratim.

A itekako sam svesna da se takva podrška ne podrazumeva.

Previše je primera čak i u mom bliskom okruženju, koji pokazuju kako je Marko više izuzetak, nego pravilo.

Kada podrška izostane

Moja drugarica koja je sjajna žena, majka i prijateljica, na žalost živi sa čovekom koji joj je posle studija medijskih nauka predlagao da upiše kurs za vaspitačicu, jer to ima više smisla za ženu, nego ono čime je ona htela da se bavi.

Videla sam je pre par meseci ponovo i opet mi se sramežljivo požalila:

“Znaš, počela sam da radim 20 sati u školi svog sina i to me čini tako ispunjenom.”

“Wow, čestitam draga, baš mi je drago zbog tebe” odgovorila sam oduševljeno.

“Da, kada sam na poslu sve je super, ali kada dođem kući ne prođe dan da ne dobijem prigovor od muža da nema potrebe da radim i da je bolje da se malo više brinem o kući i o sinu. A šta ja da radim dok je on u školi? Da čistim, perem i kuvam po celi dan? Mislim radim ja i to, ali ne mogu samo to da radim… Ne razumem kako on to ne vidi… Pitam se, kako bi njemu bilo da je on vezan za kuću, kao što očekuje da ja budem…”

I to me rastužuje na toliko nivoa.

Rastužuje me što jedna obrazovana, posvećena žena i majka mora da pravda svoju potrebu za tim da ima svoj posao, van kuće.

Da se oseća loše što je našla ispunjenje u onome što je zanima, a da neko ko treba da joj bude najbliži i prvi je podrži i razume, ne vidi koliko je njoj to potrebno.

Ona nije jedina.

Sa druge strane ovakvi primeri mi pomažu da uvidim koliko je važno ceniti kada pored sebe imaš nekog ko te ne sputava, već podržava i pomaže ti da ideš napred.

Kada partneri rastu različitim tempom

Druga opasnost u odnosu proizilazi iz istog izvora, a ima različiti ishod.

Naime, kada jedan partner radi na sebi, a drugi stagnira, neizbežno je da se vremenom stvori nepremostiv jaz između dvoje ljudi.

Zato je važno ne samo da vidimo svog partnera, da ga podržavamo u njegovim apsiracijama i ambicijama, već i da ga pratimo.

To ne podrazumeva da svi treba da imamo ista interesovanja kao naši parnetri i da sve radimo zajedno. Individualnost je vrlo važna i u partnerskom odnosu. Ali neka vrsta balansa mora da postoji.

Na primer, ako žena počne vredno da trenira kao bi bila u dobroj formi i zdrava, da radi na sebi tako što krene na terapiju ili radionice, koje joj pomažu da bolje razume sebe, a muškarac joj se podsmeva, ne želi da se digne sa kauča i prejeda se svakoga dana gledajući fudbal.

U takvom disbalansu između ljudi koji su delili zajedničke interese i ciljeve, a gajili jaka osećanja jedno prema drugom, samo je pitanje vremena kada će jedan od njih shvatiti da “nešto više ne štima”.

I u takvim situacijama postoje dva puta: ili prethodno pomenuto smanjivanje – da se “vratimo” na nivo partnera koji stagnira -, ili shvatamo da možemo bolje i drugačije.

Važno je na ovom mestu shvatiti da je trud da menjamo svog partnera u startu osuđen na propast, jer je nemoguće menjati druge i krojiti ih po našoj meri.

Ali ono što je moguće je da motivišemo jedni druge i svojim primerom pokažemo da može bolje.

Mel Robbins to zove principom Let them, then let me iliti pustite druge da budu kakvi žele da budu, ali onda dopustite sebi da budete ono što vi želite tj. najbolja verzija sebe.

Mel kaže da ako otvorena komunikacija ne donosi rezultate, pokažite svojim primerom da može bolje i dajte sebi i partneru 6 meseci vremena da se stvari promene.

U našem primeru dakle postoje dva scenarija: ili se muž koji stagnira “trgne” dok posmatra svoju ženu kako cveta, pa poželi i on da krene njenim stopama kako bi je “sustigao” i time vratio balans u odnos.

Ili krene “lakšim i bezbolnijim putem” gde nastavi da sedi na kauču i pri tom njoj prebacuje i podsmeva se što je počela da se menja, prebacujući krivicu na nju što je došlo do jaza između njih dvoje.

Ukoliko prođe 6 meseci i do poželjne promene ne dođe, treba da biti iskren sa sobom i doneti odluku – da li je za vas to deal braker ili nije. Ustati ili odustati.

Zdrava veza je moguća

Sve gore napomenuto ne znači da je nemoguće imati zdrav partnerski odnos u današnje vreme koji je baš po vašoj meri. Naprotiv.

Moja najbolja prijateljica Sara je vrlo uspešna u svom poslu, takođe je majka dve predivne devojčice i supruga ambicioznog naučnika. Njih dvoje čine da stvari izgledaju tako lako i prirodno.

Džejk je taj koji ustaje ujutru i sprema doručak za devojčice, vodi ih u školu i dočeka kada dođu kući.

Sarino radno vreme je nekonvencionalno, te je obično on taj koji sprema večeru i čita devojčicama pred spavanje.

A ona je ta koja finansira život svoje porodice i omogućava svom mužu da se bavi onim što najviše voli.

I stvari funkcionišu i to vrlo dobro.

A šta je tajna njihovog uspeha? Naravno da sam to otvoreno pitala Saru, koja je potpuno nonšalantno odgovorila:

“Communication, trust and a sense of humor. Dobra komunikacija i odsustvo sujete, mi smo partneri, tim, porodica – a tim se drži zajedno.”

Niko kao Bell Hooks nije uspeo da opiše suštinu, po njenim rečima, prave ljubavi, a ja bih dodala funkcionalnog partnerskog odnosa. U svojoj knjizi baš na temu ljubavi “All about love”, Bell kaže:

“Obično zamišljamo da će prava ljubav biti intenzivno prijatna i romantična, puna ljubavi i svetlosti. U stvarnosti, prava ljubav se zasniva na radu. (…) Suština prave ljubavi je međusobno prepoznavanje — dvoje ljudi koji jedno drugo vide onakvim kakvi zaista jesu. (…) Krenuti u takvu vezu zastrašujuće je upravo zato što osećamo da više nema mesta za skrivanje. Mi se poznajemo. Sva ekstaza koju osećamo javlja se dok nas ova ljubav neguje i istovremeno izaziva da rastemo i da se menjamo. (…) Prava ljubav je bezuslovna, ali da bi zaista procvetala, ona zahteva trajnu posvećenost konstruktivnoj borbi i promeni.” (hooks, All about love, S.112-113)

Partnerski odnos je dvosmerna ulica, uzimanja i davanja. Klackalica na kojoj je jedno vreme jedan gore, drugi dole.

Ali je važno da se klackalica pokreće, a ne da stoji u mestu. Jer u suprotnom nema odnosa, već se radi o diskonekciji, koja obično vodi u otuđenost.

Srdačno,

S-Mama