Tantrumi i emocionalna inteligencija, ne samo kod dece, već i kod odraslih.

Svakog jutra Sofka i ja šetamo do njene škole mirnim ulicama predgrađa u kome živimo.

Taj jutarnji mir i tišina su nam esencijalni saputnici jer je to naše vreme, koje koristimo da na miru razgovaramo jedna sa drugom.

Međutim jednog jutra čuli su se, kako se na prvu loptu činilo, nadljudski vrisci.

“Šta je to mami?” upitala me je iznenađena i pomalo uplašena Sofka.

Ja nisam osećala strah jer sam tačno prepoznala svaki ton koji se čuo. Ne, niko nikoga nije mučio, pljačkao, niti ubijao.

To su samo bili krici deteta starosti između 2 i 5 godina koje je u tim trenucima imalo tantrum.

Ubrzo su se zvuci povezali sa slikom, jer su iz sporedne ulice izašli majka, koja je užurbano gurala kolica, i njen todler, koji je vrištao iz sveg glasa pokušavajući da iz istih kolica izađe.

Majka je verovatno žurila da odvede svoje mladunče u vrtić kako bi verovatno na vreme stigla na posao.

Ne poznajem pomenutu ženu lično, ali znam je, znam svaku njenu trenutnu misao, strah i frustraciju.

Svim snagama je pokušavala da i sama ne vrišti na već vrišteće dete, pokušavajući da gura kolica napred kako bi stigla gde god da je pošla i u isto vreme da zadrži posrnulog mališana da ne iskoči iz kolica direktno na glavu, jer mali je bio u takvom stanju kakvo bi srednjovekovni monasi verovatno opisali “opsednutošću đavolom lično”.

Mora da sam imala blagi osmeh na licu jer me je Sofka ubrzo upitala: “Mama šta se to dešava?”

“Ne brini ljubavi, ništa to nije strašno. Dečak samo pokušava da se izbori sa brojnim emocijama koje su ga preplavile tj. ima tantrum.“

“Šta su tantrumi, mami? Zvuči jako opasno.”

“Sva deca ih imaju kada su mala, dok ne nauče da rečima iskazuju sve svoje potrebe i dok ne nauče da prepoznaju svoje emocije.”

“Dobro je pa ih ja nisam imala” odahnula je Sofka.

“O da jesi, itekako jesi, ljubavi moja”, uz osmeh sam joj odgovorila.

“Stvarno?! Pa kako se ja toga ne sećam,” zapanjeno će Sofka.

I tako je definisana tema o kojoj ćemo razgovarati tog dana na putu do škole.

Zašto deca imaju tantrume?

Zašto naše generacije nisu proživljavale tantrume, čini se da u naše vreme toga nije ni bilo?

Varate se, i mi smo imali emocije, ali zbog načina vaspitavanja mi smo morali da ih gutamo i držimo pod kontrolom, jer nedajbože da pokažeš neprimerenu emociju, šta će reći svet! I zato smo tu gde jesmo.

Zato sa svojih 30 i kusur godina ne znamo da prepoznamo osnovne emocije i da se sa njima izborimo, te smo zbunjeni. Ne znamo da li smo ljuti ili tužni, srećni ili uzbuđeni – drugim rečima, nismo razvili emocionalnu inteligenciju.

A naša deca koja “smeju da doživljavaju tantrume” već sa svojih nepunih 10 bolje hendluju svoja osećanja, pa čak i bolje od nas samih detektuju naša i daju im pravo ime.

Deca su naše ogledalo tj. uče po modelu.

A direktni model smo upravo mi, njihovi roditelji.

Deca uče od nas sve, ne samo ono što izgovaramo, već i način na koji to činimo, način na koji mi reagujemo u određenim situacijama.

Te kako onda ako sami ne znamo da kontrolišemo osećanja u pojedinim situacijama, smemo uopšte da očekujemo da deca po prirodi to moraju da znaju da rade?

Deca nisu mašine za programiranje, već osobe sa osećanjima koja oni vrlo često ni sama ne razumeju.

Mi kao roditelji jesmo odgovorni za svoju decu, ali ne za to da oni deluju svetu „smerno i vaspitano“ već da probamo da razumemo njihove potrebe i pomognemo im da ih ispune.

Hladnoća i autoritarnost nisu ni načini ni sredstva za odgajanje ni emotivno zdravih osoba niti zdravih odnosa.

I samo zato što ste vi odgajani na taj način, ne znači da ne smete promeniti narativ i slušati pre svoje dete, nego tradiciju i okolinu. U našoj kulturi je vrlo uvreženo mišljenje tipa „on ili ona to meni rade namerno, u inat, samo da me obrukaju“, te pretimo i kažnjavamo decu kada pokušavaju da se izbore sa svojim osećanjima samo zato što mi sami nismo u stanju da to učinimo.

I onda kada dete krene da „vrišti“, ne pitamo se da li možda nešto nije u redu, da li im nešto fali ili im neka potreba nije ispunjena ili omogućena.

Ne, mi to smatramo ličnim atakom na nas, našu ličnost i ono najgore, naš roditeljski autoritet. Ali ne, oni ništa ne rade nama u inat.

Deca nisu zla po prirodi i nikome se i ni za šta ne svete, nebitno kog uzrasta bili.

Vrlo je moguće da kroz određena ponašanja koja su socijalno „neprihvatljiva“ ili vama nedopustiva, oni traže vašu pažnju zato što ne znaju kako bi to drugačije uradili ili kako bi tu pažnju dobili.

Pravi razlog zašto deca imaju tantrume je mnogo jednostavniji.

U uzrastu od 3 do 5 počinju da osećaju različite emocije bez mogućnosti da ih razaznaju i sa njima se izbore. Te kada se one nagomilavaju u nekom trenutku eksplodiraju u obliku tantruma.

Manja deca imaju tantrume, koji nisu izlivi besa, već su pokušaj deteta da se izbori sa nečim, a da pri tom i samo ne razume svoja osećanja, a verovatno ni ne zna rečima da iskaže to što oseća.

Te kada se ta osećanja (glad, umor, potreba za bliskošću ili neko drugo nezadovoljstvo) dovoljno nakupe u detetu, oni su kao pokretna tempirana bomba i samo je pitanje kada će pući.

I ne, tada nije leva čarapa kriva što nije na desnoj nozi, niti količina putera na hlebu, niti ranac koji je trebalo da se spusti levom a ne desnom rukom na pod – to su okidači – a pravi razlozi leže negde drugde.

“Ako deci nije dozvoljeno da dožive pun talas emocija (bez da im odrasli govore „smiri se“, „ovo je glupo“ ili „preteruješ“), nikada ne nauče kako da na zdrav način obrade normalne ljudske emocije. Umesto toga, postaju emocionalno nezreli odrasli koji svoju frustraciju iskaljuju na ostatku sveta.” (Robbins S. 98)

U tim situacijama kada dete vrišti je najlakše, zato što i sami ne znamo kako bismo drugačije reagovali, vrištati sa njim u glas.

Ali to, kao što već sigurno znate, ne vodi ničemu, do samo povećanju frustracije u vama. A ni vi niste krivi, tako smo svi naučili – dete koje vrišti na ulici je per se nevaspitano, a roditelji su nekompetentni.

Koliko puta ste i sami imali ovakvu misao? Da, i ja sam. Ali onda sam naučila na teži način.

Najnezgodnija stvar sa tantrumima je što ne možeš da ih predvidiš i tempiraš vreme i mesto kada će se dogoditi.

Ako se eksplozija emocija desi u kućnim uslovima, dobili ste jackpot jer to je okruženje koje i vi i dete poznajete i koje možete da kontrolišete.

Na primer, dete otrči u svoju sobu, vi krenete za njim i prvo što uradite je da sklonite sa puta stvari kojima može da se povredi, zatim budete dovoljno blizu da budete sigurni da se u tom naletu nekontorlisanih emocija neće povrediti skačući sa kreveta, komode ili nekod drugog komada nameštaja.

I najvažnije, a najteže, što onda treba da uradite jeste da smirite sebe, ne reagujete i čekate da nalet prođe.

Teško jeste, u početku se čini nemogućim, ali verujte mi, neophodno je. A kada bura prođe, dete će izgledati izmoreno, ili će samo doći da se ušuška kod vas ili vi priđite njemu i čvrsto ga zagrlite sa rečima “sve je uredu, mama/tata je tu”.

Ja bih uvek Sofku upitala:

“Jel ti lakše sada?”

i ona bi svaki put odgovorila uz uzdah:

“Mnogo!”

I tada je vreme za razgovor.

Da se zajedno sa detetom pronađe mogući uzrok erupcije i da se doživljena emocija koja je prethodila tantrumu jasno definiše i nazove pravim imenom.

I posle nekoliko takvih razgovora, primetićete kako polako dolazi do poboljšanja. Sofka bi posle tantruma sama rekla “mislim da sam baš bila gladna mami, jel mogu sada nešto pojesti.” Ili “baš sam umorna”…

Zašto je naša smirenost esencijalna?

Pre svega zbog našeg opšteg mentalnog i fizičkog stanja. A zatim i kako bi dete od nas primilo jasnu poruku – sva osećanja su ok, tu sam za tebe i volim te.

„Mnogo joj ti dopuštaš“ je rečenica koju nisam malo puta čula, od ljudi koji obično smatraju roditeljsku smirenost kod tantruma kao znak slabosti roditelja i razmaženosti deteta.

Da, dopuštam joj da oseća sva svoja osećanja i da o njima uči i da ih prihvata.

Da, ako to znači da ću pustiti svoje dete da obuče pantalone koje „joj prijaju“ pre nego one koje sam joj ja ostavila, dopuštam joj.

Mnogi ovakvo naše postupanje ne razumeju i olako odbacuju.

Razumem to, jer sam i sama bila drugačijih shvatanja dok se nisam oprobala u ulozi roditelja.

Teorija je jedno, kao i očekivanja, a realnost je nešto sasvim drugo što jedino kada osetiš na svojoj koži, možeš zaista da razumeš.

Sofka nije plakala kao mala jer je „ispuštena“ i „hirovita“, već zato što smo predugo ostali u kafiću, a njoj je bilo odavno vreme da ide u krevet.

Ili smo žurili da ne propustimo prevoz, te nismo stigli da jedemo kod kuće nego smo planirali da to uradimo negde u gradu. I onda bomba eksplodira, bez plana i upozorenja.

U takvim situacijama najvažnije je prvo smiriti sebe i imati na umu, da niste vi centar događaja, već vaše dete, te se njemu treba posvetiti.

Posle smirivanja sebe i potiskivanja svog impulsa za vikanjem, pretnjama i kažnjavanjima, treba obezbediti prostor u kome se nalazite kako se dete slučajno ne bi dovelo u opasnost ili se povredilo. Jer ne, ono tada ne može da se kontroliše, te je vaš posao kao odrasle osobe koja je za to malo biće odgovorna, da ga tada (možda više nego ikada) čuvate.

A kada oluja prođe – a uvek prođe – iako se čini da traje celu večnost i još duže, to ne smete iskoristiti kao priliku da sada konačno vi izbacite frustraciju iz sebe.

Ne. Tada je vaš posao kao odsrasle i emotivno zrele ličnosti, da svom detetu pokažete da je voljeno, da ste tu za njega i da iako ono ne razume šta mu se desilo, na vas uvek može da se osloni.

Jer to je glavna uloga roditelja, osim da voli, da bude uvek oslonac svom detetu.

U suprotnom dovodite vaše dete kao i vaš odnos sa njim u opasnost. Reči su u odnosu sa decom u većini slučajeva prazne i nedelotvorne, ali zato zagrljaj – kada je teško – ne može da zameni rečenica „uvek sam tu ako me trebaš“.

Tantrumi kod odraslih?!

To je takođe svojevrstan podsetnik nama odraslima da emocije nije zdravo potiskivati, ni kada si mali niti kada odrasteš. O tome kako i odrasli doživlajvaju tantrume i to baš iz razloga što to nisu smeli kada je za to bilo vreme, Mel Robins je posvetila celo poglavlje u njenoj knjizi “The let them theory”.

“Većina odraslih su zapravo samo osmogodišnja deca zarobljena u velikim telima. Sledeći put kada budeš s tom osobom i osetiš da te nešto što kaže ili način na koji se ponaša iritira, zamisli verziju te osobe iz četvrtog razreda kako sedi u istoj prostoriji s tobom. Jer ono što opisuješ je neko ko ima emocionalnu zrelost osmogodišnjaka. I, hteli mi to ili ne, takvi su većina odraslih.” (Robbins, 96)

Kako to izgleda u praksi: Imate loš dan na poslu, dođete kući, u suzama ispričate šta se desilo svom partneru a on vam kaže „zna se ko je tu šef, a ko zaposleni“, umesto da vas zagrli i kaže i pokaže da mu je stalo do vaših osećanja i problema – on ili ona ih na taj način gurnu pod tepih.

Istina je da niko nije naučen kako to da radi.

Da bi upravljao/la svojim emocijama, moraš ih razumeti i znati kako da ih obradiš na zdrav način. A prema mom iskustvu, većina ljudi nema pojma kako to da uradi. “Emocionalna zrelost nije nešto s čim se rađaš ili što se jednostavno dogodi. To je veština koja zahteva vreme, vežbu i želju za učenjem.” (Robinns, S. 97)

Zamislite samo kako bi vama život bio lakši da od početka smete da kažete šta vam smeta ili šta vam ne prija da radite.

Da prosto ne obučete taj džemper koji vas bocka ili te pantalone koje vas stežu.

A ne da umesto toga, roditelji na leđima nose male pobede zvane „ja sam roditelj i ima da bude po mom“, a da vi vidno ljuti i iznervirani gutate bes i suze i jedva čekate da odrastete i možete da obučete šta želite.

Kako bi samo bilo lepo da na primer znate da prepoznate kada ste umorni i prosto zatražite odmor. A ne da radite izvan granica mogućeg, samo zato što se to od vas očekuje.

Koliko bi manje „igrica“ bilo u partnerskim odnosima, da smo samo naučili da komuniciramo, a ne da potiskujemo svoja osećanja ili ih iskazujemo na pogrešne načine.

Sve su to „male stvari“ koje postaju deo nas, naučena ponašanja koja vode do velikih problema kada odrastemo. Ne po okolinu, jer smo super istrenirani da više pazimo na ono šta drugi misle ili od nas očekuju, već po nas same.

E zato mi je važno da koliko god mogu pomognem svom detetu da nauči svoja osećanja, da ih iskazuje i da ima poverenja u nas, kao roditelje i njoj najbliže osobe, da ih sa nama podeli.

Zato mi je važno da se sa njom mazim kada ona to od mene treba. Da mi kaže ne, kada nešto ne želi. Da zatraži „odmor od vrtića“ ili da neće da obuče haljinu koja joj se ne sviđa.

Najveća greška u takvim situacijama je da teramo dete da radi nešto protiv svoje volje, jer im na taj način šaljemo jasnu poruku – nije važno šta osećaš, važno je šta se od tebe očekuje.

Ali ono što iz celog iskustva sigurno može da dobije je – ne, nisam sama, uvek ima nekog ko je tu za mene i ko me zaista vidi i čuje.

A taj osećaj sigurnosti je neprocenjiv i ostaje za celi život.

Srdačno,

S-Mama