Već nekoliko dana sa galerije u maloj univerzitetskoj biblioteci u kojoj provodim ne samo dane, već evo i godine, posmatram jednu, mnogi bi rekli, neuobičajenu pojavu.

Radi se o dečaku koji je previše mlad (da ne kažem mali) da bi već i sam bio student. Nikada nisam znala da odokativnom metodom određujem drugima godine, ali bih rekla da dečak nema više od 10.

Njegov tata je profesor na Univerzitetu i vrlo ga često srećemo ne samo na kampusu, već i na različitim kulturin dešavanjima na koja, kao i mi, dolazi sa svojom decom (on ih ima troje). Ne poznajem čoveka lično, niti znam šta predaje. Ali to je jedan od onih ljudi koje toliko često srećete da ih prosto zapamtite.

Taj dečak već nekoliko dana za redom istražuje redove knjiga u biblioteci. Stavi nekoliko odabranih na „svoj“ sto u čitaonici i onda tako sedi, čita ili lista. I tako nekoliko sati. Onda tata dođe po njega, pa zajedno idu na „kafu“ u kafiteriju (znam jer sam ih i tamo slučajno sretala).

Ovaj prikaz me oduševljava na više nivoa i zato sam i htela da viđeno i zabeležim.

Prelepo mi je to što mali „ne visi“ na telefonu ili kompu, nego prosto nalazi zabavu (nećete verovati) i u biblioteci. Mada ne mislim da su moderni mediji per se loši, ali o tome drugom prilikom.

Ja nikako ovako gledajući iz daleka ne mogu znati da li on voli da igra igrice i koliko vremena provodi ispred ekrana, ali vidim entuzijazam kojim istražuje knjige kada je ovde.

Vidim sebe u njegovim godinama na neki način. Vidim Sofku za nekoliko godina.

DSC05544

Ja bih svakako volela da sutra i svoju ćerku dovedem da provodi vreme na univerzitetu i da je to neće „smarati“.

Smatram da sa takvim sećanjima iz detinjstva, teško mogu da izrastu loši ljudi, zar ne?

Možda za vas sve ovo nema nikakvog smisla, ali meni je jako emotivno i dirljivo.

Samo se setim koliko sam ja volela da zajedno sa mamom i tatom idem u gradsku biblioteku, gde nije ni bilo ovoliko knjiga, a i gde nisi mogao sam da „kruziraš“ između nepreglednih redova knjiga i sam tražiš ono što će te zainteresovati, a pogotovu nisi imao mesto gde bi ih na licu mesta mogao početi i da čitaš.

A meni je bilo lepo i pored svih tih „nedostataka“.

I možda mi je baš zbog toga lepo i danas da sate i sate provodim među knjigama i ovde u čitaonici, i kod kuće i da makar jednom nedeljno zajedno sa Sofkom istražujem police dečije biblioteke.

Deca jesu naša budućnost, ali je mi u velikoj meri i oblikujemo.

I dok ja pišem ove redove, dečak odlazi sa svojim ocem verovatno kući, na toplu večeru da mami i braći prepričava dan kakav je imao. A vratiće se sutra, sigurna sam.

S-Mama

P.S. Ovaj tekst je nastao prošlog leta, dok sam još pisala master rad. Ali se izgubio među svim ostalim neobjavljenim i objavljenim tekstovima, ili možda nije… Možda je samo čekao da ga evo baš danas pronađem i objavim. I zamislim se, dobro se zamislim…