Reka je život.

Jedna od stvari koja je Mimu i mene zbližila pre i nego što smo se zaljubili jedno u drugo jeste gledanje serija i filmova.

To naše zajedničko interesovanje nam daje nešto više od osećaja umirujuće izmeštenosti iz ovog sveta i povoda za ušuškavanje pod plišanim ćebetom.

Gledanje i deljenje kulturnih sadržaja nam daje uvek nove impulse i teme za razgovore. Analiza simbola i radnje u njima, kao i teme poput ljubavi, sreće, okrutnosti, mogu biti neiscrpni povod za razgovor, ali i diskusiju. A ono što nas dugoročno zbližava sa nekim jeste razgovor jer se samo na taj način bolje upoznajemo i razumemo.

„Fudbal je život“

„Ted Laso“ je jedna od omiljenijih serija na našem zajedničkom repertoaru.

Najzad malo komedije i smeha.

U mojim adolescentskim, ali i kasnijim godinama sam bio veoma zainteresovan za ono što se u našem zapadnom društvu karakteriše kao klasična literatura.

Sada mogu slobodno reći da me je ta moja sklonost odvela u mračni svet Dostojevskog i ostalih realista i na jedan esencijalan način oblikovala moj prilično pesimističan pogled na svet. Do te mere, da sam smatrao da je vredno gledanja, čitanja i slušanja samo ono što ima „ozbiljnu“ i dramatičnu notu.

Ona nam daje uvid u jedan mučan i nimalo lak život običnih ljudi, koji se bore da prežive u okrutnom svetu moćnika, koji ih ugnjetavaju i na čijim se leđima oni bogate. Interesovalo me je dakle, samo ono što nam predstavlja surovu i tužnu stranu realnosti.

Niko mi nije rekao da je i smeh, radost i veseo pogled na svet koji nas okružuje, takođe realnost – i to ona lepša – a da je smeh izvrstan način da se adresiraju problemi u društvu i izvrnu ruglu upravo oni koji sebe uzimaju previše ozbiljno.

Jedan od likova u seriji Ted Laso, koji dolazi iz Južne Amerike, nije prestajao da nas zasmejava prečestim izricanjem jedne proste rečenice u raznim situacijama: „Fudbal je život„.

Da li fudbal jeste ili nije život, zavisi od toga da li i u kojoj meri se njime bavite.

Za neke je fudbal najvažnija sporedna stvar u životu, za neke samo povod da se opuste i ne razmišljaju o tekućim problemima, za neke je pak on razonoda, a za neke izbacivanje nakupljenih emocija putem navijanja. Za neke je pak on totalna glupost u kojoj ne mogu da vide ili pronađu nikakav smisao.

Fudbal je život!

Reka kao identitet

„Šta je za tebe život“ – upitala me je jednom Mima.

Udubljenog u gledanje serije, to njeno pitanje me je na trenutak zateklo, ali ono što mi je prvo palo na pamet je bilo: „Ti i Sofia ste moj život!“

Porodica jeste život. To ne shvataš jedino u period kada si dete, bar ne svesno i bar ne ja.

Ali u mom životu je postoji još nešto što je život. Nešto što mi je vratilo život. I to sam potpuno slučajno shvatio kada smo nekoliko meseci kasnije, zadovoljno sedeći posle trodnevnog putovanja biciklom na ušću tri reke u Pasauu – Ina, Dunava i Ilza.

Gledajući u još uvek jasno različite boje Ina i Dunava, koje se tek tamo negde iza okuke u potpunosti mešaju i stapaju, shvatam da za mene koji sam odrastao pored i na reci, i reka je život.

Ona ne samo da u sebi sadrži život, nego i daje život svemu pored sebe. Njen umirujući miris, koji se ponekad meša sa mirisom mulja, ribe, drveća i trave, stajaće zauvek utisnut u moju podsvest.

Da li sedeo pored reke ili u mojoj kancelariji prepravljajući ovaj tekst, jasno mogu da prizovem taj miris u moje nozdrve i da ga udahnem.

U njenim gornjim tokovima, koje je Ivo Andrić u svom romanu opisao i gde sam proveo godine moje rane adolescencije, Drina je brza, divlja, kao oko zelena.

Ipak, ja sam ostao i dalje duboko povezan sa njenim donjim tokom, gde sam proveo godine mog detinjstva, a gde je ona nešto tromija, dublja i manje prodorno zelena, najviše zahvaljujući tome što je čovek pokušao da je ukroti i iskoristi za pravljenje prekoneophodne električne energije.

Moj deda mi je često sa tugom u glasu pričao:

“Kada je napravljena hidroelektrana 58 godine, naše dve najplodnije njive uz reku su bile potopljene. Nikad nam država to nije nadoknadila. Tamo sam čuvao i stoku… Dve velike magaze su nam skroz bile potopljene zbog ovog jezera…”

Delovalo mi je da deda nikad nije prežalio što je reka ukroćena i što smo zahvaljujući tome imali struju u našem podrinjskom kraju.

Tek kasnije sam shvatio da je ta tuga bila prouzrokovana time što im je najbolje parče zemlje potonulo, a što je morao biti veliki udar za našu ionako siromašnu porodicu.

Lov na blago iz mulja detinjstva

Meni je pak život bio nezamisliv bez tog prostranog jezera koje je bilo moje more. A ono je u sebi i dalje skrivalo svakakve tajne.

Kada bi voda u vrelim letnjim danima opala, ja i moj rođak Janko, koji mi je bio i najbolji prijatelj, krenuli bismo u potragu za tim skrivenim blagom u klizavom mulju.

Pored ribolovačkoga pribora – uglavnom plovaka, udica, olova i poneke varalice, koji i jeste bio primarni cilj naše potrage, pronašli bismo i veliki broj katanaca.

Ti preostali relikti potopljenih magaza, štala i obora su mi pričali priču o potopu. Potopu, koji je mom dedi doneo tugu, a meni radost.

Kada sam prvi put doneo punu kesu tih katanaca kući, moj otac mi je ljutitim tonom koji je prikrivao zapravo njegov strah rekao:

„Šta će ti to? Znaš li da oni zaključavaju ljudsku sreću? Idi i odmah ih baci sve nazad u vodu!“

Tih godina je međutim toliko nesreće bilo u našim krajevima, kojima se širio miris zapaljenog rata, kao da je svako izvadio bar po tri katanca iz Drine. Nerado sam moj ulov vratio nazad u vodu, vajkajući se nad uloženim trudom da ih sakupim.

Dugo sam, ipak, sakrivao taj jedan veoma stari katanac, kakav do tada nikada nisam video – masivni, robustan, sa velikom ključaonicom i prelepim oblikom koji je podsećao na srce.

Da li je on pokušao da zaključa moju sreću i život, ni dan danas nisam siguran…

Borba sa dubinom i sobom

Gacanje u plićacima i mulju, pecanje, šetanje i čuvanje koza pored Drine činilo je moju svakodnevicu.

Plivanje ne.

Toliko puta sam sa tugom gledao moje drugare, kako bezbrižno plivaju i maštao o danu kada ću i ja moći da plutam po vodi i bez napora se oduprem dubinama vode na leđima i gledam u plavo nebo iznad mene.

Ili pak da zaronim i vidim šta je ono što se nalazi u dubini koju letnje suše nikada ne iznesu na videlo dana i crnilo noći.

Te spirale mog iskustva sa plivanjem tj. mog života u vodi, sam se setio jednom prilikom dok sam u društvu prijatelja otplivao do obližnje bove u našem lokalnom jezeru pored Regenzburga, dok sam se borio za dah održavajući ravnotežu na konopcu razapetom između dve bove.

Zapanjen time koliko sam se umorio nakon relativno kratke preplivane distance, prijatelj me je zapitao:

„Da li je moguće da toliko malo kondicije imaš?“

„Pa, kondicija mi nikada nije bila jača strana, ali mislim da ovaj umor ipak ima puno veze i sa mojim strahom od vode, jer sam se dva puta zamalo udavio“, odgovorio sam mu.

I u tom trenutku sam osetio da je konačno progovorila istina iz mene.

Godinama sam taj strah potiskivao, nisam hteo da priznam da sam se davio, da ne znam da plivam, da nisam dobar plivač, da ne mogu dugo da plivam i da se i dalje plašim dubine.

Da plivam sam naučio tek onda kada sam se odselio i odvojio od Drine, na gradskom bazenu koji nije bio dovoljno dubok da bi me preplavio i odvukao na dno.

Uveren da sam konačno savladao održavanje na površini vode i da mi reka na kojoj sam odrastao više ne može nauditi, radovao sam se mom prvom obilasku kuće u selu i kupanju sa drugarima.

I odmah prvog dana, ugledavši komšinicu koja se čamcem uputila prema sredini Drinskog jezera gde se moje društvo već okupilo na sprudu, bez razmišljanja sam skočio u vodu i krenuo da plivam ka njoj.

Precenio sam se.

Da ona nije krenula čamcima ka meni da mi prekrati put, verovatno ne bih imao snage da stignem do nje. Poslednjim atomima snage sam se izvukao iz vode u čamac i tog dana nisam više nijednom ušao u vodu, pravdajući se pred drugarima umorom od puta.

I dan danas se susretnem sa nevericom u očima ljudi kada im ispričam da sam se dva puta davio, a sve ukupno pet puta imao blizak susret sa smrti.

„Pa kako si uopšte još uvek živ“, je pitanje sa kojim se najčešće sretnem.

„Pa eto, valjda sam imao sreće“, je moj najčešći odgovor.

Ta sreća ima pak svoje ime i prezime, ima telo, spasonosne ruke i mesto u mom umu do kraja mog života, koliko god on da potraje.

I nakon više od 20 godina veoma jasno se sećam oba moja davljenja u Drini. Sećam se vrlo jasno situacije kada je komšinica u razgovoru sa mojim roditeljima usputno rekla:

„Svaki davljenik se pojavi tri puta na površini vode i onda ga voda uzme sebi.“

I to mi je ostalo urezano u podsvesti…

Tri puta – to mi je bila prva misao, koja mi je pala na pamet, oba puta kada sam se davio.

Svako isplivavanje sam brojao, kao na nekom dvoboju kada suprotstavljene strane odbrojavaju onih deset koraka do svoje eventualne smrti.

I sada mi se odseku noge kada pomislim na ta tri isplivavanja.

Borba da se izbavim iz tog rvanja sa vodom koja me usisava i misao o tome, koliko mi je još snage preostalo, po tome se sećam toga.

Da li je dugo trajalo? Da, čitavu večnost!

Tišina, veslo i crvena linija spasa

Prvo davljenje u Drini je bilo ono što se tamo u mom kraju zove: „otvaranje sezone“.

Sestra i ja smo se bezazleno igrali na čamcu, zavezanom u seoskoj luci ispod obližnje komšinicine kuće.

Ne znam da li je bio januar ili neki drugi zimski mesec, ali se sećam da je bilo hladno i da sam bio toplo obučen.

I dok sam stajao na daljem kraju čamca, pognut i zagledan u vodu, sestra je lagano privukla čamac obali, koji se cimnuo i najverovatnije sam izveo najbolji skok na glavu u mom životu.

Šok i strah su me preplavili, refleksno sam otvorio usta da udahnem vazduh, ali umesto njega me je potekla voda direktno u moju pluća.

Neartikulisano i panično mlataranje rukama i nogama me je brzo izbacilo na površinu, gde sam se zadržao tek neku sekundu, nedovoljno da bilo šta smisleno uradim – pa čak ni da dozovem moju sestru.

Brzo vraćanje nazad u dubinu i neprestano mlataranje ekstremitetima me je opet iznelo gore, ovoga puta sa mišlju da mi ostaje još jedan put da isplivam na površinu i da je onda došao kraj.

Kada sam trećeg puta promolio nos tik iznad površine vode, počeo sam da shvatam da za četvrto isplivavanje nemam snage.

Zimska odeća sada se natopila vodom, a ponestajao mi je i entuzijazam za besmislenim isplivavanjem. Sećam se preplavljujućeg očaja u tom trenutku.

Da li je moguće da ću ovako završiti? Zar život ovde staje i gasi se?

I taman kada sam krenuo da se prepuštam vodi, sreća me je pogledala i voda me je „izbacila“.

Moja sestra je najzad reagovala i pružila veslo, koje je bilo napravljeno od nekakve motke i polomljenog plastičnog saobraćajnog znaka upozorenja.

Da nije bilo drečavo crvene linije na tom ostatku od znaka pričvršćenom na motku, možda ga ne bih ni video u mutnoj vodi koja je počela da me vuče na svoje dno.

Sećam se i Jecinih reči koje su zaglušeno kroz vodu dopirale do mene:

„Drži veslo!“

Kako sam samo bio ljut na nju što joj je toliko dugo trebalo da me izvuče iz vode. Ali sada znam da ono što je meni trajalo kao večnost, za nju su verovatno bile sekunde…

Izlaska na obalu, odlaska kući i presvlačenja mokre i natopljene zimske odeće se sećam iz perspektive trećeg lica. Kao da se moj duh odvojio od tela i otpratio ga do kuće, gde se najzad vratio u njega.

Oboje smo pokušavali da što pre osušimo odeću, kako roditelji ne bi ništa saznali jer smo se plašili da ćemo još i batine dobiti. Vremena za ispoljavanje straha nije bilo.

Tu sam, preživeo sam. To je jedino bilo važno.

 Deda Vujo i treća ruka spasa

Drugo davljenje nije bilo otvaranje sezone, nego je bilo u sred sezone. Sećam se jako velike vrućine i da su svi moji drugari bili na lokalnom sprudu na kupanju.

Kada sam obavio poslove kod kuće, roditelji su me najzad pustili da idem i ja da se kupam sa njima.

Stojeći na obali koju je od spruda delio nekada davno prokopani kanal, nisam želeo da se vratim kući tek tako. Ne sada, kada sam konačno pušten da idem da se okupam u prijatno hladnoj vodi po tako vrelom danu. Dovikivanje i molba da neko dođe po mene čamcem nije urodila plodom.

Rešen da ne odustanem u glavi sam napravio plan da, pošto ne znam da plivam, da prepešačim kanal ispod vode i tako pređem na drugu stranu kanala, gde počinje plićak.

Optimistična i veoma budalasta procena.

Takva ideja je mogla da ponikne samo u glavi nekoga ko je bio načitan knjiga fantastike. Ako me pitate – previše slobodno tumačenje i primena Žil Vernovog romana.

Moja genijalna ideja se ispostavila kao krajnje katastrofalna, posle prvog načinjenog koraka.

Zakoračivši u dubinu, moja noga se odmah okliznula stavši na mulj i celo telo mi je samo skliznulo u dubinu.

Ponovo poznati scenario: jedan, dva, tri…

I treći put je došla ruka spasenja.

Kako se odjednom tu stvorio deda Vujo, koji je nedaleko odatle pecao, a koga ja prethodno uopšte nisam video, ni dan danas mi nije jasno.

Svaki put kada bi me kasnije sreo, deda Vuja bi me pitao:

„Sećaš li se kako si me samo zgrabio za ruku onomad? Mislio sam da ćeš mi je otkinuti, sunce li ti malo!“

Kući sam dakle morao da se vratim i pre nego što sam želeo, srećom živ.

Ovoga puta su roditelji brzo čuli šta se desilo.

I dan danas mislim da ni oni, kao ni ja, nisu bili svesni koliko je situacija zapravo bila dramatična, inače bi me dobro istukli.

Ponekad dobiješ batine kad ih uopšte ne očekuješ, a ponekad budeš pomilovan i kada ne treba da budeš. Tako je nekada razmišljao moj detinji mozak.

Danas mislim da nijedno dete ne treba da dobije batine, naročito ne da strahuje od njih zato što se davilo.

Sada, kada znam da plivam, ne plivam tako rado.

Da li se brzo umaram od plivanja zato što nemam kondicije ili zato što se ispunim strahom, ne znam ni sam.

Kada razmišljam o tim davljenjima, setim se tog ukusa vode i njome ispunjenih pluća…

Ipak, ni vodu ni reku ne osećam kao moje neprijatelje, niti sam spreman da se odreknem njene blizine. Volim je i volim vreme da provodim pored nje.

Na kraju, iako sam umalo u vodi izgubio život, ona mi ga je već dva puta podarila i odbila da ga uzme.

Da, reka je život za mene, doslovno i metaforički.

I da nije odbila da mi uzme život, Mima i Sofia nikada ne bi postale moj život.

S-Tata