Reka je život

Reka je život.

Jedna od stvari koja je Mimu i mene zbližila pre i nego što smo se zaljubili jedno u drugo jeste gledanje serija i filmova.

To naše zajedničko interesovanje nam daje nešto više od osećaja umirujuće izmeštenosti iz ovog sveta i povoda za ušuškavanje pod plišanim ćebetom.

Gledanje i deljenje kulturnih sadržaja nam daje uvek nove impulse i teme za razgovore. Analiza simbola i radnje u njima, kao i teme poput ljubavi, sreće, okrutnosti, mogu biti neiscrpni povod za razgovor, ali i diskusiju. A ono što nas dugoročno zbližava sa nekim jeste razgovor, jer se samo na taj način bolje upoznajemo i razumemo.

„Fudbal je život“

„Ted Laso“ je jedna od omiljenijih serija na našem zajedničkom repertoaru.

Najzad malo komedije i smeha.

U mojim adolescentskim, ali i kasnijim godinama bio sam veoma zainteresovan za ono što se u našem zapadnom društvu karakteriše kao klasična literatura.

Sada mogu slobodno reći da me je ta moja sklonost odvela u mračni svet Dostojevskog i ostalih realista i na jedan esencijalan način oblikovala moj prilično pesimističan pogled na svet. Do te mere da sam smatrao da je vredno gledanja, čitanja i slušanja samo ono što ima „ozbiljnu“ i dramatičnu notu.

Ona nam daje uvid u jedan mučan i nimalo lak život običnih ljudi, koji se bore da prežive u okrutnom svetu moćnika, koji ih ugnjetavaju i na čijim se leđima oni bogate. Interesovalo me je, dakle, samo ono što nam predstavlja surovu i tužnu stranu realnosti.

Niko mi nije rekao da su i smeh, radost i veseo pogled na svet koji nas okružuje takođe realnost – i to ona lepša – i da je smeh izvrstan način da se adresiraju problemi u društvu i izvrgnu ruglu upravo oni koji sebe uzimaju previše ozbiljno.

Jedan od likova u seriji Ted Laso, koji dolazi iz Južne Amerike, nije prestajao da nas zasmejava prečestim izricanjem jedne proste rečenice u raznim situacijama: „Fudbal je život“.

Da li fudbal jeste ili nije život, zavisi od toga da li se i u kojoj meri njime bavite.

Za neke je fudbal najvažnija sporedna stvar u životu, za neke samo povod da se opuste i ne razmišljaju o tekućim problemima, za neke je pak on razonoda, a za neke izbacivanje nakupljenih emocija putem navijanja. Za neke je pak on totalna glupost u kojoj ne mogu da vide ili pronađu nikakav smisao.

Fudbal je život!

Reka kao identitet

„Šta je za tebe život?“ – upitala me je jednom Mima.

Udubljenog u gledanje serije, to njeno pitanje me je na trenutak zateklo, ali ono što mi je prvo palo na pamet bilo je: „Ti i Sofia ste moj život!“

Porodica jeste život. To ne shvataš jedino u periodu kada si dete, bar ne svesno i bar ne ja.

Ali u mom životu postoji još nešto što je život. Nešto što mi je vratilo život. I to sam potpuno slučajno shvatio nekoliko meseci kasnije, kada smo posle trodnevnog putovanja biciklom zadovoljno sedeli na ušću tri reke u Pasauu – Ina, Dunava i Ilca.

Gledajući u još uvek jasno različite boje Ina i Dunava, koje se tek tamo negde iza okuke u potpunosti mešaju i stapaju, shvatio sam da je za mene, koji sam odrastao pored reke i na njoj, i reka život.

Ona ne samo da u sebi sadrži život, nego i daje život svemu pored sebe. Njen umirujući miris, koji se ponekad meša sa mirisom mulja, ribe, drveća i trave, ostaće zauvek utisnut u moju podsvest.

Bilo da sedim pored reke ili u svojoj kancelariji prepravljam ovaj tekst, jasno mogu da prizovem taj miris u nozdrve i da ga udahnem.

U njenim gornjim tokovima, koje je Ivo Andrić opisao u svom romanu i gde sam proveo godine rane adolescencije, Drina je brza, divlja, kao oko zelena.

Ipak, ja sam i dalje ostao duboko povezan sa njenim donjim tokom, gde sam proveo godine detinjstva i gde je ona nešto tromija, dublja i manje prodorno zelena, najviše zahvaljujući tome što je čovek pokušao da je ukroti i iskoristi za pravljenje preko potrebne električne energije.

Moj deda mi je često sa tugom u glasu pričao:

„Kada je ’58. godine napravljena hidroelektrana, naše dve najplodnije njive uz reku su bile potopljene. Nikad nam država to nije nadoknadila. Tamo sam čuvao i stoku… Dve velike magaze su nam skroz bile potopljene zbog ovog jezera…“

Delovalo mi je da deda nikad nije prežalio što je reka ukroćena i što smo zahvaljujući tome imali struju u našem podrinjskom kraju.

Tek kasnije sam shvatio da je ta tuga bila prouzrokovana time što im je najbolje parče zemlje potonulo, a to je morao biti veliki udarac za našu ionako siromašnu porodicu.

Lov na blago iz mulja detinjstva

Meni je pak život bio nezamisliv bez tog prostranog jezera, koje je bilo moje more. A ono je u sebi i dalje skrivalo svakakve tajne.

Kada bi voda u vrelim letnjim danima opala, ja i moj rođak Janko, koji mi je bio i najbolji prijatelj, krenuli bismo u potragu za tim skrivenim blagom u klizavom mulju.

Pored ribolovačkog pribora – uglavnom plovaka, udica, olova i poneke varalice, koji je i bio primarni cilj naše potrage – pronašli bismo i veliki broj katanaca.

Ti preostali relikti potopljenih magaza, štala i obora su mi pričali priču o potopu. Potopu koji je mom dedi doneo tugu, a meni radost.

Kada sam prvi put doneo punu kesu tih katanaca kući, moj otac mi je ljutitim tonom, koji je zapravo prikrivao njegov strah, rekao:

„Šta će ti to? Znaš li da oni zaključavaju ljudsku sreću? Idi i odmah ih baci sve nazad u vodu!“

Tih godina je, međutim, toliko nesreće bilo u našim krajevima, kojima se širio miris zapaljenog rata, kao da je svako izvadio bar po tri katanca iz Drine. Nerado sam svoj ulov vratio nazad u vodu, vajkajući se nad uloženim trudom da ih sakupim.

Dugo sam ipak sakrivao taj jedan veoma stari katanac, kakav do tada nikada nisam video – masivan, robustan, sa velikom ključaonicom i prelepim oblikom koji je podsećao na srce.

Da li je on pokušao da zaključa moju sreću i život, ni dan-danas nisam siguran…

Borba sa dubinom i sobom

Gacanje u plićacima i mulju, pecanje, šetanje i čuvanje koza pored Drine činili su moju svakodnevicu.

Plivanje ne.

Toliko puta sam sa tugom gledao svoje drugare kako bezbrižno plivaju i maštao o danu kada ću i ja moći da plutam po vodi na leđima, da se bez napora oduprem dubini i gledam u plavo nebo iznad sebe.

Ili pak da zaronim i vidim šta je ono što se nalazi u dubini koju letnje suše nikada ne iznesu na svetlo dana, a crnilo noći je potpuno sakrije.

Te spirale mog iskustva sa plivanjem, tj. mog života u vodi, setio sam se jednom prilikom kada sam u društvu prijatelja otplivao do obližnje bove u našem lokalnom jezeru pored Regenzburga i borio se za dah održavajući ravnotežu na konopcu razapetom između dve bove.

Zapanjen time koliko sam se umorio nakon relativno kratke preplivane distance, prijatelj me je zapitao:

„Da li je moguće da toliko malo kondicije imaš?“

„Pa, kondicija mi nikada nije bila jača strana, ali mislim da ovaj umor ipak ima puno veze i sa mojim strahom od vode, jer sam se dva puta zamalo udavio“, odgovorio sam mu.

I u tom trenutku sam osetio da je konačno progovorila istina iz mene.

Godinama sam taj strah potiskivao, nisam hteo da priznam da sam se davio, da ne znam da plivam, da nisam dobar plivač, da ne mogu dugo da plivam i da se i dalje plašim dubine.

Da plivam naučio sam tek kada sam se odselio i odvojio od Drine, na gradskom bazenu koji nije bio dovoljno dubok da bi me progutao i odvukao na dno.

Uveren da sam konačno savladao održavanje na površini vode i da mi reka na kojoj sam odrastao više ne može nauditi, radovao sam se svom prvom obilasku kuće u selu i kupanju sa drugarima.

I odmah prvog dana, ugledavši komšinicu koja se čamcem uputila prema sredini Drinskog jezera, gde se moje društvo već okupilo na sprudu, bez razmišljanja sam skočio u vodu i krenuo da plivam ka njoj.

Precenio sam se.

Da ona nije krenula čamcem ka meni da mi skrati put, verovatno ne bih imao snage da stignem do nje. Poslednjim atomima snage sam se izvukao iz vode u čamac i tog dana nisam više nijednom ušao u vodu, pravdajući se pred drugarima umorom od puta.

I dan-danas se susrećem sa nevericom u očima ljudi kada im ispričam da sam se dva puta davio, a sve ukupno pet puta imao blizak susret sa smrću.

„Pa kako si uopšte još uvek živ?“ pitanje je sa kojim se najčešće susrećem.

„Pa eto, valjda sam imao sreće“, moj je najčešći odgovor.

Ta sreća ima pak svoje ime i prezime, ima telo, spasonosne ruke i mesto u mom umu do kraja mog života, koliko god on da potraje.

I nakon više od 20 godina veoma jasno se sećam oba svoja davljenja u Drini. Sećam se vrlo jasno situacije kada je komšinica u razgovoru sa mojim roditeljima usput rekla:

„Svaki davljenik se pojavi tri puta na površini vode i onda ga voda uzme sebi.“

I to mi je ostalo urezano u podsvesti…

Tri puta – to mi je bila prva misao koja mi je pala na pamet oba puta kada sam se davio.

Svako isplivavanje sam brojao, kao na nekom dvoboju kada suprotstavljene strane odbrojavaju onih deset koraka do svoje moguće smrti.

I sada mi se odseku noge kada pomislim na ta tri isplivavanja.

Po tome ih se sećam: po borbi da se izbavim iz tog rvanja sa vodom koja me usisava i po misli koliko mi je još snage preostalo.

Da li je dugo trajalo? Da, čitavu večnost!

Tišina, veslo i crvena linija spasa

Prvo davljenje u Drini bilo je ono što se tamo u mom kraju zove „otvaranje sezone“.

Sestra i ja smo se bezazleno igrali na čamcu zavezanom u seoskoj luci ispod obližnje komšinicine kuće.

Ne znam da li je bio januar ili neki drugi zimski mesec, ali se sećam da je bilo hladno i da sam bio toplo obučen.

I dok sam stajao na daljem kraju čamca, pognut i zagledan u vodu, sestra je lagano privukla čamac obali, on se cimnuo, a ja sam izveo verovatno najbolji skok na glavu u svom životu.

Šok i strah su me preplavili, refleksno sam otvorio usta da udahnem vazduh, ali mi je umesto njega voda potekla pravo u pluća.

Neartikulisano i panično mlataranje rukama i nogama brzo me je izbacilo na površinu, gde sam se zadržao tek neku sekundu, nedovoljno da bilo šta smisleno uradim – pa čak ni da dozovem sestru.

Brzo vraćanje nazad u dubinu i neprestano mlataranje rukama i nogama opet su me izneli gore, ovoga puta sa mišlju da mi ostaje još jedan put da isplivam na površinu i da je onda došao kraj.

Kada sam treći put promolio nos tik iznad površine vode, počeo sam da shvatam da za četvrto isplivavanje nemam snage.

Zimska odeća se sada natopila vodom, a ponestajalo mi je i volje za besmisleno isplivavanje. Sećam se preplavljujućeg očaja u tom trenutku.

Da li je moguće da ću ovako završiti? Zar život ovde staje i gasi se?

I taman kada sam krenuo da se prepuštam vodi, sreća me je pogledala i voda me je „izbacila“.

Moja sestra je najzad reagovala i pružila mi veslo, koje je bilo napravljeno od nekakve motke i polomljenog plastičnog saobraćajnog znaka upozorenja.

Da nije bilo drečavo crvene linije na tom ostatku znaka pričvršćenom na motku, možda ga ne bih ni video u mutnoj vodi koja je počela da me vuče na svoje dno.

Sećam se i Jecinih reči koje su zaglušeno kroz vodu dopirale do mene:

„Drži veslo!“

Kako sam samo bio ljut na nju što joj je toliko dugo trebalo da me izvuče iz vode. Ali sada znam da je ono što je meni trajalo kao večnost, za nju verovatno bilo nekoliko sekundi…

Izlaska na obalu, odlaska kući i presvlačenja mokre i natopljene zimske odeće sećam se iz perspektive trećeg lica. Kao da se moj duh odvojio od tela i otpratio ga do kuće, gde se najzad vratio u njega.

Oboje smo pokušavali da što pre osušimo odeću, kako roditelji ne bi ništa saznali, jer smo se plašili da ćemo još i batine dobiti. Vremena za ispoljavanje straha nije bilo.

Tu sam, preživeo sam. To je jedino bilo važno.

Deda Vujo i treća ruka spasa

Drugo davljenje nije bilo na otvaranju sezone, nego usred sezone. Sećam se jako velike vrućine i da su svi moji drugari bili na lokalnom sprudu na kupanju.

Kada sam obavio poslove kod kuće, roditelji su me najzad pustili da i ja idem da se kupam sa njima.

Stojeći na obali koju je od spruda delio nekada davno prokopani kanal, nisam želeo da se vratim kući tek tako. Ne sada, kada sam konačno pušten da se okupam u prijatno hladnoj vodi po tako vrelom danu. Dovikivanje i molbe da neko dođe po mene čamcem nisu urodili plodom.

Rešen da ne odustanem, u glavi sam napravio plan: pošto ne znam da plivam, prepešačiću kanal ispod vode i tako preći na drugu stranu, gde počinje plićak.

Optimistična i veoma budalasta procena.

Takva ideja je mogla da nikne samo u glavi nekoga ko se previše načitao knjiga fantastike. Ako mene pitate – previše slobodno tumačenje i primena Žil Vernovog romana.

Moja genijalna ideja se već posle prvog koraka ispostavila kao krajnje katastrofalna.

Čim sam zakoračio u dubinu, noga mi se okliznula na mulju i celo telo mi je samo skliznulo u dubinu.

Ponovo poznati scenario: jedan, dva, tri…

I treći put je došla ruka spasenja.

Kako se odjednom tu stvorio deda Vujo, koji je nedaleko odatle pecao, a koga ja prethodno uopšte nisam video, ni dan-danas mi nije jasno.

Svaki put kada bi me kasnije sreo, deda Vujo bi me pitao:

„Sećaš li se kako si me samo zgrabio za ruku onomad? Mislio sam da ćeš mi je otkinuti, sunce li ti malo!“

Kući sam, dakle, morao da se vratim i pre nego što sam želeo, srećom živ.

Ovoga puta su roditelji brzo čuli šta se desilo.

I dan-danas mislim da ni oni, kao ni ja, nisu bili svesni koliko je situacija zapravo bila dramatična, inače bi me dobro istukli.

Ponekad dobiješ batine kad ih uopšte ne očekuješ, a ponekad budeš pomilovan i kada ne treba da budeš. Tako je nekada razmišljao moj detinji mozak.

Danas mislim da nijedno dete ne treba da dobije batine, a naročito ne da strahuje od njih zato što se davilo.

Sada, kada znam da plivam, ne plivam tako rado.

Da li se brzo umaram od plivanja zato što nemam kondicije ili zato što me ispuni strah, ne znam ni sam.

Kada razmišljam o tim davljenjima, setim se ukusa vode i njome ispunjenih pluća…

Ipak, ni vodu ni reku ne osećam kao svoje neprijatelje, niti sam spreman da se odreknem njene blizine. Volim je i volim da provodim vreme pored nje.

Na kraju, iako sam umalo u vodi izgubio život, ona mi ga je već dva puta podarila i odbila da ga uzme.

Da, reka je život za mene, doslovno i metaforički.

I da nije odbila da mi uzme život, Mima i Sofia nikada ne bi postale moj život.

S-Tata