Mama kod kuće, mama na poslu

Mama kod kuće, mama na poslu – Gde počinje i da li se uopšte završava uloga „mame“ iliti o potrebi da brinem o svima, uvek i svuda.

Jednog sasvim običnog dana u ofisu, nakon uobičajene situacija u kojoj mi se kolega požalio da ga boli glava, a ja po automatizmu mu ponudila minimun tri vrste čajeva i dve vrste lekova protiv bolova, pita mene drugi kolega, potpuno nonšalantno:

Je li Mima, kakav je osećaj biti mama i kod kuće i na poslu?

Prvo sam se od srca nasmejala, jer nas dvoje imamo tako neposredan odnos te se šalimo jedno s drugim na mnoge teme. A onda se i zamislila i kao polivena kofom ledene vode shvatila – čekaj, on je potpuno upravu!

I ne, nije baš smešno, niti simpatično.

Ja sam neko ko oduvek brine o drugima.

Kao starija sestra, naravno da celi život brinem o svojoj sestri i pokušavam uvek da joj se nađem i pomognem. To je moja dužnost kao starije sestre, zar ne?

Zatim sam postala mama, što podrazumeva da preuzimam brigu o svojoj porodici tj. o svom detetu pre svega – jer to je ono što je uloga mame, zar ne?

Prijateljima sam potrebna – Mima to the rescue!

Moj trenutni posao je takav da pomažem ljudima koji imaju problema sa sowtware-om i u toj ulozi sam se i te kako dobro snašla, jer, gle čuda, pa ja sam prirodni talenat da pomažem drugima.

Na poslu imam sjajne kolege i odličan odnos sa gotovo svima.

Koleginica nije dobro spavala „hej imam odličan čaj, hoćeš?“

Kolegu boli glava, „hej imam brufen u fioci, hoćeš?“

Kolega oseća da će da se razboli, „hej uzmi skuvaj čaj od svežeg đumbira i stavi limun unutra, biće ti instant bolje!“

A da ne pričam o otvorenim vratima i uvek otvorenom uvetu za poslovne i privatne probleme. Volim često da se šalim na sopstveni račun kako nezvanično vodim savetovalište na poslu.

Takva mi je priroda, volim da se nađem drugima i da pomognem kada mogu. I uživam u tome.
To je moja super moć.

Tako sam mislila.

Te mi je Tobijev komentar bio ne samo simpatičan, već sam ga svhatila kao svojevrsni kompliment. Hej, ja sam ta koja brine o drugima i to se vidi.

Ali onda sam pročitala knjigu dr. Gabora Matea „When body says no“ i došla do vrlo bolnog otkrića. Ne, moja potreba da pomognem drugima nije super moć, već prepreka.

Stavljanje tuđih potreba ispred svojih nije pozitivna osobina, več siguran put u potiskivanje sebe i svojih potreba i karta za dobitak neke od autoimunih bolesti…

Au…

Hronični peaple pleaser – to sam ja

Svojevrstan šamar. I potreba da se preispitam.
Dr. Mate daje brojne argumente i primere u svojoj knjizi u kojoj sam se ne samo ja prepoznala 1 na 1, već u kojima sam prepoznala svoju majku, svoju baku i mnoge majke koje poznajem.

Dr. Mate čak u jednom poglavlju kaže da mnogi ljudi do te mere stavljaju potrebe drugih ispred svojih, da telo u nekom trenutku više ne može da prepozna gde ono prestaje a gde drugi počinju, što znači, da potrebe drugih prepoznaje kao svoje.

Ja volim taj deo sebe, koji nesebično pomaže drugima. Biti ljubazan i srdačan prema ljudima jeste supermoć i više je nego potrebno u današnje vreme. Štaviše esencijalno je.

Ne kažem da treba svi da hodamo okolo kao nadžak babe i dede, namrgođeni ili hladni roboti, koji gledaju samo sebe. Ali čak i ljubaznost i spremnost da pomogneš drugima treba da imaju granice, pogotovu kada počneš sebe i svoje osnovne potrebe da zanemaruješ na uštrp drugih.

Pričam o onome „treba“, „valja se“ i „neka ja ću“. Sigurna sam da tačno znate o čemu pričam, jer sve mi to radimo.

Jedno je ponuditi alate da neko sam reši problem, a sasvim drugo uskakati da ih spaseš i rešiš situaciju umesto njih. Ja radim oba.

Uzmimo odnos sa svojom decom kao primer.

Moderna psihologija zagovara da ni svoju decu ne spasavamo i rešavamo stvari umesto njih, već da ih opremimo veštinama, koje će im pomoći da sami reše problem koji imaju.

Na primer, dete slaže lego kockice, i jedan deo nikako ne mogu da uklope ma koliko se trudili. Vi vidite da zapravo samo treba da okrene kockicu i da će leći na mesto. Dete počinje da bude vrlo emotivno i da se nervira kako ne može da uspe.

Umesto da uzmete kockicu i stavite je pravilno, u toj situaciji treba da smireno kažete nešto tipa „da, vidim da te to frustrira, a šta misliš da probaš neki drugačiji način da baš tu kockicu staviš na to mesto“.

I bum, dete počne da vrti kockicu tamo vamo i cak, legne kao salivena.

Ne uče se lekcije ako preuzmemo i rešimo im problem uz nestrpljivo „neka, ja ću.“

Isto važi i za odrasle, bilo privatno bilo na poslu.

Umesto na pitanje kolege „jao jel možeš molim te začas da mi pomogneš“ gde to u potkontekstu znači „sada i odmah, nevažno šta ti radiš u datom trenutku“, nasmeješ se i kažeš

„izvini, moram da završim ovo što trenutno radim i čim dobijem priliku vrlo rado ću saslušati tvoj problem.“

I tek onda kada ste gotovi sa svojim zadatkom ne odete da rešite koleginim problem i preuzmete njegov zadatak na sebe, već mu pomognete da sam dođe do rešenja ili mu pokažete na primeru kako se to nešto radi. Ali on treba da odradi sam.

U suprotnom ćete ne samo biti preplavljeni tuđim obavezama i zadacima da nećete stići da obavite svoje, već će i kolege smatrati da uvek vama mogu da delegiraju stvari koje su njima teške ili ne žele da odrade.

I onda je samo pitanje vremena kada ćete biti toliko preplavljeni poslom da ćete izgoreti i početi fizički loše da se osećate i razbolite.

E zato je važno da naučimo da postavljamo granice. I da, treba biti ljubazan i spreman da pomogneš, ali pre svega moramo da čuvamo sebe same.

Zato mi nije samo knjiga Dr. Matea bila važna za ovu spoznaju, već možda i još više knjiga Mel Robins „The let them theory“ koja daje vrlo primenjive toolse kako da postaviti granice i prosto pustite ljude.

Prosto – Let them.

Mama na poslu

Ja sam neko ko će usput načuti da se koleginica žali kako ne zna da li će izdržati do ručka koliko je gladna, a ja koja uvek imam nešto za jelo za svaki slučaj u šteku po automatizmu brže bolje trćim do nje sa proteinskom čokoladicom i kažem „evo, da prebrodiš do ručka“.

Sve je to jako lepo, znam. I osećam se dobro što mogu da pomognem. Ali gde je granica?

Jedno je kada te nekao pita za pomoć, a sasvim nešto drugo kada se sam „guraš“ da spasiš nekog.

Da, ja sam „super mama“. Ali da li moram da budem super mama, uvek, svuda i svima?

Bolna istina je, ne, ne moram.

I znam da će biti vrlo teško da naučim da pustim i ne trčkaram k’o sumanuta. Za moje dobro, moram da naučim. Jer ja sam mama samo Sofki.

A kaže Mel, i potpuno je upravu, odrasli ljudi ne treba da budu spašavani, u tome i jeste glavna razlika između odraslih i dece. Odrasli treba da znaju da se spase sami, i ako ne znaju da potraže pomoć, ali ne i da neko preuzme svtari u potpunosti za njih.

Požrtvovane majke ne kukaju

Uloga majke u Balkanskim okvirima, koju rođenjem deteta usvajamo po automatizmu, a gledajući sve te majke oko nas, podrazumeva poistovećivanje sa ulogom žrtve:

– neka mama će;

– ne moram ja da jedem, neka ima za vas;

– ne treba meni ništa, kupite vi šta želite…

Toliko je ovaj oblik funkcionisanja urezan u našu podsvest do te mere da ne umemo ili ne želimo da stavljamo sebe i svoje potrebe u prvi plan, da smo pre spremne da se teško razbolimo, nego da nas neko božemesačuvaj okarakteriše kao sebične.

Pa čak i tada ne želimo da se žalimo, da ne bismo bile drugima na teretu. Jer mi smo te koje treba drugima da se nađu i da služe, jer mi smo majke.

Moja baka nikada u životu se nije požalila na zdravlje, na okolnosti u kojima je živela, uvek je bila tu za nas, za deku, za celu porodicu.

Samo se jednog dana usputno požalila da je „nešto boli stomak“. Srećom tata ju je odmah odveo kod lekara. Na žalost već je bilo prekasno. Samo par meseci kasnije, nje više nije bilo.

Zato sada ne mogu da se ne zapitam: kako bi stvari izgledale da je češće govorila „ne“, da se tu i tamo pobrinula za sebe, uradila nešto „sebično“ što njoj prija, bez obzira na to šta će ostatak porodice da kaže?

Da je redovnije odlazila kod lekara ili makar da se požalila prvi put kada je osetila „nešto čudno u stomaku“? Da li bi sada mogla da gleda Sofku kako raste i raduje joj se?

A onda tu je i moja mama, koja pati od svih mogućih i nemogućih vrsta alergija i teškog oblika astme. Sada kada aktivno razmišljam o tome, shvatam da ona zapravo ima najteže napade astme upravo kada je pod velikim stresom.

Ali ona je mama, i jaka žena, koja takođe ne želi nikoga da brine. Ali koja neizostavno brine ne samo o svima nama, već i o svojoj majci, svojoj sestri, njenoj porodici, svim prijateljima, familiji, rođacima, komšijama, kolegama, poznanicima…

Svi koji poznaju moju mamu mogu da potvrde da nikada srdačniju osobu u životu nisu upoznali. Uvek spremna da pomogne, šta god da treba. Svi gore pomenuti ljudi će uvek prvo pozvati moju mamu šta god im trebalo, jer znaju da će ona uvek skočiti istog trenutka upomoć.

Moja mama je dobra za sve druge, sem za sebe. I to joj telo govori, vrišti.

I ja je ne krivim, samo konačno razumem. Ona je previše rano bila primorana da uzme ulogu onog koji brine o drugima na sebe, a sebe je ostavila na polici. Jer ona je takođe mama i kod kuće i na poslu i u prijateljskim odnosima i u familiji, svuda.

Naravno da prepoznajem kod sebe učenje po modelu. I ponosna sam što sam odrastala i učila od tako jakih žena, one su moji idoli. Ali mislim da je važno, kao i u mnogim sferama u životu, da zastanem i zapitam se da li želim da i Sofka bude takva?

Da li želim da uvek stvalja potrebe drugih, ma koliko oni važni ili ne u njenom životu bili i na taj način pasivno stavljati sebe na poslednje mesto.

Jer mi smo jake žene?

Ne!

Moramo pod hitno da promenimo narativ u kome biti „jaka žena“ podrazumeva „žena koja ćuti i trpi“.

Kada telo kaže NE

Ovo je pogotovu teško za žene, jer ukoliko postavimo granice i nekome kažemo ne, pogotovu u poslovnom kontekstu, obično bivamo okarakterisane kao „nadrndane“, „oštrokonđe“ i drugim nimalo pozitivni pridevima…

I upravu tu leži problem. Naučile smo da budemo fine i dobre i od pomoći svima čak i kada to ide na našu štetu, jer ko još hoće da se o njemu misli kako je „veštica“ ili „kučka“.

Ne znam da li ste primetili, ali muškarci nemaju taj problem, barem ne na poslu. Oni su okarakterisani kao „odlučni“ u istim situacijama u kojima smo mi „kučke“.

Srećna sam što sam sa svojih 35 godina „rano“ shvatila da moram da prestanem.

Da moram da naučim da postavljam granice i kažem „ne“. Bilo Sofki, Marku, roditeljima, sestri, prijateljima, kolegama.

Moram da naučim da kažem „ne“ kada znam da mi nešto neće prijati, a do sada bih uvek to radila.

Moram da prestanem da uskačem i pomažem tamo gde mi niko pomoć nije ni tražio.

Ne moram i ne treba da spašavam sve, uvek i svuda! Moram da naučim da pustim.

I teško mi je da kažem ne, jer ne želim da povredim ničija osećanja, jer ne želim da izneverim nekog, pogotovu ako je moja pomoć „neophodna“ i ako znam „lakši način“.

I onda jedno po jedno ne iskazano „ne“, i gle čuda, paf – migrena.

Otkud to, pa nisam pod stresom?

Pa eto otkud!

Migrena je način mog tela da mi kaže „alo, dosta“, kada ja to ne ukapiram na vreme.

I baš zato želim da naučim da više pazim na sebe, a manje da budem „mama svima i svakome“.

Neće propasti svet ako se ja ne umešam u svaku čorbu. Briga o sebi i postavljnje granica su esencijalni za mentalno i fizičko zdravlje.

Ja idem malim koracima. Ne pravim nikakve planove utorkom, četvrtkom i subotom, to su moji dani za trening i u poslednje vreme svi to znaju.

Ne mogu da pomognem svima na poslu, pogotovu ne sada i odmah jer onda moji zadaci ne samo da trpe nego se i stresiram oko toga em što nisam pomogla kolegama, em što nisam stigla da obavim svoje.

I šta je posledica – naravno migrena.

I tada nisam u stanju niti da radim svoje, niti da pomognem drugima, jer moram da ležim u mraku i čekam da užasan bol prosto prođe. A kome je to od koristi? Prvoj meni nije, a onda ni svima oko mene naravno.

Baby steps. Na poslu sam počela da stavljam status na telefonu „zauzeta“ kako bih mogla da uradim svoj posao, a ne stalno budem na raspolaganju kolegama.

Pre neko jutro kada sam ušla u kancelariju, novi kolega me je od vrata pitao jel mogu da mu nešto kratko pomognem, a ja ni jaknu još skinula nisam. Rekoh „prvo dobro jutro, a drugo ako stignem u toku dana pomoći ću ti rado, ali ne mogu odmah, izvini“. Naravno da ne želim da budem neprijatna i ne mogu da promenim svoju prirodu iz korena.

Ali moram da naučim da tu svoju „finu“ prirodu izbrusim i uprkos njoj kažem „ne, izivni“.

Nisi loš čovek, ili loša majka, ili loš prijatelj ako kažeš „izvini, ne mogu“. I ne, nisi u obavezi nikome da se pravdaš zato što ne možeš. „Ne“ je potpuna rečenica.

Želim da moje dete nauči da ne bude tu pre svega za druge, pa ako stigne za sebe! Jer ako sami ne čuvamo sebe, niko to neće učiniti za nas.

Zato što želim da zdrava doživim duboku starost i uživam u životu, moram da naučim da ne budem „mama“ svima i uvek.

Moram da naučim da pustim pre svega, da kažem ne i da stavim sebe visoko na listu prioriteta.

Lako nije, ali rešena sam da radim na tome i da naučim.

Držite mi palčeve.

Srdačno,

S-Mama