Prva objavljena priča devetogodišnje Sofie – kratka, promišljena priča o odnosu između ljudi i životinja, o moći, odgovornosti i saosećanju.
Nekada davno, pre našeg vremena, dinosaurusi su još postojali i svi su živeli u miru.
Bilo je mesoždera, ali su jeli druge samo kada su oni već bili mrtvi.
Mesožderi su jeli i biljke.
Ali onda, kada su se pojavili prvi ljudi, sve se promenilo, jer ljudi nisu želeli mir.
I počeli su da love.
Lovili su sve što im se našlo pred očima.
Mali dinosaurusi su imali sreće, jer su mogli brzo da pobegnu.
I ubrzo je čovek zavladao svetom.
Sekli su drveće svuda i gradili kuće (šta god to bilo, u njima su živeli), i neke kuće su bile male, a neke velike (baš velike).
Mi, preživeli dinosaurusi, sakrili smo se na ostrvu koje ljudi još nisu istražili.
Ali kada su ljudi izmislili avione (leteće mašine u koje ljudi mogu da uđu), pronašli su nas, dinosauruse.
Zatvorili su nas u kaveze i potom odveli u zoološki vrt (veliki kavez sa drugim životinjama, dok nas ljudi posmatraju).
Tamo smo bili nesrećni, ali nismo mogli da pobegnemo.
Ostali smo tamo do kraja života…
Tako se i danas ljudi ophode prema životinjama. Ubijaju ih samo da bi sebi udovoljili, i ja želim da se to promeni!
Želim da svi nešto učinimo povodom toga!
Ostavite komentar