Jasno je da živimo u liberalnom kapitalizmu iliti potrošačkom društvu gde nam je potreba da nam stalno nešto treba ili da nam je nešto neophodno vrlo duboko usađena. Pitanje je samo da li smo toga svesni ili ne, i da li se borimo protiv toga, da makar odvojimo ono bitno od onog nebitnog?
Neću vam sada držati pridike o sociološkim i filozofskim teorijama i raspravama na temu kapitalizma i potrošačke kulture, kao što rekoh deo smo toga. Meni je na ovom mestu pre svega bilo važno da samu sebe malo preispitam i podvučem crtu šta je ono što koristim svakoga dana i bez čega mislim da ne mogu, a zapravo mogu i te kako.
Na prvom mestu su za mene to već duže vreme slatkiši. Nekada sam mislila da nema te sile koja će mene odvojiti od konzumiranja slatkog i to svakodnevno u pozamašnim količinama.
I ne, nije dijeta da koja me je na kraju ubedila da slatkiši zapravo i nisu tako važni. (Svaka čast ljudima koji mogu da ih drže, al´ ja u njima prosto ne vidim nikakav smisao.) To je bila Sofia. Od kada imamo nju, pogotovu od kada ona jede sve što mi jedemo, shvatili smo za mnogo namirnica da su zapravo nepotrebne (da ne kažem i nezdrave) a jedna od njih je svakako „nešto slatko“.
Ovo ne znači da sam zauvek prestala da jedem sve što u sebi sadrži bilo koju vrstu šećera. To samo znači da ne moram svakoga dana da u sebe unesem nešto (industrijski) slatko (voće se tu ne računa, apsolutni sam zavisnik od jabuka).
Krenimo sada malo u ozbiljnije vode.
Hajde da razmislimo malo o mobilnim telefonima iliti „pametnim“ telefonima da budemo precizniji.
Nemojte odmah spremati lomaču za mene, koristim ja svoj telefon svakodnevno. Samo je pitanje da li je sve što radimo na njemu toliko hitno i bitno ili nam on prosto oduzima vreme. Znam da to nije revolucionarna spoznaja.
Ali hajde da stvari postavimo ovako – da treba da se odreknete jednog tehničkog uređaja koji koristite svakoga dana, koji bi to uređaj bio?
Ili možda je postaviti pitanje obrnuto – bez čega definitivno ne biste mogli da zamislite život? A sada se zapitajte – zašto?
Kada sam sebi postavila ovo pitanje, prvo što mi je palo na pamet nije bio telefon već laptop. U poređenju sa laptopom, mobilni telefon je meni potpuno zanemarljiv.
Ja sam neko ko veći deo svog dana provede ispred ekrana laptopa. S obzirom na to da sam u sred pisanja master rada, sve više osećam zahvalnost vremena u kome živimo i činjenici da imam laptop.
Osim što radim na njemu, laptop mi je i glavno sredstvo za konzumaciju medija jer sam zaljubljenik u serije i filmove, te ih na njemu i gledam.
Uostalom telefon jeste kompjuter u malom, ali meni je draži ovaj „u veilkom“. Praktičniji mi je i neophodniji za sve stvari kojima se bilo profesionalno bilo iz hobija bavim. I definitivno ne bih mogla bez njega na duže staze.
A bez „pametnog“ telefona o, i te kako bih.
Da radim i da pišem moram. A da budem dostupna svima uvek i svuda, pa baš i ne moram. Simple as that.
Koliko god praktičan bio, toliko nas je sve uvukao u beznađe. Po automatizmu ga otključavamo, otvaramo određene aplikacije, i skrolujemo do besvesti ali bez svesti. Samim tim ne pratimo aktivno ono što se dešava oko nas, koliko god bili ubeđeni da smo time postali masteri multitaskinga.
Priznaćete i da je jako ružno kada pokušavate sa nekim da pričate, a taj neko „bulji“ u ekran svog telefona.
A o „zapsotavljanju“ dece da i ne govorim. Pa nam je posle kriv đavo kada i oni hoće da gledaju stalno u te male ekrane, onda se bunimo i pitamo „iju šta da radimo“.
Prosto, budite primer svom detetu, jer ono oponaša pre svega vas, pa tek onda možda ljude oko vas.
Koliko god društvene mreže bile korisna stvar, da li zaista moraju da budu prisutne 24 sata u našim životima? Ja kažem ne.
Napravila sam mali eksperiment.
Izbrisala sam najkorišćeniju aplikaciju sa svog telefona – Instagram (ne nisam izbrisala profil, i da, koristiću ga i dalje). Poenta je u tome da sam primetila koliko ređe posežem za telefonom od kada sam to uradila. Dolazim u situaciju da u trenucima dokolice uhvatim telefon u ruke, ali ne znam šta bih s njim jer Instagrama i automatizma da se u njega uđe jednostavno više nema, te ga odmah spustim nazad pored sebe ili u torbu.
Na ovaj način ne samo da imam osećaj da sam više prisutna tu gde jesam, pogotovu kada se igram sa Sofkom, već i nemam više one trenutke prokastrinacije dok učim (samo da pogledam na sekund nešto na insiti).
Nisam ja pravednik koji se bori protiv zlih socijalnih mreža, već želim da vam svojim primerom ukažem da samo osvešćivanjem „problema“ možemo da utičemo da ga kontrolišemo.
Naučila sam sebe da telefon držim u drugoj sobi dok radim. Ne ometa me ni samim svojim prisustvom, a s obzirom da kao majka često imam ozbiljan problem da se skoncentrišem, ne dozvoljavam da mi telefon kvari i to malo koncetracije koju skupim.
Ništa nije toliko hitno da istog trena moramo da odgovorimo, a ako i jeste, pa postoje drugi načini od opsesivnog proveravanja telefona da se to postigne.
Kod nas je to na primer fiksni telefon, kada sam kod kuće ili mejl, kada sam u čitaonici – te moji najbliži koji mi i jesu najvažniji znaju gde i kako da me nađu ako je zaista nešto hitno u pitanju, a sve ostalo može da sačeka.
Da se razumemo, ja sam veliki tehnološki entuzijasta, pa i profesionalno se bavim novim tehnologijama (pre svega iz teoretskog i naučnog ugla, ali i praktično). Samo mi je život mnogo lakši i manje stresan od kad sam sebe i ljude oko sebe naučila da nisam dostupna 24 sata. Kada spavam, telefon je isključen, kada radim u drugoj je sobi, kada vreme provodim sa porodicom ili ostane kod kuće ili ga ne vadim iz torbe.
Ništa ne mora, i sve može, ali po mojim pravilima.
A šta je ono bez čega vi ne možete ili mislite da možete?
S-Mama
[…] kome je koncetracija ugrožena prokastrinacijom i “zavisnošću” od društvenih mreža (a Instagram je bio moj šećer na koji bejah vrlo navučena). Ali eto, snaga volje, par klikova koji brišu aplikacije ili jednostavno sklanjanje mobilnog […]
[…] Pre nekoliko meseci sam pisala tekst o tome šta je meni od modernih tehnoloških gedžeta preko potrebno, a čega se mogu odreći. […]