Tema na koju već neko vreme ne mogu da pronađem jednostavan odgovor, zato što prosto mislim da se ne može posmatrati crno-belo, glasi: da li treba odvajati autora od njegovog dela?
O čemu se radi?
U poslednje vreme se bavim egzistencijalistima i dosta sam čitala o njima. Čitajući o Simone de Beauvoir, do sada nisam uspela da pronađem nijedno delo koje se koncentriše isključivo na njeno delo, njenu filozofiju. Svaki tekst i svaka knjiga se u prvoj liniji osvrću na nju kao na Sartrovu „ljubavnicu, saputnicu…“, pa se tek usput pomene da je i ona sama bila izuzetna i značajna misliteljka 20. veka. Njena filozofija, kao i njen spisateljski rad, svode se na njen „kontroverzan“, ili bolje rečeno nekonvencionalan, način života. Zamislite, žena koja nije htela da se uda niti da rađa decu, i imala je više partnera oba pola. Pa? Da li njen život umanjuje značaj njenog rada ili mu tek on daje na važnosti?
I da ne bude da pričamo samo o njoj. Istorija, ali i sadašnjost, puna je ljudi koji su na ovaj ili onaj način oblikovali čovečanstvo, nauku, kulturu, umetnost, a nisu vodili obične živote, štaviše, na mnogo načina su imali u najmanju ruku problematične stavove ili, još gore, ponašanja.
Ključno pitanje ovde je: da li možemo, ili smemo, da delo stavljamo jedino u kontekst života autora?
Kao što rekoh, odgovor nije nimalo lak.
Mada bi se činilo da jeste, pogotovu iz današnje perspektive, posle celog pokreta MeToo (koji u potpunosti podržavam i srećna sam što žene konačno ponovo staju jedna uz drugu i bore se za svoja prava). U slučajevima kao što su Weinstein ili, kod nas, Aleksić, vrlo odlučno kažem NE. Nije važno ko si i šta si, svoju moć ne smeš da koristiš tako što ćeš nekoga, pogotovu protiv njegove volje, povrediti na bilo koji način. Tačka!
Prosto, zar ne?
Ali šta ćemo sa onim genijima čija su dela nadživela njihove živote i sa onim genijima čiji se stil života nije uklapao, ili se ne uklapa, u moralne vrednosti društva u kome su živeli?
Što se mene tiče, nebitno je da li je neki pisac konzumirao alkohol ili druge opijate, s kim je spavao ili je imao druge poroke, meni je važno ono što je iza njega/nje ostalo.
Na primer, nikada nisam mogla da razumem svoju mamu, koja je legendarnog Milana Mladenovića svodila samo na njegovu zavisnost i kategorički odbijala da njegovu muziku prihvati kao vrhunsko umetničko delo. On za nju nije umetnik, već narkoman. I ma koliko se ja trudila da je preobratim i da je ohrabrim da odvoji njegove lične odluke od genijalnih umetničkih dela koja je stvarao, to je bilo nemoguće. A ja to mogu.
Ja ne mogu da prestanem da se divim geniju Leonarda da Vinčija zbog njegovih „seksualnih preferencija“ (pod ovim ne mislim na pol, već na godine onih koje je, prema nekim izvorima, „preferirao“). Ja ne mogu da svedem Simone de Beauvoir na „Sartrovu saputnicu“, jer je ona za mene možda najznačajnija filozofkinja 20. veka. Ja ne mogu da prestanem da slušam Milana Mladenovića, niti da se divim Maginoj muzici, zato što su uzimali nedozvoljene opijate.
Ali isto tako mogu da prestanem da slušam Xaviera Naidooa, koji je širio antisemitske i rasističke stavove, koliko god da volim njegovu muziku.
Martin Heidegger je bio član nacističke partije, a njegova filozofija je ipak uspela da preživi još za njegovog života. Ali koliko god njegova filozofija bila genijalna, uvek će biti obojena nacizmom. I mnogi umovi, veći od mog, ni za njegovog života, a ni danas, nisu uspeli da reše dilemu: da li odvojiti čoveka od genija? Da li je to moguće i, ako jeste, kako?
Koliko god volela filmove Woody Allena, mogu da razumem, pa čak i da podržim odluku Holivuda da više ne radi sa njim. To je veliki gubitak za filmsku umetnost, ali s druge strane i velika pobeda za sve žene koje su ikada na bilo koji način bile uznemiravane. Jer takvom ponašanju mora da se stane na put i akteri moraju da snose posledice.
Zato nije lako odsečno odgovoriti na pitanje da li treba odvojiti autora od dela. Ne znam. Za mene je to vrlo subjektivno i znam da to nije idealno. Možda bi se moglo reći da je lakše ignorisati kontroverzne živote umetnika ili naučnika koji su davno napustili ovaj svet, jer ih više posmatramo kroz prizmu „velikana“ nego običnih ljudi. A to je samim tim teže uraditi sa našim savremenicima.
Ali s druge strane, ako sada uspemo da „očistimo“ naše vreme od moralnih prestupnika (ne mislim na one koji uzimaju bilo koju vrstu opijata, njihov je izbor kako će trošiti svoj život, već na one koji svojim ponašanjem direktno ugrožavaju živote drugih), možda uspemo da budućim generacijama obezbedimo da ne dolaze u ovakve dileme.
Na kraju je možda jedino rešenje to da rešenja nema.
Možda je zapravo najbolje da ne posmatramo sve crno-belo, ali i da ne žmurimo pred stvarima koje su očigledno pogrešne. Kao i kod mnogih drugih problema, mislim da je znanje jedini ključ.
Tek kada imamo dovoljno znanja o nečemu, u ovom slučaju o životu i delu nekog umetnika ili naučnika, moći ćemo svesno da donesemo sud o tome da li je njegov rad vredno poštovati kao i pre, odvojeno od njegovog života, ili je pak bolje da ga, zbog njegovih postupaka, prepustimo zasluženoj osudi i zaboravu.
Srdačno,
S-Mama
Ostavite komentar