Tema na koju već neko vreme ne mogu da pronađem jednosavan odgovor, zato što prosto mislim da se ne može posmatrati crno-belo, je: da li treba odvajati autora od njegovog dela?
O čemu se radi?
U poslednje vreme se bavim egzistencijalistima i čitala sam dosta o njima. Čitajući o Simone de Beauvoir nisam uspela do sada da pronađem ni jedno delo koje se koncentriše isključivo na njeno delo, njenu filozofiju. Svaki tekst i knjiga se u prvoj liniji osvrće na nju kao Sartrovu „ljubavnicu, saputnicu…“ pa tek kao usput se pomene da je i ona sama bila izuzetan i značajan mislilac 20. veka. Njena filozofija kao i spisateljski rad se svodi na njen „kontroverzan“ ili bolje rečeno nekonvencionalan način života. Zamislite, žena koja nije htela da se uda niti rađa decu, i imala je više partnera oba pola. Pa? Da li njen život umanjuje značaj njenog rada ili mu jedino on daje na važnosti?
I da ne bude da pričamo samo o njoj. Istorija, ali i sadašnjost, je puna ljudi koji su na ovaj ili onaj način oblikovali čovečanstvo, nauku, kulturu, umetnost, a nisu vodili obične živote, čak su na mnogo načina imali u najmanju ruku problematične stavove ili, još gore, ponašanja.
Ključno pitanje ovde je – da li možemo ili smemo da stavljamo delo jedino u kontekst života autora?
Kao što rekoh, odgovor ni malo nije lak.
Mada bi se činilo da jeste, pogotovu iz današnje perspektive, posle celog MeToo pokreta (koji podržavam u potpunosti i srećna sam što žene konačno ponovo staju jedna uz drugu i bore se za svoja prava). U slučajevima kao što su Weinstein ili kod nas Aleksić, vrlo odlučno kažem NE. Nije važno ko si i šta si, svoju moć ne možeš da koristiš time što ćeš nekoga, pogotovu ne protiv njegove volje, povrediti na bilo koji način. Tačka!
Prosto, zar ne?
Ali šta ćemo sa onim genijima čija dela su nadživela njihove živote i onim genijima čiji se stil života nije uklapao ili se ne uklapa u moralne vrednosti društva u kome žive?
Što se mene tiče, nebitno je da li je neki pisac konzumirao alkohol ili druge opijate, s kim je spavao ili imao druge poroke, meni je važno šta je ono što je iza njega/nje ostalo.
Na primer, nikada nisam mogla da razumem moju mamu koja je legendarnog Milana Mladenovića svodila samo na njegovu zavisnost i kategorički odbijala da prihvati njegovu muziku kao vrhunsko umetničko delo. On za nju nije umetnik, već narkoman. I ma koliko se ja trudila da je preobratim i pokušavam da je ohrabrim da odvoji njegove lične odluke od genijalnih umetničkih dela koje je stvarao, to je bilo nemoguće. A ja to mogu.
Ja ne mogu da prestanem da se divim geniju Leonarda Da Vinčija zbog njegovih „seksualnih preferencija“ (pod ovim ne mislim na pol, već na godine onih koje „preferirao“). Ja ne mogu da svedem Simone de Beauvoir na „Sartrovu saputnicu“ već je ona za mene možda najznačajnija filozofkinja 20tog veka. Ja ne mogu da prestanem da slušam Milana Mladenovića, niti da se divim Maginoj muzici, zato što su uživali nedozvoljene opijate.
Ali isto tako mogu da prestanem da slušam Xaviera Naidooa, koji je postao antisemita i rasista, koliko god volela njegovu muziku.
Martin Heidegger jer bio nacista, ali je njegova filozofija uspela još za vreme njegovog života da preživi. Ali koliko god genijalna njegova filozofija bila, uvek će biti obojena premisom nacizma. I mnogi, veći umovi od mog, ni za vreme njegovog života, a ni danas nisu uspeli da reše dilemu – da li odvojiti čoveka od genija? Da li je to moguće i ako jeste kako?
Koliko god volela filmove Woody Allena, mogu da razumem, čak i podržavam odluku Holivuda da mu ne omogući više da išta snimi. To je veliki gubitak za filmsku umetnost, ali sa druge strane velika pobeda za sve žene koje su ikada bile uznemiravane na bilo koji način. Jer mora da se stane na put takvom ponašanju i akteri moraju da ispaštaju zbog toga.
Zato nije lako odsečno odgovoriti na pitanje da li treba odvojiti autora od dela. Ne znam. Za mene je to vrlo subjektivno i znam da to nije idealno. Možda bi se reklo da je lakše ignorisati kontroverzne živote umetnika ili naučnika koji su davno napustili ovaj svet, te ih više posmatramo kroz prizmu „veličina“ nego običnih ljudi. A to je samim tim teže uraditi sa našim savremenicima.
Ali sa druge strane, ako sada uspemo da „očistimo“ naše vreme od moralnih prestupnika (ne mislim na one koji uživaju bilo koju vrstu opijata, njihov je izbor kako će traćiti svoj život, već mislim na one koji svojim ponašanjem direktno ugrožavaju živote drugih), možda uspemo da obezbedimo budućim generacijama da dolaze u ovakve dileme.
Na kraju je možda jedino rešenje, da rešenja nema.
Možda je zapravo najbolje da ne posmatramo sve crno belo, ali i da ne žmurimo pred stvarima koje su očigledno pogrešne. Kao i u mnogi drugim problemima, mislim da je znanje jedini ključ.
Onda kada imamo dovoljno znanja o nečemu, u ovom slučaju o životu i delu nekog umetnika ili naučnika, tek onda ćemo moći svesno da donesemo sud o tome da li je vredno njegov rad poštovati kao i pre, odvojeno od njegovog života, ili ga je pak bolje gurnuti ih zbog svojih postupaka u zasluženu osudu i zaborav.
Srdačno,
Ostavite komentar