Dragi dnevniče iliti moć pisanja

Pisanje dnevnika je oduvek popularno i nije zapravo ništa novo ni revolucionarno. Devojčice to vrlo rado počinju da rade čim nauče da čitaju i pišu, kako bi „Dragom dnevniku“ poveravale ko im se sviđa, kako im je prošao dan i koliko je Sanja iz II/5 seljanka. Međutim, pisanje dnevnika donosi velike benefite i nama odraslima.

Živimo u vremenu kada se stresovi oko nas samo nagomilavaju, a od nas se očekuje da ih što bolje podnesemo i da se što brže izborimo sa njima. Pri tom se vrlo često gubi iz vida da smo mi živa bića, koja imaju osećanja i potrebe, a ne samo obaveze. Od nas se očekuje da se u rekordnom roku izborimo sa svim nedaćama koje nas na dnevnom nivou sapliću. Ali kako? Kako u toj modernoj džungli obaveza pronaći vremena za sebe, kada mnoge „self care“ stvari koštaju ne samo puno novca, već i našeg dragocenog vremena?

Ono što sami možemo da uradimo za sebe, a što garantovano može da nam pomogne da se, i to za vrlo kratko vreme, osećamo bolje u svojoj koži, jeste da razumemo sebe, svoja osećanja i situacije u kojima se nalazimo. Često to možemo da postignemo ako sa nekim razgovaramo, ali budimo realni, nisu sve misli pogodne da se prospu pred drugom osobom, ma koliko nam ona bila draga i od poverenja.

Zato je pisanje dnevnika vrlo učinkovit oblik „self care-a“, iliti brige o sebi, tj. o svom mentalnom zdravlju. A svakodnevno zapisivanje misli, osećanja i/ili događaja je nešto što je meni lično znatno pomoglo da se izborim sa brojnim stresovima koje preživljavam na svakodnevnom nivou.

Nije važno da li ste nekada pisali, pa odustali jer niste za to našli vremena, ili vam je bilo naporno, ili prosto niste znali šta da stavite na papir. Važno je da svakodnevno zapisivanje misli dovodi do njihove čistine.

Ko može da piše?

Lepota ove vrste pisanja je u tome što ne treba da budete ni pisac, ni talenat za pisanje, ni novinar. Dnevnik, svesku misli ili kako god da zovete svoj ritual pisanja može da piše SVAKO.

Kako početi?

Nije važno da imate najlepšu olovku, specijalno penkalo, najskuplju svesku, rokovnik ili pak Remarkable (mada, ako vas bilo šta od toga dodatno motiviše, ne može da škodi). Važno je da svakoga dana pronađete makar 10 minuta u kojima ćete sesti i prosto zapisati trenutne misli, osećanja, brige.

Strah od belog papira je normalan i svako ko je ikada išta napisao, pa makar to bio samo pismeni zadatak iz srpskog u osnovnoj školi, zna koliko je nekada teško samo početi. Ali to i jeste ključni trenutak u kome ne treba da odustanete. Napišite upravo to – ne znam šta bih pisao, ništa mi ne pada na pamet, oduvek imam problem da jasno stavim misli na papir – ili neku sličnu rečenicu. I tako ćete pokrenuti lavinu. Jer ponekad, ili pak vrlo često, ne možemo da znamo šta se krije u nama dok to nešto ne otelotvorimo rečima.

Pišite za sebe, a ne da bi to neko drugi čitao.

Na ovaj način ćete onemogućiti autocenzuru i izbaciti mnogo više (pogotovu negativnih) misli na papir. A bolje da su napolju, na papiru, nego unutra, u glavi, gde zauzimaju mesto produktivnosti, ciljevima ili pozitivnim mislima.

Ja sam osoba koja vrlo retko izusti psovku uživo, ali moj „dnevnik“ krije i te kako pregršt ružnih reči i negativnih pojmova, koje se ne bih usudila da izgovorim naglas.

Izaberite deo dana koji vama najviše odgovara.

Za mene je to jutro. Trudim se da svakoga jutra ustanem makar pola sata pre nego što treba da probudim Sofku za vrtić, i to je moje vreme za pisanje „dnevnika“. Na taj način izbacim sve negativne misli ili nedaće koje su se gomilale prethodnog dana ili tokom noći (s obzirom na to da vrlo često imam košmarne snove).

I ne moraju to per se biti negativne misli, naprotiv. Ako ispred sebe imam stranicu lepih događaja koji su za mnom, osećam se kao da sam napravila veliki pomak u svom životu, a to i jeste benefit redovnog pisanja: vrlo lako i brzo uočite da se stvari u vašem životu, ili makar vaše misli, menjaju.

Ponekad je potrebno samo sumirati glavne događaje od prethodnog dana. Ali ono što je definitivni benefit jutarnjeg pisanja jeste to što u novi dan ulazim rasterećena. Bukvalno imam osećaj da onog trenutka kada spustim olovku magla pred očima nestane i kao da svet oko sebe vidim bistrije. Takav uticaj na mene ima ova vrsta pisanja.

Neko više voli da oslobodi misli pred spavanje i da u krevet ode mirne glave. Neko to radi u toku dana. Nije bitno kada, važno je da sami sebi nađete to vreme.

Važno je da stvorite naviku.

Kao što piše James Clear u knjizi „Atomske navike“, za stvaranje navike nije presudno koliko dana prođe, već koliko puta nešto ponovite. Zato je najbolje da pišete svakoga dana, makar i samo 5 minuta. Prednost stvaranja navika je to što akciju automatizujete, tj. ne morate aktivno da razmišljate kada ćete je ponoviti. Kao pranje zuba, na primer. Sigurna sam da niko o tome ne razmišlja aktivno, jer je postalo deo nas, navika. E tako je i sa pisanjem.

Koja je najbolja forma?

U tome i jeste lepota pisanja nečega što niko neće čitati: pravila nema. Da li ćete pisati u prvom licu, trećem ili u množini, nevažno je. Da li ćete napisati 15 rečenica ili ispisati 5 stranica, nebitno je.

Tema i forma su potpuno slobodni i na vama je da ih sebi odredite.

Pisanje dnevnika je za mene, uz trening, najbolja vrsta „samoterapije“. Jer treningom oslobodim fizičku napetost, a pisanjem mentalnu, i onda svaku moguću prepreku u toku dana prebrodim mnogo lakše i mirnije.

Te šta još čekate?! Papir i olovku u ruke i garantujem da ćete se osećati bolje!

Srdačno,

S-Mama