Šta i kako čitaš?

Pre neki dan smo Marko i ja, šetajući po gradu, rešili, gle čuda, da svratimo do knjižare.

I dok smo tako šetali među policama, razgledajući naslove i korice, naravno sa željom da ponešto i kupimo, on bi me svako malo upitao da li sam već čitala ovo ili ono i pokazao mi naslov koji mu se učinio kao nešto što bi mene moglo da zanima. Na moje zaprepašćenje, veći deo naslova koje mi je predložio već sam pročitala. On je bio zadivljen tom činjenicom, a ja potpuno zbunjena.

Ok, znam da volim da čitam i da to činim prilično rado i često, ali nisam imala realnu predstavu o količini štiva koje imam iza sebe. Jer, naravno, za sebe ne mislim da mnogo čitam, ma ni približno koliko bih volela. Kad ono, stvarnost te na tako neposredan način malo udari po glavi, pa konačno sam sebi kažeš: pa nisam ja ni tako loša.

S druge strane, Marko mi u poslednje vreme vrlo često govori kako je „ljubomoran“ na mene što mogu i imam vremena da čitam sve što hoću (prednost rada na poslu koji te apsolutno ne zanima niti ispunjava, valjda).

Za mene nije strano da uvek uspem da nađem vremena da pročitam nešto što me zaista zanima, koliko god zauzeta bila. I to je oduvek tako: čitanje „za moju dušu“ je odvajkada među mojim prioritetima. Bilo u osnovnoj i srednjoj školi, na faksu ili tokom master studija, uvek sam uspevala da uglavim nešto što nema baš mnogo veze sa temom kojom se trenutno „zvanično“ bavim. Ne smatram da čitam brzo, to može i mnogo efikasnije, ali da čitam uvek i svuda, to je tačno.

Nikada neću zaboraviti anegdotu iz srednje škole. Dok sam u omiljenom kafiću čekala drugaricu iz drugog odeljenja da završi sa časovima, najprirodnije sam izvukla knjigu iz ranca i počela da čitam. Jer moj životni moto je: uvek treba imati knjigu uz sebe, jer nikada ne znaš kada ćeš da se smoriš. Vreme o kome pričam je vreme „glupih“ telefona, tako da skrolovanje po različitim fidovima nije ni bilo opcija. (Doduše, i danas se radije hvatam za Kindle nego za telefon kada negde nešto čekam, ali to sam prosto ja.)

U to vreme, elem, u mom rodnom gradu je ovaj potez očigledno bio anomalija, pa me je jako dobar drug, videvši šta radim, pitao da li može da me fotografiše svojim tada naprednim telefonom sa kamerom (danas je pitanje da li bi ta fotografija zbog svog „kvaliteta“ uopšte bila prepoznatljiva). Bio je oduševljeno-zapanjen činjenicom da ja sedim u kafiću i, zamislite, čitam.

Kao ni sada, ni tada mi to nije bilo ništa spektakularno, štaviše, bilo mi je to prirodno stanje. Ali okolini očigledno i nije baš. O tome kako sam svaki put u autobusu, na putu do radija na kome sam za vreme studija imala emisiju, čitala knjigu i kako su me ljudi u najmanju ruku čudno gledali, da i ne govorim.

Ali shvatili ste, knjige su nerazdvojni deo mene, čitam ih uvek i svuda. Po analogiji sa jednim od mojih omiljenih teoretičara medija, Maršalom Makluanom (Marshall McLuhan), knjige su bukvalno produžeci mojih čula.

Kako sam počela više da čitam?

Otkad sam kupila Kindle, moje čitalačke navike su se dopunile, jer sada imam veliki izbor knjiga koje su uvek sa mnom, a ne zauzimaju previše mesta u torbi, pa ne moram da razmišljam da li da ga ponesem ili ne. On je prosto uvek sa mnom.

Ono što je u poslednjih nekoliko meseci napravilo značajnu razliku u brzini čitanja i količini pročitanih knjiga definitivno su audio-knjige.

Te, kao što sinoć odgovorih Marku kada me je pitao šta trenutno čitam, ja u svakom trenutku tehnički čitam tri knjige: jednu štampanu, jednu na Kindlu i jednu audio-knjigu slušam, sve u zavisnosti od mogućnosti i raspoloženja.

Audio-knjige najčešće slušam kada šetam Benija ili kada negde idem sama. Za audio-knjige koristim aplikaciju Audible, koja je fantastična. Na njoj pronađem gotovo sve knjige koje me zanimaju, i na engleskom i na nemačkom.

Ogromna prednost slušanja audio-knjiga je u tome što ostajem aktivna u jeziku koji trenutno koristim u manjoj meri. S obzirom na to da ni engleski ni nemački ne koristim svakodnevno u onolikoj meri u kojoj bih želela, slušanje audio-knjiga na tim jezicima mi pomaže ne samo da mi jezik ostane aktivan, već i da učim i razumem nove reči i izraze.

Što bi se reklo, jezik mi je stalno u ušima. A to je važno za sve one koji žive na stranom govornom području, ali u porodici ili okruženju koje govori njihovim maternjim jezikom. Često se dešava da mi koji smo u takvoj situaciji osećamo neku vrstu nezadovoljstva jezikom zemlje u kojoj živimo, tj. nikada nemamo osećaj da ga znamo i koristimo dovoljno dobro. Za mene su audio-knjige promenile igru i više se ne borim sa tim osećajem.

Svesna sam toga da postoje ljudi kojima je teško da se ad hoc koncentrišu na slušanje, pa osim audio-knjiga toplo preporučujem i sve popularnije podkaste, koji su svakako kraći od knjiga.

Kako biram šta čitam na koji način?

Moja filozofija izbora knjiga je sledeća:

Štampane knjige kupujem isključivo kada mislim da vredi da ih imam u svojoj biblioteci, kada su mi važne, kada znam da ću ih ponovo čitati ili da će neko od članova moje porodice jednog dana takođe moći da se njima posluži. Dakle, one koje su po mojim kriterijumima relevantne i zaslužuju mesto na polici. Štampana knjiga koja trenutno zaokuplja moju pažnju je „Ungezähmt“ (Untamed) Glenon Dojl (Glennon Doyle).

Na Kindlu imam klasike koje posedujem i u štampanom izdanju ili ih ne posedujem uopšte, zatim knjige koje su mi zanimljive, ali znam da ne moram nužno da ih imam u štampanom obliku, kao i one koje želim da čitam sada i odmah i ne mogu da dočekam da odem do knjižare. Trenutno na Kindlu čitam „Bad Feminist“ Roksane Gej (Roxane Gay).

Za audio-knjige se odlučujem po sistemu „jako me zanima, ali nema šanse da je uskoro pročitam“ (obično zbog obima). Tako sam, na primer, za vrlo kratko vreme odslušala „Drugi pol“ (The Second Sex) Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir), koji je genijalan, ali toliko obiman da bi mi uz sve obaveze trebalo bar par meseci da ga aktivno čitam u štampanom obliku ili na Kindlu. Romani poput „Breasts and Eggs“ Mieko Kavakami, koji su ne samo tematski relevantni, već i dovoljno obimni, ali i zanimljivi, pre će završiti na Audible-u nego što ću stići da im se posvetim u nekom drugom obliku. Sledeći na listi za slušanje je definitivno „Gospodar prstenova“ (naravno u originalu), koji godinama odlažem, a jako želim da ga pročitam.

Nije važno da li čitate na papiru, na ekranu ili slušate knjige, svaki od ovih rituala ima svoju čar i čini vas neodvojivim delom svoje literarne magije. Svaki knjigoljubac zna o čemu pričam. Jedno je sigurno: što više načina čitanja imate na raspolaganju, to su veće šanse da ćete više čitati. Bar je tako u mom slučaju.

Srdačno,

S-Mama