Upomoć! Moje dete je razmaženo!

Da, dobro ste pročitali – moje dete je razmaženo. Ili bi bar tako mnogi okarakterisali naš način odgajanja Sofke.

Kada bih svaki puta dobila po euro za komentar gore navedenog tipa, imala bih dovoljno da ne moram da plaćam kafu po kafićima i to duuugo dugo.

Nije ovo prvi put da na blogu pišem o komentarima drugih, očekivanjima okoline ili guranju nosa u tuđa posla. A nije, Boga mi, ni poslednji, po svemu sudeći.

Da bih shvatila zašto se razmaženost kao epitet pojavljuje, pokušala sam da razložim moguće razloge, kako bih taj fenomen razumela.

Jedinci su razmaženi

Ljudi imaju običaj da titulu „razmaženosti“ prilepe po automatizmu deci koja nemaju braću ni sestre. Jedinci su tu da bi bili razmaženi, jer ne daj Bože da neko dete koje ima brata i sestru, može da bude razmaženo.

Šta više, u pokušavanju „argumentovanja“ zašto dete „treba da ima brata ili sestru“ prvo na listu dođe izjava – da ne bi bilo razmaženo.

Sofka nema ni brata ni sestru, dakle ispunjava osnovni preduslov da bude razmažena.

Deca koja su razmažena dobiju sve što požele

I ovu tačku Sofka donekle ispunjava. Kada neko pogleda njenu dečiju sobu, oduševljeno uzvikne – pa ovo je soba iz snova! I jeste. Sofka ima dosta igračaka, to stoji. Vrlo lepo argumentuje zašto joj nešto treba, a i Marko i ja, nemamo problem da joj nešto kupimo (često jer mi to nešto želimo, a ne zato što ona to traži). Ali da, Sofia ima (gotovo) sve što poželi. Još jedna stavka čekirana.

Razmažena deca su previše emotivna.

Bojim se da i ovu stavku Sofka ispunjava bez pitanja. Da, ona voli da se mazi sa mamom i tatom. Kada je tužna, ljuta, srećna, slobodna je da svoje emocije iskaže u punom njihovom svetlu, pre svega kako bi naučila da ih raspoznaje i sa njima da se nosi.

Jer, zamislite, deca ne dolaze na ovaj svet sa unapred instaliranim operativnim sistemom emocija i ponašanja, nego su roditelji programeri koji ovaj softver treba ne samo da instaliraju, već i godinama apdejtuju.

Zato se dešavaju tantrumi kod dece između 3. i 6. godine (o tome više u nekom od narednih tekstova).

Sve mi se čini da moramo i ovo polje da čekiramo.

Razmažena deca su „ispuštena“ i bezobrazna

Dok i sama nisam postala mama, bila sam previše olaka u donošenju sudova prema poznatoj i nepoznatoj deci – sa čestim neizgovorenim komentarom „moje dete nikada neće biti takvo, ili raditi to i to“. Ali kao što to obično biva, život vas lako i vrlo brzo demantuje. Da, moje dete je više puta plakalo u javnom prostoru. Da moje dete sme itekako meni da kaže „ne“. I ne, ne smatram da je zbog toga „ispuštena“ ili „razmažena“, već da je samostalna i samosvesna.

U našoj kulturi je duboko urezano verovanje da su deca „bezobrazna“ i da „rade stvari namerno“. To podrazumeva da deca na ovaj svet dolaze loša, a da je naša dužnost da od njih (obično fizičkim ili emotivnim kaznama) napravimo dobre ljude.

Ali kakvi su ti dobri ljudi kada porastu? Koliko nas ima problema sa samopouzdanjem? Koliko nas ima problema sa detektovanjem emocija, a tek sa njihovim iskazivanjem? Koliko nas potiskuje sve živo, za dobrobit drugih ili jer je to društveno neprihvatljivo? Previše, rekla bih.

I da, mnogo je lakše vikati i kazniti dete, nego mu se zaista posvetiti i pitati ga „šta nije u redu“, „šta je razlog tome da se tako osećaš“.

Kao što rekoh i u naslovu teksta, po svim balkansko-socijalnim standardima, moje dete jeste razmaženo.

Ali mi ne živimo na Balkanu. Što samo po sebi vuče i učenje drugih i drugačijih načina odgoja dece, koji ne podrazumeva „gvozdenu pesnicu“ i „ko je kome ovde šta“ princip.

Ja ne verujem u razmaženost, pogotovu ne kod dece. Za mene tako nešto ne postoji.

Postoje roditelji koji se posvećuju svojoj deci i pokušavaju da razumeju njihova osećanja i potrebe. I postoje roditelji koji stavljaju svoj komfor ispred potreba deteta. Simple as that.

Šta uopšte znači da je dete razmaženo?

I zašto se ova etiketa lepi deci koja imaju materijalno situirane roditelje ili pak deci koja iskazuju svoje emocije, a ne potiskuju ih, jel`te?

Moj stav je da su mit o razmaženosti izmislili isti oni roditelji kojima je lakše da se lepo izviču na svoje dete i tako izbace nagomilane frustracije, oni koji pričaju „šta ono zna, još je dete“ i imaju slične stavove i načine ponašanja, kao i oni kojima je lakše da svoje dete za „nedopustivo ponašanje“ kazne bez potrebe da se zapitaju zašto se dete uopšte na taj način ponašalo.

Dakle, oni koji su roditelji po moranju, a ne po izboru. Jer da, mnogi su roditelji samim tim jer su na svet doneli dete, ali biti roditelj se ne svodi samo na fizičku povezanost ili postojanje. Uloga roditelja je mnogo kompleksija i zahteva aktivnu angažovanost.

Ja sam pristalica takozvanog „gentle parentinga“ iliti „nežnog roditeljstva“.

Poneta je da se dete od prvog dana uvažava kao osoba sa određenim potrebama i osećanjima, kojoj mi kao roditelji pomažemo da te potrebe ispuni ili da ta osećanja razume.

Nama je kulturološki, nekako važniji privid nego suština, važno je šta drugi vide, i kako će nas okarakterisati. A ovo se odnosi direktno i na decu.

Zato je lakše imati dete „koje nije razmaženo“ i u svakoj situaciji tiho i poslušno, bez obzira na to kakve su realne potrebe tog deteta. Bitno je kako se ono čini drugima. A da li se do tog „stanja“ došlo pretnjama, kažnjavanjem ili ne daj Bože batinama, to je manje važno.

Meni je važno!

Važnije mi je da moje dete može slobodno da mi kaže da joj se ne ide u kafić, već bi se radije sa mnom igrala kod kuće i da ne moram da je „vučem dok vrišti i kažem: ima da ideš, zato što ja tako kažem“.

Sve ovo ne podrazumeva da Sofka ne poznaje granice i da radi sve što poželi. Naravno da ne. Ali mi granice sprovodimo u razgovoru sa njom, na miran način joj objašnjavajući zašto nešto nije ok ili ne može da uradi. Nema vike, nema dreke, pogotovu u situacijama kada ona glasno iskazuje svoje emocije.

Jer se kroz praksu pokazalo da kada joj nešto na miran i staložen način prenesemo, to ostane u sećanju, dok se vikanje i teranje inata do sada nikada nije pokazalo plodotvornim.

A ovde je vrlo važna stavka da vas dete vidi kao oslonac, a ne da vas se plaši. Da shvati, da svako njegovo ponašanje neće promeniti vaša osećanja prema njemu, ali i zbog čega neka ponašanja nisu baš poželjna na duge staze.

Da li ovo znači da Marko i ja nikada nismo izgubili strpljenje ili povisili ton na Sofku? Nažalost ne. Ali smo se oboje posle takvih ispada osećali toliko loše, plus takvo naše držanje ništa nije promenilo u njenom ponašanju.

Zato smo naučili da u trenucima kada treba, svoja osećanja i porive stavimo na stranu, jer se ne radi o nama, već o njoj. Jer ne želimo da joj kroz naše ponašanje prenesemo poruku „tvoje ponašanje je neprihvatljivo zato što ja tako kažem“.

Da li je bilo lako doći do tog nivoa samokontrole?

Naravno da nije! Ali dok si živ učiš, a najbolje se uči iz ličnih grešaka.

Jedno je sigurno, kada Sofki neko kaže da je razmažena ona odgovara sa „ne, ja sam voljena“.

Da li uočavate razliku?

Srdačno,

S-Mama