A kada će drugo?

Jel se i vama dešava da ljudi neprestano guraju nos tamo gde on nikako ne bi smeo da bude? I meni, STALNO.

Ne znam da li je do podneblja, kulture, nekulture, nedostatka obrazovanja ili nečeg desetog, ali naši ljudi obožavaju da gledaju tuđa, a ne svoja posla.

I šta sam ja sada novo rekla, to je opšte mesto? Ništa zapravo, ali ako problem ne prećutkujemo, već ga adresiramo i dovoljno puta ukažemo na anomaliju, onda i postoji šansa da se stvari osveste i ko zna, možda i promene.

Od rođenja pa verovatno do smrti, svi se susrećemo sa gotovo svakodnevnim zabadanjem tuđih noseva u naša posla.

Svako želi da zna ko gde ide, s kim se druži, šta radi, s kim spava, koliko često i naravno kada će konačno svo to spavanje uroditi plodom.

I kada konačno urodi, a ne prođe mnogo, isti ti nosevi se umnožavaju sa pitanjem a kada će drugo?

Jer opšte je poznato, da jedno dete prosto nije dovoljno.

Zašto? Eto tako, nije!

Dete treba da ima brata ili sestru.

Zašto? Da ne bi bilo sebično i razmaženo! Ok, jer ponovo je opšte poznato da su svi jedinci sveta sebični i razmaženi, a da među decom koja imaju braću i sestre (što više to bolje, ali opet ne ni previše) nema sebične i razmažene dece.

Takođe je opšte poznato da su i ljudi koji imaju samo jedno dete po prirodi sebični, pa teže tome da im i deca budu takva.

Kao što je i opšte poznato da ti kao majka nisi potpuna i prava majka, ako nisi rodila makar dvoje dece. Zapravo sa jednim detetom, ti si samo polu-majka, ni tamo ni vamo.

Opšte je poznato da svi imaju prava da postavljaju pitanja o reproduktivnim sposobnostima dvoje ljudi, jer opšte je poznato da ti ne rađaš decu sebi, već porodici, rodbini, prijateljima, društvu, državi, vrsti…

Opšte je poznato da se niko ne pita kako se ti osećaš? Šta ti želiš? Šta ti možeš? Sve to je manje bitno od višeg cilja, a cilj je najmanje dvoje dece, jel´te.

A zaboravlja se da mnogi ljudi ne mogu da imaju decu uopšte i da upiranje u praznu matericu može da boli više nego ubod nožem u stomak.

Da mnogi ljudi eto, žele, da imaju samo jedno i sebe ne smatraju sebičnima.

Da mnogi ljudi nemaju sredstava, mogućnosti, uslova da imaju dece.

Da nisu sva braća i sestre ovog sveta složna i u dobrim odnosima.

Da su vrtići i ovako prepuni i rade kreće nego što je prosečno radno vreme roditelja koji ima posao sa punim radnim vremenom.

Da žene, a pogotovu majke, ređe dobijaju poslove uopšte, a kamo li dobre pozicije upravo zbog toga što su majke.

Da su istim tim ženama plate znatno manje u odnosu na njihove muške kolege, kao i da će istim tim ženama penzije biti još bednije jer se podrazumeva da dok rade ne mogu da rade puno radno vreme jer imaju decu, a onda samim tim kad ostare od penzije ne mogu da prežive jer, jel´te, nisu radile puno radno vreme. Paradoksalno zar ne?

Svaka porodica, brojala ona dva, tri, pet ili deset članova treba pre svega da bude srećna i složna porodica, sa ljubavlju kao glavnom vodiljom.

I to je ono što treba da se podrazumeva.

A sve ostalo, nije vaša briga.

Srdačno,

S-Mama