Između ponoćne biblioteke i doktorata

Kako bi nam život izgledao da možemo da ga proživimo više puta? Da li bih tada ipak upisala doktorat?

Sedim na klupi kampusa Univerziteta, na kome sam pre tri godine (Bože, kad pre prođe toliko!) uspešno završila svoje voljene master studije. Ne mogu da se otmem utisku koliko je ovo mesto isto, a koliko sam se ja za sve ovo vreme promenila.

To su iste klupe na kojima sam hiljadu puta sedela i brinula o tome da li ću stići da napišem rad i predam ga na vreme, da li je to što sam napisala uopšte dobro ili sam promašila ne temu nego život, da li ću uopšte uspeti da završim studije i još hiljadu drugih.

Gledam unutra kroz prozor biblioteke u kojoj sam provela sate i sate čitajući, istražujući, pišući.

I vidim sebe. Vrlo jasno.

Vidim nove bore od brige i stresa.

Vidim nesigurnost u svoje kognitivne sposobnosti.

Vidim i mali osmeh, jer sam otkrila nešto novo.

Ali i svesno okrećem glavu na drugu stranu.

Nastavljam da gledam u ekran svog laptopa i ispisujem ove reči. I to mi sada, u realnom vremenu, izmamljuje veći osmeh od onog koji imaginarna Mima ima u pomenutoj biblioteci.

I ne mogu da se ne zapitam – da li mi taj život nedostaje?

Da li taj život i dalje želim?

Vrlo se često pitam da li išta što radim ima smisla. I koliko bi mi život bio drugačiji da sam samo još ovo ili ono uradila drugačije.

Zašto imamo predstavu o stvarima koje se nikada nisu desile, kao o nečemu što bi nam sigurno donelo taj dodatni kik dopamina iliti zašto smo sigurni da bi nam život na drugom mestu ili sa drugim ljudima doneo per se sreću?

Odgovor na ovo pitanje sam pronašla u knjizi Matta Haiga „The midnight library“, koju sam pročitala po preporuci moje drage prijateljice, Ane Brzaković. To je jedna od onih knjiga, koje te teraju na promišljanje o svom životu i odlukama, kao i o kajanjima koje on sa sobom nosi:

„Do you ever think ‘how did I end up here?’ Like you are in a maze and totally lost and it’s all your fault because you were the one who made every turn? And you know that there are many routes that could have helped you out, because you hear all the people on the outside of the maze who made it through, and they are laughing and smiling. And sometimes you get a glimpse of them through the hedge. A fleeting shape through the leaves. And they seem so damn happy to have made it and you don’t resent them, but you do resent yourself for not having their ability to work it all out. Do you? Or is this maze just for me?“ (Haig, 2020, Position 854-858)

Glavna tema knjige je da u trenutku kada smo najmanje zadovoljni životom koji živimo dobijemo priliku da „isprobamo“ druge živote, koje nismo živeli. Da potražimo sreću u nekom drugom životu. Da „ispravimo“ kajanja. Da probamo ponovo, sve dok ne nađemo „onaj pravi tj. život koji je baš po našoj meri“.

Međutim, možda je najteže progutati činjenicu da smo tu gde jesmo, zbog odluka koje smo SAMI doneli. Ne, niko drugi nije kriv za to što te „bolje“ ili pak „lošije“ živote nismo živeli, već isključivo naše odluke i naša kajanja.

Čitajući knjigu shvatila sam, da ma koliko ne bih bila zadovoljna nekim aspektom svog života u trenutku, ipak ga definitivno ne bih menjala ni za šta na svetu.

U mom slučaju, filmovi koji mi se motaju po glavi su lošiji životi koje sam mogla da imam, i koliko bih tek tada bila konstantno nesrećna, nezadovoljna sobom i svojim odlukama, verovatno ispunjena žaljenjem i krivicom.

Ponekad se pitam kako bi mi život izgledao da sam donela drugačije odluke.

Da nisam upoznala Marka.

Da nisam upisala master u Nemačkoj i ovde se preselila.

Da nismo dobili Sofku.

Da sam upisala doktorat…

I tu se sapletem.

Aha, znači tu smo.

Sve prethodno nabrojano mi izaziva osećaj užasa, jer prosto ne samo da ne želim da zamislim drugačiji život, već sam vrlo sigurna da bih bila vrlo nesrećna da sam ostala u Nišu, da nisam upoznala Marka, da nisam upisala master i da (najgore od svega) nikad nisam rodila Sofku!

Užasno! Nezamislivo!

Naravno da mi činjenica da sam vrlo srećna tu gde jesam izmamljuje osmeh na lice i da, mogu da kažem da sam srećna.

Ali eto, dok sedim tako bezbrižno na kampusu i kuckam ove reči, ne mogu da ne pomislim – kako bi mi život izgledao da sam i dalje student tj. doktorand. Da sam samo nastavila sa akademskim obrazovanjem. Da vreme provodim, kao nekada, u čitaonici po celi dan…

Na trenutak, moram priznati, javi se taj mali crv kajanja.

Možda bi i bilo lepo…

I tu je zapravo zamka zamišljanja „onoga što se nije desilo“.

Zato i moram da zastanem i vratim se unazad i promislim zašto je to tako.

Na stranu svi spoljni faktori (viza, finansije, biranje teme, sam upis i još mnogo faktora koji su bili u igri), ja taj život ne živim jer ja to nisam želela. Tačka.

Zapravo, kao i glavna junakinja knjige (spoiler alert), shvatila sam da bi ta verzija mog života bila tuđa zamisao. Tuđa očekivanja, koja sam ja vrlo uspešno integrisala u ono što sam mislila da jesam.

Ja sam pametna, dobro mi ide, ja to mogu.

Da mogu. Ali, da li želim?

Prvih godinu dana po završetku studija ceo kampus mi je izgledao tako sivo, tako tužno, tako tuđe.

Bila sam u totalnom limbu – nisam više student, a tu sam. Kao da sam vanzemaljac koji je spušten u neku paralelnu realnost.

Možda bi ipak bilo lepo da Marko i ja ponovo možemo zajedno da provodimo sate i sate u biblioteci, čitajući svako svoje, pa da posle razmenjujemo nove informacije.

Ali da, i dalje bih bila pod neviđenim pritiskom i stresom.

Naravno da sam svesna da je život bez stresa i briga nemoguć.

Naravno da mislim da je potrebno izaći iz svoje zone komfora i pomerati granice onoga što si smatrao za moguće.

Ali!

Takođe smatram da postoji „pozitivna“, da ne kažem donekle prijatna nelagodnost, koja nas gura u pravom smeru, koja nas čini da pomeramo granice i budemo bolji, da učimo više o sebi i da na sebi radimo.

I ja sam uvek za takvu vrstu izazova i „skakanja u vodu“.

Ali postoji, ne smemo zaboraviti, i ona druga vrsta nelagode.

Ona koja nas vrlo intenzivno upozorava da to nešto nije za nas, da nam je zalogaj preveliki, da jednostavno ne treba da budemo tu. Kao neka vrsta instinkta za preživljavanje, kada vam telo konstantno govori beži odavde, a vi ga ne slušate.

Kako napraviti razliku?

Kako slediti „dobru“ nelagodu, a na vreme prepoznati ovu lošu, pre nego što nas „lav“ naših ili tuđih očekivanja pojede žive?

Iskreno – vrlo teško.

Meni samoj je trebalo 3 godine da to razaznam i priznam sebi da ja jednostavno ne želim da radim doktorat. Jer u mom slučaju to je lav koji me jede, a ja umesto da bežim, nudim mu začine koji bi najbolje išli uz serviranu poslasticu.

Danas sunce sija na te iste klupe, na kojima sedi drugačija ja. Ja koja ne samo da prihvata da su studentski dani odavno odbrojani, već i ona koja se raduje da su gotovi.

I sada mi je lakše.

Ponekad je važnije da shvatimo da nešto zapravo nećemo, nego da znamo šta hoćemo.

I to je ok.

Sada ponovo mogu da dišem. Jer su me lanci, koje sam sama sebi stavila, očigledno toliko pritiskali da sam se predugo osećala loše, manje vrednom, kao neko ko nije uspeo.

A šta je uspeh? I ko određuje da li smo mi uspeli ili smo promašaj? Odgovore na ova pitanja vam neću dati ja, već vam toplo preporučujem da ih potražite u ponoćnoj biblioteci.

Volim svoj život ovakav kakav jeste. I srećom, nisu mi potrebne radikalne mere, kao Nori iz knjige, da bih to shvatila.

Ne treba mi uvid u „paralelne“ realnosti, da bih shvatila da cenim ono što imam, jer sam to vrlo dugo i svesno gradila.

Da li postoji prostora za promenu, za doradu?

Naravno da postoji i to me raduje. Jer ništa nije idealno, niti treba da bude.

I to i jeste lepota života.

Više mi se sviđa ova verzija mene. Koja nije savršena, ali je dovoljno dobra. Sa dovoljno prostora da sebi i svojim najbližima budem još bolja.

Nije poenta prihvatiti stvari zdravo za gotovo, već prihvatiti ono što imaš i menjati ono što ti se ne sviđa.

Ali mi je drago što sam sada sa druge strane, što više nemam briga vezanih za ispite, knjige, radove.

Sada brinem neke druge brige, ali najvažniji deo procesa je da ne žalim za onim što je bilo, niti za onim što je možda moglo biti. Ja sam birala da ne bude i to je ne samo moja moć, već odraz moje slobode. Što bi rekao Marčelo u po mom mišljenju najboljoj pesmi sa poslednjeg albuma „otvaram vrata svog bunkera i dišem“.

Da li je to znak odrastanja ili nešto potpuno suprotno tome, ne znam.

Jedno je sigurno – sada sa osmehom na licu gledam u ove poznate zgrade, u ta nova mlada lica, stavljam tačku na tu priču, zatvaram laptop i krećem dalje.

Srdačno,

S-Mama