Saga o masteru je gotova!

Ne mogu da verujem, došao je i taj dan kada sam zaista predala svoj master rad! Da, da, dobro ste čuli, agoniji (ili bar glavnom njenom delu) došao je kraj.

Dobro, da ne preterujem, nije baš agonija, jer ja zaista volim da pišem i učim. Ali da je bilo lako i da se na momente činilo nemogućim, o da, itekako jeste.

Prošlo je tačno godinu dana od momenta kada sam prvi put sela za svoj laptop i zvanično počela da istražujem literaturu za potkrepljivanje moje master teze. Možda vam se to čini previše, ali po „pravilima“ ovde u Nemačkoj se master piše jedan semestar iliti šest meseci. Ako uzmemo u obzir da meni nemački nije maternji jezik (ni blizu) i da imam porodicu (muža, dete a i psa), godinu dana se i ne čini kao predug period, već baš onako taman. Tako da nigde ne kasnim, iako mi se milion puta činilo da je suprotno.

Važno je da je gotovo. Da li sam zadovoljna ishodom? Ne znam. Perfekcionista u meni nikada ničim nije potpuno zadovoljan. Te sam sebi u jednom trenu morala reći „dosta!“

Bolje da je gotovo, nego da je savršeno!

Nego, gde je taj osećaj sreće i olakšanja kada konačno dođeš do željenog cilja? Nadam se da će doći, nekad, možda…

I šta sada?

Što se zvaničnog dela tiče, ostaje mi samo da čekam da rad bude pregledan i ocenjen (što može da traje dva i više meseci).

Što se nezvaničnog dela tiče, sada ću prvo malo da odmorim, ako to uopšte i budem mogla. Ne zato što za to nemam uslova, nego zbog moje prirode. Ne brinite, već odavno u rokovniku imam spisak stvari koje hoću da radim i obavim onog trenutka kada budem predala rad. I da, redovnije pisanje bloga je na vrhu te liste. Iskreno, vrlo sam se uželela redovnog pisanja i promišljanja, ali onog nenaučnog. Da pustim mozak na otavu i prste da slobodno plešu tastaturom.

Na stranu sve nesigurnosti, sumnjanja u sebe i svoje mogućnosti, najteže mi je palo to što poslednjih dva i po meseca nisam mogla da se posvetim porodici, pogotovu Sofii.

Marko je u celoj priči odigrao, kao i uvek, majstorsku ulogu preuzimanja svih mogućih i nemogućih obaveza oko Sofie, kuće i Benija na sebe, na čemu sam mu neizmerno i neopisivo zahvalna! I ni jednog momenta se nije žalio, iako znam da mu nije bilo lako, pogotovu zato što mi kao porodica oduvek funkcionišemo tako što sve delimo i poslove i obaveze a i uživanja. Sve je učinio da bih ja mogla da sedim 8+ sati dnevno i pišem, a u isto vreme ne brinem ni o čemu drugom.

Sofia je razumela. Ili se bar trudila da razume da mama, iako je u kući i drugoj sobi, ne može da se mazi sa njom i igra svakog momenta kada bi ona to poželela, niti da je vodi i dovodi iz vrtića, niti da s njom ide na igrališta i u šetnje. „Mama mora radi piše“, tako bi rekla, došla bi do mene samo da me poljubi ili bi na izlazu iz stana rekla „lep dan mama“. I to mi je najteže palo. Što nisam tu, a tu sam. Od kad se rodila nisam bila tako i toliko odsutna od nje i to je bolelo.

Nije dramila, nije plakala i histerisala, ali bila je vidno tužna, pogotovu poslednjih nedelju dana mog aktivnog rada. I to me je cepalo na pola, toliko da sam se nebrojeno puta pitala da li sve ovo vredi?

A onda bih se pribrala i rekla sebi da ovo sve radim delom i zbog nje. Ne bi bilo pošteno da kažem da je sve ovo zbog nje, iz prostog razloga što nije ona tražila da mama završi master. To je samo moja želja i to je ono što ja volim – da se obrazujem i profilišem u akademskom svetu. Ali ono što me jeste guralo napred, a vezano je isključivo za Sofiu je činjenica da sam bila svesna da, što pre budem završila, pre ću moći da joj se posvetim 30 od 24 sata dnevno.

I to me je guralo napred.

Ona sada neće da se odvoji od mene ni sekunde, nije bitno šta radimo, bitno je samo da je mama tu i da se ona smeje sve vreme. Sada želi da mama sve radi – mama vodi u vrtić, mama dođe po nju u vrtić, mama uspavljuje, mama se igra, mama šeta Benija sa Sofiom. Mama je konačno potpuno tu.

Kaže da je srećna, a ja sam još srećnija kada vidim njen osmeh. Znam da je vredelo. I znam da sam iskreno zaslužila da makar sledećih nedelju dana ne radim apsolutno ništa, sem da budem sa njom i da uživamo. Ostale obaveze i život kao takav može da sačeka za toliko.

Sada je mama tu, a vreme je da tata punom parom prione za završavanje svog magistarskog.

Bez podrške moje porodice ne bih bila ovde gde jesam i ne bih mogla da sanjam o tome da idem još dalje, da pomeram sopstvene, a i društvene granice.