Da li si srećna?

Pre nekoliko danas Instagram algoritam me je doveo do prijatelja koga jako dugo nisam ni čula ni videla. Jednostavno postoje ti neki trenuci u životu, kada se ljudi usred životnih okolnosti prosto udalje. Ne, ne dođe do svađa i razmirica, samo vas putevi odvedu neretko na potpuno različite strane sveta.

Kada se prvi put čuješ sa nekim ko nema predstavu o tome da iza sebe imaš već 5 ipo godina majčinskog staža, i više je nego očigledno da je prošlo previše vremena od poslednje komunikacije.

Postoje oni ljudi koje čak i posle toliko vremena nemaš šta da pitaš, jer si sve o njima ili zaboravio ili ste se prosto toliko udaljili da svaka komunikacija izgleda usiljeno i ne samo to, nego kao neka vrsta takmičenja – gde jedno drugome prepričavate uspehe u svojim životima. Tada retko ko govori o lošim stvarima koje su se desile. I jedino logično pitanje koje se postavlja i posle koga retko dolazi smisleno potpitanje je „šta ima novo?“.

Koliko je to samo besmisleno pitati nekoga koga godinama niste videli!

Šta uopšte odgovoriti na tako nešto?

Da li da pričate o tome šta ima novo u vašem životu u odnosu na juče, o čemu oni svakako nemaju nikakvu predstavu ili prosto da se iz petnih žila potrudite da se setite trenutka gde je vaš kontakt prestao, pa da krenete od tada?

Ali koliko i vas i tog nekog iskreno zanima šta je to sve novo obeležilo vaš život od tog nekog referentnog trenutka pa do danas?

Da, i ja smatram da je u velikom broju slučajeva navedeno pitanje tu samo da popuni nepremostivu prazninu u komunikaciji dvoje ljudi koji su se nekada poznavali.

A postoje i oni drugi ljudi, koje koliko god dugo da niste videli ili čuli, jedva čekate da saznate zaista šta im se sve izdešavalo u životu. I koliko god poruka razmenili, prosto ste gladni dalje komunikacije. Jer je to ta vrsta prijateljstva.

E baš takvog jednog prijatelja sam „srela“ na instagramu pre par dana. I za razliku od mnogih „lažnih prijatelja“ iz prethodnog pasusa, nije bilo ispraznog pitanja šta ima novo, već onog suštinskog: „da li si srećna“?

U prvu ruku mi je bilo drago da nekoga to uopšte interesuje, jer znači da mu je dovoljno stalo do mene da bi uopšte postavio to pitanje. Znači prva reakcija je bila osmeh.

A onda je osmeh nestao sa lica, jer sam shvatila da ne znam šta da odgovorim.

Ok, nismo se čuli dovoljno dugo, te verovatno misli na generalno da li sam zadovoljna svojim životom.

A kako da ne budem zadovoljna kada imam prelepu porodicu?

A onda zastaneš i zapitaš sebe isto pitanje, u sebi ali i na glas, da bi postalo stvarno i opipljivo.

Po automatizmu bi odgovor bio – da, naravno – jer kada nekome nije stalo da zaista čuje odgovor, onda bi takav očekivao zar, ne?

Ali ako pogledamo duboko u sebe, da li smemo da priznamo sebi da možda ipak uprkos svemu nismo baš sasvim srećni.

Živi smo, zdravi u ovo ludo vreme, imamo zdarvu porodicu, predivno dete, psa…

Ali i dalje ne mogu da pronađem posao koji za mene ima dovoljno smisla i kako emotivne, tako i finansijske satisfakcije, svakodnevno se pitam da li ćemo dobiti obnovu vize, ili moramo da se selimo dalje ili nazad, i hiljadu još pitanja se nagomila na tasu koji bi realno mogao da prevagne na onoj negativnoj strani odgovora na postavljeno pitanje.

Da li sam srećna?

Jesam i nisam.

I to je ok.

Da, srećna sam u privatnom životu. Ali sam i više nego nesrećna što se profesionalnog puta tiče. Nisam mogla ni da sanjam da će stvari ovako sporo da se (ne)odvijaju.

I da, tu je ono „misli pozitivno“, radi na sebi, vredno radi i sve to. Ali šta ako i sve to nije dovoljno da se „zvezde“ poklope i krene te i u tom delu života?

I da li možeš da budeš srećan „samo“ kada ti je jedan deo tebe ispunjen, a drugi prazan?

I da li uopšte možeš „da imaš sve“, u šta nas marketing odavno ubeđuje? You can do it all, you can have it all?! I tek tada nam je ta potpuna sreća zagarantovana, jer u suprotnom sigurno nešto nije ok sa tobom?

Ne želim u to da poverujem.

Pa čekaj, zar onda nismo svi nesrećni, jer realno je malo, ma premalo onih kojim imaju sve – i porodicu i zdravlje i novac i posao kakav žele i prijatelje i sto nekih drugih parametara koji su „relevantni“.

Ili smo samo srećni onda kada sami sebi kažemo, to što imam je ok i sasvim dovoljno da budem srećan, a za ostalo ću se truditi koliko mogu da popravim i dopunim, pa da i taj deo mene dobije tu pozitivnu premisu i uđe u tabelu koja se čekira kao srećna.

Ne, ne verujem da postoji jedna jednačina koja obezbeđuje to stanje, jer bi i odgovor na postavljeno pitanje bio lak i jednostavan.

Šta je sreća, to mora svako od nas za sebe da definiše očigledno, jer moje i vaše poimanje sreće se sigurno drastično razlikuje.

A sa druge strane da li je i realno da stalno i budemo srećni ili je to neko nepostojeće mesto tj. stanje kome ceo život težimo ili koje priželjkujemo? Tu težnju je moderni konzumerizam uspeo tu težnju vrlo lepo da iskoristi – zagarantovana sreća samo ako kupiš još ovo ili ovo, jer će ti baš to nešto ispuniti život. A neće. I neće to učiniti ni tuđa skala. Te morate izgraditi svoju.

A šta sam odgovorila prijatelju na kraju?

Da, srećna sam na privatnom planu i ispalo je i bolje nego što sam ikada mogla i da zamislim. Ali postoje delovi mene, pogotovu oni „profesionalni“ koji su daleko od tog osećanja.

A ti?

I ne, nisam postavila to pitanje samo da bih skrenula fokus sa sebe, već me je iskreno zanimalo. Te me je vrlo potreslo što odgovor ni u naznakama nije bio pozitivan kao moj. I onda sam se osećala loše. Ne znam zašto, jer realno ništa loše nisam uradila. Ali kada ti je neko drag, i ti se osećaš dobro, valjda je najnormalnije da želiš da se taj neko isto tako oseća, zar ne? Ili samo ja imam duboko razvijen taj „people pleasing“ gen?

Eto, ni na ovo pitanje nemam jasan odgovor, ali znam da je poznanstvo koje vas tera na ovakvu vrstu promišljanja vredno, jer vas tera da se zamislite i budete sami sebi bolji, a onda i drugima.

A to mnogo znači u ovom površnom svetu, gde oni koji treba da ti budu bliski ni ne pitaju ono osnovno „kako si“, a i kada pitaju, vidiš da zapravo ih odgovor ni ne zanima. Te je jedno kratko – odlično, zadovoljilo obe strane. Niti vi želite da pričate realnost, ma kakva ona bila, niti taj neko ko je to pitao želi to da sluša.