Menjam se, dakle postojim

Da li je moguće promeniti se i da li je to uopšte dobro?

To je pitanje kojim se već neko vreme aktivno bavim kroz samoposmatranje, tj. samorefleksiju. Ko sam danas, a ko sam bila pre 10, pa i 5 godina? Ko sam mislila da ću biti, a ko sam postala? I ko bih bila da sam donela neke druge odluke u životu?

Verujem u promenu i u napredak koji dolazi s njom

Za razliku od mnogih koji misle da se ljudi nikada zapravo ne menjaju i da smo nekakva datost koja ne može da utiče ni na šta u svom životu, ja sam neko ko duboko veruje ne samo u promenu kao takvu, već i u neizostavni napredak koji sa njom dolazi.

Jedne večeri, posle ritualnog uspavljivanja Sofie, kao i svake večeri na izmaku dana, Marko i ja smo sedeli u našoj novoj dnevnoj sobi, pili čaj i pričali o najrazličitijim temama. U tom razgovoru sam došla do saznanja koje je uvek bilo prisutno, ali ga nikada nismo potpuno osvestili, tj. trebalo ga je samo izgovoriti: na Balkanu čvrsto vlada predrasuda da je „promenio si se“ zapravo najgora uvreda koju neko može da ti uputi. Retko, skoro nikada, se tom opaskom ne primećuje lični ili materijalni rast i razvoj. Naprotiv, onog trenutka kada izađemo iz okvira tuđih očekivanja, najlakše je osuditi nas rečenicom „promenio si se“.

S druge strane, ja smatram da je to „promenila si se“ kompliment, a ne pogrda. Tek mi je sada jasno otkud zbunjena lica mojih sagovornika kada bi mi (a to se dešavalo u više navrata) rekli „promenila si se, prava si Nemica“ ili „promenila si se, ne sviđa mi se tvoja nova frizura“.

Promena koja se vidi ili koju drugi primećuju za mene je znak da se rad na sebi isplatio.

Put do ovoga gde sam sada, i mentalno i fizički, svakako nije bio lak. I Bogu hvala da nije.

Bogu hvala da više nisam balavica puna predrasuda prema drugom i drugačijem. Hvala Bogu da mi prva misao kada stignem do neke prepreke više nije „ja to ne mogu“. Srećna sam kada grlim svoju Sofku dok ima tantrum usred radnje, iako sam pre njenog rođenja odlučno odbacivala mogućnost da moje dete ikada može da plače na javnom mestu i smatrala sam da su deca koja vrište napolju razmažena ili nevaspitana.

Presrećna sam kada u ogledalu vidim svoju „mušku“ frizuru i osećam se zbog toga tako lepo i moćno, iako je pre samo 5 godina pomisao da ću skratiti kosu makar 2 cm budila u meni nelagodu i strah. Obožavam to što se više ne gnušam same pomisli na izbacivanje đubreta iz stana, jer je to kućni posao kao i svaki drugi.

Preponosna sam na sebe što, od prvobitne pomisli „da ja nemački nikada neću naučiti“, već sedam godina živim u Nemačkoj i ne samo da ga svakodnevno govorim, već sam na tom jeziku završila i master studije. Volim da uživam u muzici Đorđa Miljenovića, iako sam oduvek „prezirala“ Sky Wikluha. Obožavam to što mogu da biram na kom jeziku ću čitati sledeću knjigu. Jedva čekam da se teretane ponovo otvore, to mi u ovo vreme korone najviše nedostaje, iako sam se nekada užasavala same pomisli na fitnes…

Lista „sitnica“ koje sama kod sebe primećujem preduga je da bi stala u samo jedan tekst. Ali poenta je ista – menjam se, dakle postojim.

I jedva čekam da vidim koliko ću se tek promeniti kada za nekoliko godina pogledam unazad, na ovu sebe danas.

Zašto se ljudi plaše promena?

Promena je pre svega izlazak iz poznatih okvira. Najprostija jednačina u glavama ljudi je: poznato = sigurnost, promena = nesigurnost?

Te je „strašno“ menjati posao koji već dugo radiš, jer se tu osećaš sigurno. „Strašno“ je i menjati grad u kome si do sada živeo, a da ne pominjem državu. „Strašno“ je promeniti i društvo. A zašto bi bilo?

Postoje ti neki ljudi u našim životima koji uvek ostaju isti i time se ponose. Sa istim žarom ponosno prepričavaju iznova i iznova događaje iz osnovne ili srednje škole i sve bi dali da se vrate u ta vremena, „jer nam je bilo tako kul“. A šta ti ljudi znaju o vama danas? Šta znaju o vašim usponima, padovima, problemima ili uspesima, o vašim afinitetima? Pa, verovatno baš ništa.

Da, nekada je bilo lepo i verovatno smo se zbog toga i družili. Ali to je prošlo i sada stvaramo nove uspomene i idemo dalje, tako što ćemo jedni druge prihvatiti onakve kakvi smo danas, ili se jednostavno više nećemo družiti. Ja volim da se sećam „starih dana“, ali se ni za šta na svetu ne bih vratila ni u jedan period svog života, iz prostog razloga što volim mesto u svom životu na kome se trenutno nalazim.

Volim svoju porodicu; svoju samostalnost; svoju slobodu da budem ono što želim; da se oblačim onako kako želim; da čitam knjigu u kafiću, u parku ili u autobusu, a da se niko zbog toga ne zgražava; da se uopšte ne šminkam i da se zbog toga osećam bolje nego sa šminkom; da se ponosim svojim znanjem i da ga stalno unapređujem, a ne da se zbog svojih uspeha osećam manje vrednom ili manje „kul“; da grešim i na greškama učim; da pored sebe imam nekoga ko me stalno gura napred, a ne nekoga zbog koga se osećam krivom što sam uspešna.

Od uspomena se ne živi

Da, nekada je bilo zabavno i rado se sećam trenutaka iz prošlosti. Ali od uspomena se ne živi! A odnose koji se zasnivaju na uspomenama, a danas su prazni, ne želim u svom životu.

I priroda se stalno menja, a zašto ne bismo i mi?

Menjati se nije najstrašnija stvar na svetu. Probajte, em je lako, em izuzetno prija.

Nemojte da sputavate svoj rast samo zato što drugi od vas očekuju da uvek budete isti.

Dozvolite sebi, ali i drugima promenu.

I hajde da zajedno pogrdu „promenio si se“ pretvorimo u kompliment. Verujte, lakše je nego što možete i da zamislite.

Srdačno,

S-Mama