Da li ste se ikada zapitali šta je od vaših stavova, životnih navika i očekivanja zaista deo vas, a koliko toga su zapravo očekivanja drugih? Čovek jeste društveno biće i naravno da ga od trenutka rođenja oblikuju roditelji, okolina, društvo, škola… i ta lista može da ide u nedogled.

Međutim, mnogo puta se desi da neke stavove imamo per se, nikada ih ne dovodeći u pitanje, jer se nekako podrazumevaju. A onog trenutka kada počnemo aktivno o njima da razmišljamo i da ih preispitujemo, shvatimo da zapravo i nisu deo onoga što želimo za sebe ili što je realno da očekujemo od sebe, već su nam prosto usađeni u svest.

Koja očekivanja nam društvo nameće?

Te tako, na primer, svi mi moramo do određenog doba da nađemo životnog partnera, sa kojim naravno ne smemo da živimo u vanbračnoj zajednici (i koji, naravno, mora biti suprotnog pola), da sa njim/njom provedemo ceo život i da u dogledno vreme dobijemo makar dvoje dece.

Tu su naravno i uspesi u školi, smerno ponašanje i držanje. Za žene se pogotovu podrazumeva da su dobre supruge i odlične domaćice, koje ne samo što kuću drže pod konac, nego i kuvaju bolje od samog Džejmija Olivera, deca su im lepo vaspitana (nikada se ne bune, ne vrište, ne plaču i ne rade ništa od onoga što druga deca inače rade), izgledaju kao top-modeli, nikako ne smeju da se ugoje, ali ne smeju da izgledaju ni premršavo, i mogu do sutra da nabrajam šta sve žena „mora“.

A zapravo ne moramo mi ništa! A pošto ne moramo ništa, onda ne moramo ni druge da propitujemo niti osuđujemo zato što nešto od pomenutog rade drugačije. Živi i pusti druge da žive. Simple as that.

Ali da li je?

Zašto pametna, lepa i obrazovana devojka na sredini svojih dvadesetih mora da ima partnera za koga će uskoro morati i da se uda?

Zašto mladi par mora odmah po početku zajedničkog života da „isporučuje“ decu, i to porodici i društvu?

Zašto kao društvo stavljamo toliki pritisak jedni na druge, samo kako bismo pokazali sopstvenu ispravnost ili superiornost?

Da se razumemo, nismo to mi izmislili. Mnoge stvari koje ovde pominjem istražene su kako u sociologiji i socijalnoj psihologiji, tako i u teorijama feminizma, te ni ja nisam izmislila toplu vodu i toga sam svesna. Ali to što nešto postoji i što je tako kako jeste ne znači da o tome ne možemo da pričamo ili da se protiv toga bunimo.

Mima i Sofka drže se za ruke i šetaju trotoarom, snimljene s leđa

Ja se jesam udala sa svoje 23 godine i sama ta činjenica je tada bila „problem“. „Zašto“ je bilo najčešće pitanje koje sam dobijala. Svako je, naravno, imao svoju teoriju – te da sam trudna, te da se udajem zbog papira, te da sam premlada, te ovo, te ono (verovatno ni sama ne mogu da zamislim koliko je i kakvih teorija tu bilo, a i ne zanima me). Retko ko je ostao bez nepotrebnog pitanja i komentara i iskreno se radovao zbog mene.

Onda je, naravno, usledilo pitanje: kada će beba?

A čim smo dobili Sofku, usledilo je „a kada će drugo?“

I dokle tako?

Dokle smo dužni da ispunjavamo očekivanja okoline, a da pri tom ta ista okolina ne zna ništa ni o nama ni o našem životu?

Je l’ greh ne želeti više od jednog deteta ili je veći greh želeti ih petoro?

Je l’ pogrešno biti single i srećan sa sobom, a ispravno biti u vezi koja ne funkcioniše, samo da bi se reklo da niste sami?

Je l’ toliko pogrešno ako žena želi da bude majka, ali i da zarađuje više od svog muža?

Kako nam tuđa očekivanja stvaraju nepotreban stres

Hteli mi to da priznamo ili ne, sva ta očekivanja okoline, koliko god mi bili emancipovani i obrazovani, u nekom trenutku nam stvaraju nepotreban stres i, što je najgore od svega, teraju nas da se osećamo manje vrednima nego što jesmo.

Je l’ to poenta?

Niko ne kaže: „Hej, bravo što živiš sama u stranoj zemlji, niko te ne izdržava, studiraš i ko zna šta još“, već svi traže ono jedno što nisi ispunila i za to se hvataju, da bi te zbog toga kritikovali.

Ne kažem da je kod muškaraca drugačije, ni oni se ništa manje ne susreću sa osudama i očekivanjima okoline, ali nisam muškarac, te ne mogu o tome da pišem iz prve ruke.

Ako nam fali tema za razgovor, onda je bolje da ne razgovaramo uopšte nego da se upoređujemo i upiremo prstom u „greške“ drugih, koje to zapravo nisu.

Jer niko nije gospodar tuđeg života, nebitno koliko vam je taj neko blizak i važan. Dosta je bilo pravdanja bez potrebe i razloga.

Taj začarani krug mora jednom da se prekine. A zašto ne sada? Danas! Ovog trena!

Hajde da preokrenemo stvari, pa da onaj ko postavlja neumesna pitanja i daje komentare tamo gde mu niko nije tražio mišljenje crveni od srama što je to uradio, a ne onaj kome su pitanja postavljena.

Samo prestanite. I prestaće.

Srdačno,

S-Mama