Može to ona i sama

Da pričamo malo o majčinskoj prezabrinutosti za bezbednost svoje dece iliti kako brzo rastu…

Dok nisam i sama bila mama uvek me je pomalo nerviralo kada ljudi pričaju kako deca brzo rastu i kako vreme tek s njima počne nenormalno brzo da prolazi.

I onda sam postala mama i shvatila da to zapravo i nisu prazne reči.

Sofia samo što nije napunila dve godine. Kad pre! Pa ona je još mamina beba!

A onda sam počela da razmišljam o tome kako mi roditelji vrlo često, a zapravo nesvesno čak i sputavamo svoju decu, time što ih posmatramo baš na taj način „pa oni su još mali“ i od prevelikog straha da im se nešto ne dogodi.

I sama sam takva, a bila sam ubeđena da pripadam grupi „kul opuštenih roditelja“.

Kada god odemo na dečije igralište, ja uvek imam utisak da je za neke „sprave“ Sofia još premala i da su za nju još opasne. Na primer tobogan. A onda se prethodnog vikenda, koji smo proveli kao i svaki prethodni što u prirodi, što na dečijim igralištima, desio wake up call za mamu tj. mene.

Znam da Sofia nikada neće uraditi nešto, ako nije sigurna da je to sigurno. Jednostavno je takva. Na primer, prošlog leta joj je trebalo nekoliko sati da samo stane na pesak, morala je ona to lepo da izvidi, istraži i par puta opipa i to samo na trenutke, dok konačno nije pristala da zakorači. Takva je i mi to poštujemo kod nje, tako da nema ubeđivanja niti bilo šta na silu. Pokažemo joj, objasnimo čemu to nešto služi i čekamo da ona sama tome pristupi svojim tempom.

E kada znate da imate takvo dete, a onda je vidite na dečijem igralištu da se sama spušta niz oooogroman tobogan (zapravo tobogan je bio standardne veličine, ali iz moje perspektive za moje skoro dvogodišnje dete je džinovski), sledi vam se krv u žilama.

Sama sam sebi bila smešna kada sam počela da trčim oko nje dok se pentrala po tom drvenom čudu (kućici za igranje), a tek kada je sela sa namerom da se spusti niz tobogan, pretrnula sam. Viknula „čekaj mama da ti pomogne“ i dok sam ja to izrekla, ona je već sama lepo sela, kidajući se od smeha i sasvim normalno se spustila niz tobogan, a ne naglavačke niti bilo kako mi roditelji u strahu predviđamo da to može da se desi.

Marko je naravno sve to vreme gledajući nas sa strane i poznavajući mene kao mamu umirao od smeha, jer je znao da ću pretrnuti od straha. On je jednostavno opušteniji od mene, jer je svesniji da na mnogim mestima prava opasnost zapravo ne postoji (i zavidim mu na tome).

I tek onda sam shvatila, da su svi strahovu zapravo samo moji i da joj se zaista ništa neće desiti. I počela sam sama sebi da se smejem.

U svoju odbranu volim da kažem da „se nešto pokvarilo u meni od kad sam postala majka“, što bi značilo da se sa rođenjem Sofie rodilo i brdo strahova i nesigurnosti.

Volim da verujem da je to normalno za sve majke, ali isto tako volim da verujem i da možemo da se potrudimo da osvešćivanjem svojih bojazni vezane za našu decu, a možemo i da se maaaaloo opustimo.

Očigledno mi roditelji u strahu za njihovu bezbednost mnogo puta i sputavamo svoju decu. A ja to ne želim.

I evo ja sam potpuno opuštena.

Dobro, možda ne potpuno, ali kul sam, skroz sam kul.

Možda nisam baš kul, ali se trudim da ne trčim za njom u strahu da će iskočiti na ulicu ili pasti sa ljuljaške. Iz sve snage se trudim.

Možda danas nije dan kada ću potpuno prelomiti, ali sam optimista po tom pitanju da ću jednoga dana stići i do tog stadijuma.

Hvala vrtiću

A za sve ovo sam zapravo zahvalna vrtiću. Jer Sofia je pored vrlo posvećenih vaspitačica i druge dece naučila da se i sama opusti i da tamo proba mnoge nove i lepe stvari, koje mi koliko god da smo posvećeni i njoj i njenim raznovrsnim aktivnostima očigledno ne možemo da joj pružimo. Da je sa nama kod kuće po ceo dan, verovatno još makar godinu dana ne bi ni prišla toboganu, jer bi moja procena bila da je za to previše mala. A šta ja znam o tome zapravo?

Tako da sam svakim danom sve sigurnija da je upisivanje Sofie u vrtić „tako rano“ bila prava odluka pre svega za nju, a onda i za nas. Jer pored nje i mi učimo.

Ne, nisam zagovornik toga da deca treba da rade po svaku cenu šta hoće i kako hoće. Zato smo mi roditelji i tu, da ih sprečimo da izlete pred automobile na primer.

Ali da hoćemo u svojoj brizi da preteramo, moramo da priznamo da to radimo vrlo često. A nema potrebe. Oni jesu mali, ali nisu nerazumni kao što mnogi misle.

Jer verujte, mogu naša deca mnogo toga i sama.

S-Mama