Ko ti čuva dete i ostale nebuloze

Već je prošlo mesec dana od kada sam se vratila sa potpuno neplaniranog puta iz Srbije. Pored svih veoma emotivnih događaja, koje još treba da „odleže“ kako bih o njima mogla da pišem, glavni ukus u ustima koji mi je ostao još od prvog dana posle povratka je količina gluposti, da ne kažem nebuloza, koje ti ljudi dole upute.

Nije ovo prvi put da se šokiram komentarima ili pitanjima drugih, i o tome sam pisala u prethodnom tekstu u kome sam se bavila obraćanjima drugih vezanim za Sofiu i Sofii lično.

Ja razumem da mi već dugo živimo van i da smo mnogo stvari kako zaboravili, tako i potisnuli, ali mnogo toga i usvojili od ovdašnje kulture (jer na dobre stvari se čovek lako navikne, jelte). Ali sve ima svoje granice, pa i ljudska, da ne kažem kulturološka glupost.

Ljudi imaju potrebu da komentarišu sve živo i da se bave više tuđim životima nego svojim i to je dole tako. Nisam otkrila Ameriku sada, znam. Kuka se takođe na sve živo, a niko da preuzme odgovornost za svoj jedan jedini život i svoje postupke. Takav smo narod, šta li. Svega toga sam ja svesna.

Ono što meni konkretno smeta u svemu tome je komentarisanje i sablažnjavanje nama potpuno normalnim stvarima i životnim odlukama.

Nego da krenemo od početka.

Ovo je bio prvi put da putujem sama, bez Marka i Sofie, što nije bio naš izbor nego smo na to primorani od strane nemačke administracije (da, nismo još rešili naš status ovde, zamisli čuda).

Povod zbog koga sam morala da putujem tako iznenada nije ni malo lep, te sam se samim tim potajno nadala da ću uspeti da izbegnem sve uobičajene floskule upućene nekome, ko odavno već ne živi u Srbiji.

Nadala se i ostalo je na tome. Realnsot me je, po ko zna koji put, demantovala.

Ovoga puta najčešće pitanje posle onoga zašto sam došla sama bez muža i ćerke bilo je, pa ko ti čuva dete?

Ja sam to razumela kao implicitno pitanje kakva si ti to majka da ostaviš maloletno dete na milost i nemilost ko zna kome i da dođeš da se švrćkaš sama?

Čekajte, ako sam došla bez Marka i bez Sofie, po osnovnoj logici stvari valjda je normalno da onda Marko, koji je njen otac jelte, čuva ne moje, nego NAŠE dete?!

Da, meni je to normalno, ali ne i drugima.

Pitanje koje bi usledilo posle mog odgovora, da je Marko čuva, ko će drugi,  bilo je obavezno pa, jel će da ume i ko mu pomaže?

Ne znam kako bih opisala moj šok, koji se ponavljao u više navrata, jer kao što već rekoh, nije se desilo jednom da dobijem taj nebulozni niz pitanja.

I ne, niko me nije pitao da li mi je teško što nisu sada sa mnom, kako podnosim to što se prvi put odvajam od Sofie na duže od jednog dana ili koliko je teško njima dvoma što nisu mogli da budu sada ovde.

Možda je problem u meni. Možda je nerealno i nepošteno od mene da očekujem da se moji životni izbori i život generalno kakav smo nas dvoje izgradili, po našoj meri i našim mogućnostima pa i potrebama, nije ono što je reprezentativno i što je i drugima prihvatljivo. Ne, ja ne želim da bilo kome bilo šta namećem, svako ima izbor, da bira partnera, da bira kako će odgajati decu, da bira kako će organizovati svoj sopstveni život.

Naš se život očigledno ne uklapa u kalupe većine i iskreno da vam kažem, vrlo sam zbog toga ponosna.

Marko je neko ko se od prvog dana naše veze, pa kasnije i braka maksimalno trudio oko svega. Prvo oko mene, onda oko našeg zajedničkog doma, zatim i Sofie. On je neko ko je posvećen i požrtvovan za svoju porodicu. On je glavni kuvar u našoj kući i mene nikada nije sram da to priznam, daleko od toga, ja se time ponosim. U našoj kući nikada nisu postojali muški i ženski poslovi, mi oduvek sve radimo zajedno. Bukvalno sve.

Pa čekajte, ako Marko može da pere sudove, kuva i čisti po kući, zašto pobogu ne bi mogao da brine sam o svom rođenom detetu?

Naravno sada dolazimo pre svega do pretpostavke šta sve muškarac sme, ume i treba da radi u svom domu i za svoju porodicu.

E, mi se i tu ne uklapamo. Zamislite, osim što popravlja sam sve po kući, ume i voli o istoj da se brine, ne samo tako što će dići noge i zvocati šta je sve prljavo, već će sam ili u dogovoru sa mnom, to i srediti. Neverovatno zar ne? Pa i ne baš.

Nama je sve to sasvim normalno, a koliko drugima nije, to tek vidimo kada nam neko sa Balkana dođe u goste i počne da se sablažnjava kako mi funkcionišemo i šta sve on zapravo po kući radi. Nisam malo puta čula rečenicu jao blago tebi, kakvog muža imaš.

Da, znam da je blago meni, zahvalna sam Bogu svakoga dana što ga imam takvog kakav je. Ali na ovom mestu neću biti lažno skromna, jer moj muž ne propusti priliku na takvu opasku da kaže pa s obzirom na to da imam savršenu ženu, moram i ja biti savršeni muž. Ne radi se tu o savršenstvu kao takvom, već imamo oboje potrebu na takve opaske da odgovaramo preterivanjem. Niti sam ja savršena, niti on, niti tome težimo.

Stvari kod nas tako funkcionišu – mi nismo jedno drugom podređeni, mi smo partneri, ravnopravni, pa i kad grešimo, grešimo zajedno.

Ne zaboravite činjenicu da mi ovde živimo bez brojne rodbine, koja bi uskočila kada god se nama ćefne. Naravno moja Ana nam je ogromna pomoć i podrška, ali ona je student ovde, ima svoj život i svoje probleme i nerealno je da svaki put, kada se nama ćefne, nju stavljamo u situaciju da mora da se stvori i zapostavi sve, kad god za to imamo potrebu. Trudimo se da je što manje cimamo i opterećujemo, jer Sofia je pre svega naše dete, mi smo je želeli i mi se o njoj staramo. Simple as that.

Tako da Marku svakako nije bilo lako nedelju dana samom sa Sofiom i Benijem i svim drugim obavezama koje ima. Ali on je to odradio carski, bez i jedne reči žaljenja. Kao što sam uostalom i ja to mnogo puta radila dok je on morao poslovno sam da putuje. A zamislite, tada se niko nije upitao kako ću ja sama ili da li ću umeti sama ili imam nekog da mi pomogne.

To je ono što meni u celoj ovoj priči smeta. Dupli standardi. Uvlačenje u kalupe. Coktanje i prevrtanje očima na sve ono što je na bilo koji način malo drugačije. Zastarele i prevaziđene predsrasude koje, o i te kako, žive. To je ono što me povređuje, jer dragi moji, to što imate internet, nove mobilne telefone i ko zna koja čuda 21. veka, niste se vi makli dalje od srednjeg po svojim stavovima i ponašanjima.

Srdačno,

S-Mama