Blago meni s Markom

Da sam svaki put kada bih čula rečenicu „blago tebi s Markom“ kupila sebi po knjigu, naša biblioteka bi bila, uz nikakvu lažnu skromnost, makar duplo veća.

Da, znam da je Marko divan. Vrlo sam svesna toga da je „malo takvih“ muškaraca. I da, i meni je žao što nema jedno stotinak rođene braće, baš takve kao što je on, pa da mogu da ih „delim“ svakoj zainteresovanoj kandidatkinji.

Da, znam da sam srećna što ga imam i da treba to da cenim.

Ali polako drage moje. Hajde da povučemo ručnu i vidimo šta zapravo nije najnormalnije u celoj ovoj priči.

Najčešći je zapravo narativ kod pomenutih komentara da sam srećna što sam ga našla, a da ga ja (verovatno je to ono što retko bude izgovoreno, ali se vrlo oseća u podtekstu) zapravo i ne zaslužujem.

Meni u celom tom divljenju najviše bode oči činjenica da ga iskazuju osobe ženskog pola koje već imaju partnere, u većini slučajeva makar. Kako to da sam ja ćorava koka ubola zrno, a one još nisu a i to zrno koje imaju, bolje bi bilo da je drugačije.

Nije ovde problem u Marku. On za mene jeste savršen (većinu vremena u svakom slučaju), ali drage moje JA sam ga birala. Ovo se ne odnosi na proračunato biranje partnera tipa dobar na papiru i ispunjava sve (ili većinu) stavke sa tvoje „moj gospodin savršeni mora da..“ liste. Ne. Daleko od toga. Zapravo, tu listu nikada nisam ni imala, ali to je neka druga tema.

Ovde se zapravo radi o racionalnom biranju partnera, jer osećanja se valjda podrazumevaju.

Počnimo od osnova. Živimo u 21. veku u kome su ugovoreni brakovi i slični aranžmani, barem u našem delu sveta, odavno pase. Dakle MI sami smo ti koji biraju sa kim će provesti svoje dane. Što znači, niko vas ne tera puškom da budete sa nekim ko vam po ovom ili onom osnovu ne odgovara.

Doduše sloboda biranja sama po sebi nije laka. Jer kako da znamo da smo izabrali pravo, ili da još bolje neće doći?

Svaka sloboda ima cenu, te i ova kod biranja partnera – a cena je odgovornost. Dakle, biranjem partnera MI smo ti koji preuzimamo odgovornost i MI smo ti koji su krivi, ukoliko nismo dobro izabrali.

Po mom mišljenju dva su razloga zašto biranje može biti problematično. Prvi je zato što obično biramo po nerealnim očekivanjima koje pred tog nekog postavljamo.

Ne, prinčevi iz bajki ne postoje i ne, ne možete izvajati svog savršenog partnera po svim svojim nerealnim standardima. Sorry, but that is the truth.

Drugi problem, koji je direktno povezan sa prvim je modeliranje postojećeg.

Pored nerealnih očekivanja koje često imamo od svog „savršenog“ partnera, vrlo često se polazi od premise – sve što mi se kod nje/njega ne sviđa, ja ću to promeniti. O NE, nećete!

Prvo ko ste vi da zapravo bilo koga krojite po svojoj meri? A drugo pomenute krojačice obično ne dozvoljavaju ni konac sa njihovog sopstvenog savršenstva da proviri ili se iseče od strane istog tog partnera – takozvani ja savršena, ti ne valjaš narativ.

Zar je moguće da je lakše živeti u zabludi zvanoj „promeniću ga/je“ nego sebi prosto priznati „nije on/ona za mene“?

Znam da je kliše, ali zaista morate prihvatiti svog partnera onakvog kakav jeste, sa svim svojim manama i ako vam se te mane ne čine kolosalnim, onda o tom životu i možete da razmišljate.

Šta je za vas „deal breaker“?

U svakoj vezi je vrlo važno postaviti granice dokle ste spremni da idete sa kompromisima, ali i znati šta je za vas takozvani „deal breaker“.

Na primer, moja draga prijateljica, koja je vrlo uspešna i samosvesna žena je relativno skoro prekinula dugogodišnju vezu sa svojim partnerom ne zato što ga nije volela, ne zato što nisu delili ambicije, već zbog njegovog stava o kućnim poslovima. On je bio „savršen na papiru“, ali ne i u realnom svakodnevnom životu. On je smatrao da je ženin posao da radi apsolutno sve po kući. Moderan lik, nema šta. A kada pogledate da istu količinu vremena i on i ona provedu na poslu, rade oboje vrlo predano, samo je razlika u tome što kada dođu kući ONA mora da skuva nešto, ONA mora da opere veš, ONA mora da očisti stan.

Naravno da je pokušavala na sve moguće i nemoguće načine da priča sa njim i objasni mu da ona jeste njegov partner, ali ne i njegova lična spremačica. Na žalost, sve to nije urodilo plodom. Onda se ona okrenula i rekla (bar u mojoj glavi ta scena izgleda tako) onu Samantinu čuvenu „Volim ja tebe, ali sebe volim više“ i otišla. Da li joj je bilo lako? Naravno da ne, pa volela ga je i bilo joj je lepo sa njim. Ali kada je sagledala stvari iz perspektive da će celog njihovog potencijalnog zajedničkog života ona biti ta koja će morati sve sama (šta bi tek bilo kada bi deca došla na sve, strah me i da pomislim), rekla je prosto ne. I tako se to radi. Ona je izabrala sebe.

Bolje biti kvalitetno sam, nego nekvalitetno sa nekim.

Sa druge strane druga poznanica trenutno planira svadbu sa čovekom sa kojim nema ama baš ništa zajedničko, sem želje da se „skrase“ jer „im je vreme“. Njih dvoje žive u poznatoj zabludi da se „suprotnosti privlače“. Ali da je li je zaista tako i koliko je takav suživot održiv? Ona obožava da putuje, on voli da ide „samo u zemlje koje su siromašnije od njegove matične, kako bi mogao da se baškari i oseća superiorno“. Ona želi da završi doktorat i radi u akademiji, on smatra da njoj to ne treba jer treba da bude majka.

Ali važno je da je haljina prelepa, da će na svadbu doći mnogo ljudi, da će se udati pre rođene sestre, da mama i tata budu srećni i da će uzeti kredit za stan – jer to su stvari koje su bitne?! Ona bira da po svaku cenu ne bude sama, jer je ubeđena da bolje nikada neće naći.

Da li oboje žive u iluziji da će jedno drugo prekrojiti po sopstvenim merama ili se samo zadovoljavaju činjenicom da neće biti sami, ne bih smela da tvrdim. Ali shvatate u čemu je problem, zar ne?

Jedan papir (ne) menja sve

Svadbe i venčanja jesu lepi događaji, nekome više a nekome manje važni, ali budite svesni da taj jedan dan neće promeniti suštinski ništa. Neće se žaba pretvoriti u princa kakvog ste sanjale. Ne, udaćete se (ili živećete u drugim vrstama zajednica) sa onim sa kim ste do juče bili u vezi. Jedan potpis suštinski ne menja ništa.

Veće su šanse da male zamerke koje imate pre donošenja odluke da sa nekim provede dobar deo svog života vremenom prerastu u velike frustracije, nego da ih vi „korigujete“.

Te ako vaš partner ne želi u vezi ni kafu da vam skuva, a kamo li uradi nešto više po kući, neće to početi ni u braku. Ako voli „da švrlja“ u vezi, a veli da će prestati u braku – ne, neće.

I ne, momci ili muževi, nisu naša deca koju mi uz pravu decu treba da odgajamo. Jer mi nismo niti želimo biti njihove majke! (A verujete da nisam malo puta čula tu floskulu o „odgajanju“ muževa.)

Treba na vreme shvatiti da ne možeš da očekuješ da mamini sinovi, koji su do juče živeli kao beli medvedi, od jednom se pretvore u Mister Propera, da se late krpe i krenu da sređuju po kući. Niti će Don Žuani, postati verni psi. (Verujem da postoje izuzeci, ali isto tako verujem da su retki.)

Podjednako je nerealno da i oni od nas očekuju da se od žena sa ambicijama pretvorimo u spremačice i domaćice, ako takvih aspiracija do sada nismo gajile.

Prinčevi, kao uostalom i princeze, žive samo u bajkama. Mi smo svi realni ljudi, pa zašto onda očekujemo nerealno jedni od drugih?

Šta je ono što je zapravo važno?

Svako za sebe određuje šta mu je važno kod budućeg životnog saputnika, a šta nije, tu nema mnogo mudrosti. Ali o nekim minimumima ipak treba promisliti.

Zar ne bi trebalo da bude bitno pored koga se budiš SVAKO jutro? Zar ne bi trebalo da bude bitno da sa tim nekim uvek imaš temu za razgovor i povod za osmeh? Zar ne bi trebalo da bude bitno kako i koliko brzo rešavate probleme posle svađa? Zar ne bi trebalo da bude bitno da li OBOJE želite da imate decu ili ne? Zar ne bi trebalo da bude bitno da li jedno drugo podržavate u ambicijama i snovima ili ne? Zar ne bi trebalo da bude bitno da se podele odgovornosti u sopstvenoj kući, te da jedan partner ne nosi sve na svojim ramenima?

Meni i Marku je sve pomenuto od početka itekako bilo bitno.

Naravno da ni on ni ja nismo savršeni, niti nam je odnos takav. Naravno da nije svaki dan vatromet. Naravno da svako od nas ima svoje bubice (da ne kažem karakondžule).

Ali kada se „podvuče crta“, dopunjavamo se i podržavamo (da se volimo, valjda se podrazumeva).

E zato je meni „blago s Markom“. I zato smo izabrali jedno drugo.

Mnogo puta je na ovom blogu već pominjano kako Marko i ja sve delimo, pre svega oko čuvanja Sofie, a onda i po pitanju kućnih poslova. Mi nismo patrijarhalna porodica (hvala Bogu), mi smo feministička porodica u kojoj su svi pripadnici zajednice RAVNOPRAVNI. I ne mogu da zamislim da je drugačije, zato što svoj život ne mogu da zamislim ni sa kim drugim do sa njim.

I jesam saglasna da je predivno to što Marko sprema obroke, skuplja sa stola i pere sudove. Saglasna sam da je predivno što brine o svom detetu isto koliko i ja, što joj se posvećuje, što je vodi i uzima iz vrtića, što je kupa, presvlači, igra se s njom. I lista može da ide u nedogled.

Mi smo zajedno stvorili zajednicu u kojoj živimo, i nije bilo ni malo lako, pogotovu ne prvih godinu dana – tih godinu dana kada smo upoznavali navike jedno drugog i stvarali nove navike nas kao para, a ne svakog zasebno. I to je partnerstvo. Ravnopravnost.

Naravno da ima toliko sitnica koje mi kod Marka smetaju i obrnuto, ali sve dok te sitnice ne prerastu u ozbiljne probleme i prepreke normalnom funkcionisanju, one su bezopasne za celokupan odnos. Jer ne, ne volim da gledam fudbal, ne podnosim da slušam Moskrija, ludim kada pravi buku dok ja spavam… Isto tako i on ne može da gleda filmove i serije o vešticama, vampirima i ostalim natprirodnim bićima, nervira ga što tuđe potrebe redovno stavljam ispred svojih, ne može da razume kako može da mi bude hladno kada je njemu vruće….

Mi jesmo par, ali smo pre svega individue koje odlično funkcionišu kako pojedinačno, tako i zajedno.

I u tome je caka.

Dakle, odredite sebi šta vam je zaista važno i ako to nije ono što imate, nastavite dalje. Jer niti su sve žene iste, niti su svi muškarci isti.

I da, moj Marko nema brata blizanca i da, već je vrlo zauzet i ne, ne planiramo da ponovo bude slobodan. Sorry.

A niko ni ne treba da traži mog Marka ili nekog ko je isti kao on. Marko ne treba da bude izuzetak kome se treba diviti. Marko treba da bude svako (kako god se zvao i odakle god dolazio). I ne, ne treba da tražite sličnom mom Marku nego da vidite ko je „vaš Marko“ i kakav vam je potreban.

Uostalom kada se dovoljno iznerviram beskrajnim komentarima „jao blago tebi“ čak i uprkos mnogim argumentima koje iznesem na tu temu, ja volim prosto da kažem – Nije blago meni, nego blago njemu. Ja sam to sve itekako zaslužila. 😉

Srdačno,

S-Mama