Da, znam da me nije bilo dugo.

Nema me generalno. Moje prisustvo na internetu je ravno nuli (da ne kažem otišlo u minus).

Ne mali broj puta sam sedela neko vreme pred praznim virtuelnim papirom mučeći se da počnem. Pisanje je ono što volim, pisanje je ono čime se bavim. Pisanje je ono što me čini srećnom i što mi daje dodatnu svrhu, kada god ne znam gde sam i šta bih. A ja ne mogu da pišem, već dugo.

Ova godina je bila, i još uvek jeste, potpuno turbulentna. Svašta se nešto izdešavalo. Da li baš o svemu imam želju ili potrebu da pišem nisam ni sama sigurna… Milion puta sam uhvatila sebe kako razmišljam o blogu, kako mi se piše, kako me grize savest što ne stižem. A onda kada dođe tih nekoliko momenata „slobodnog“ vremena, ruke nikako da krenu da kucaju, glava prazna potpuno.

Da motivišem nekoga u poslednje vreme nisam u stanju, jer nailazim gotovo na gotovo svakodnevnu potrebu (da ne kažem borbu) da motivišem samu sebe. A da se žalim ovde na bezbroj okolnosti koje me pritiskaju ne želim, jer to nisam ja.

Ja nisam neko ko kuka i ko se žali.

Zato me i nema. Zato je laške zapisati na fizički papir mnogo toga, izbaciti iz sistema da ne opterećuje, ali ipak zatvoriti to u fioku da nikada ne ugleda svetlost dana, ne samo za druge, nego ni sama ne želim to ponovo da čitam.

I ne, ovim ne želim da propagiram potiskivanje emocija! Samo smatram da niko nije dužan da sluša tuđe probleme bez preke potrebe. Dovoljno je negativnosti svuda oko nas, da sada još i ja počnem da vam kukam. Ne dolazi u obzir!

Svi imamo uspone i padove kako u raspoloženju, tako i u životu. Nekada samo treba znati povući granicu između onoga što može da pomogne nekom i kukanja kao takvog.

Zdravi smo i zajedno smo, to je najvažnije.

Porodica je najvažnija. A ostalo će se rešiti jer sve rešavamo zajedno.

Šta je zapravo problem sa S-Mamom?

Ne, nije to što radim dva posla, administracija i ostale peripetije, a pogotovu ne to što imam prelepu prodicu pored svega toga. Za ono što volim da radim uvek nekako nađem vremena. Problem je vrlo jednostavan:

Ja više nisam student. A ovo je blog o studentskom životu sa porodicom, pre svega sa detetom.

I šta sada? Da se prisećam starih dana i svih ostalih tema koje nisam stigla da obradim, a tiču se studiranja? Da nastavim sa pisanjem bloga, ali da promenim koncept istog?

Ne znam, još nisam rešila i to je ono što me muči.

DSC05743

Kuda vodi ovaj put…

Zato vas molim da mi pomognete.

Neopisivo bi mi značilo da odvojite nekoliko minuta i u komentarima ili mejlom mi pošaljete vaše „želje“ za ovaj blog. Da li da S-Mama nastavi da živi kao (Ex)Student Mama ili da se okrenem više drugim temama? Šta je ono što najviše volite da čitate ovde?

Meni i mom timu bi to bilo od velikog značaja.

Hoću da pišem i dalje, a da bih to radila, moram da imam jasnu sliku o čemu.

Hvala vam na podršci i razumevanju.

Srdačno,

S-Mama