Ko beži od bola, taj beži od isceljenja

Čitajući najnoviju knjigu jedne od mojih omiljenih autorki „Lieben“ Emilie Roig, naišla sam na citat koji me je duboko pogodio i naterao ne samo na razmišljanje nego i na to da sednem i napišem ovaj tekst koji je pred vama.

Emilija kaže:

„Ko beži od bola, taj beži i od isceljenja“ i takođe „isceljenje bola leži u bolu“. (S 60. Lieben, Emilia Roig)

I to me je nateralo na razmišljanje.

Celo detinjstvo sam bila „čuvana“ od bola i tuge iako su u okolnostima, vremenu i mestu na kome sam odrastala oni bili svuda oko mene.

Moji roditelji su hteli da me zaštite, i u tome su u velikoj meri uspeli i na tome sam im beskrajno zahvalna. Nisam osetila nemaštinu ni strahotu ratova koji su buktali svuda naokolo. Nisam se osećala ugroženo i nevoljeno, iako sam toliko puta kada bih poželela neki slatkiš ili igračku čula „na žalost, ne možemo to da priuštimo“.

Imala sam srećno detinjstvo.

Ali me je ta prezaštićenost sa druge strane učinila i nekompetentnom da se nosim sa bolom i teškim situacijama kao odrasla osoba.

Prvi veliki krah sam doživela kada mi je umro deka, zatim sledeći od koga još nisam zarasla, kada mi je umrla baka. Sa oboje sam bila vrlo bliska, sa svakim na svoj način. Sa bakom pogotovu. Šesta godina bez nje, čini se boli kao i prvog dana.

Naučila sam sa bolom i gutbikom da živim, iliti uspela sam uspešno da ga potisnem pod tepih „jer sam jaka“.
„Uspešno“ sve dok kao vulkan ne eruptira na površinu i onda završim u suzama i jecajima, trigerovana knjigom, pesmom, sećanjem.

Poslednji put kada sam se „raspala od bola“ koliko mi nedostaje baka je bilo pre nekoliko nedelja, dok sam čitala knjigu „Moja baka vam se izvinjava“ Fredrika Bakmana. Knjiga je toliko predivna na više nivoa… Govori o odnosu bake i unuke, gubitku, lepoti mašte kao i slavljenju različitosti. Jedan veliki must read za svakoga!

Elem, dobro sam se držala dobar deo knjige, pustila sam tu i tamo koju skrivenu suzu, sve dok se jedne večeri nije poklopila vrlo emotivna scena u knjizi sa pesmom koja se čula iz radija „One man can save the world“ od Big Seana (u kojoj on takođe govori o svojoj baki, koliko je bila jaka žena i koliko mu nedostaje, a završava se njenim oproštajnim rečima).

I tu mi beše kraj.

Toliko sam ridala, kao malo dete čini mi se. Toliko je bola izašlo iz mene da je to rečima teško opisivo. Marko je sedeo pored mene, grlio me i čekao da prođe. I zahvalna sam mu na tome. Kada je nalet prošao i bura se smirila, bilo mi je lakše.

Onda mi je tek sutradan uz kafu vrlo oprezno rekao:

„Znaš, razmišljao sam nešto, možda je sva ta bol i tuga koja je sinoć izašla iz tebe zapravo generacijska bol svih tvojih ženskih predaka, koje su morale da potiskuju svoje potrebe i osećanja verovatno celi svoj život“.

Marko at his best, as always.

I to me je navelo još više na samorefleksiju.

Nije mi nova i nepoznata teorija o prenošenju emocija, ponašanja i, pre svega, trauma sa generacije na generaciju. Ali je to nešto potpuno drugačije kada se dešava tebi, kada to osećaš iz prve ruke i kanališeš.

Previše dugo smo učeni da potiskujemo tugu, nezadovoljstvo, frustraciju. Previše dugo smo kao žene sklanjane u stranu i nismo bivale uzimane za ozbiljno. Sve je to negde upisano u naš DNK.

A možda sam baš ja ta koja će prekinuti tu generacijski niz i osloboditi ne samo sebe i svoje pretkinje, već – ono što je i najvažnije – sve one žene koje će na ovaj svet doći posle mene, Sofku pre svega.

Očigledno da me je ta spoznaja uzdrmala do srži.

Da, boli i boleće. Ali moram da naučim da osećam sva svoja osećanja.

A u današnjem svetu to nije lako ni nama ženama, a boga mi, ni muškarcima. Toliko smo se saživeli sa životnim ulogama koje trenutno igramo, da ih retko kada preispitujemo. Učimo da ih igramo od samog rođenja, kroz vaspitanje i socijalizaciju, a ponajviše učenjem po modelu.

Koliko god ja volela da verujem da se svet promenio, vrlo često moram da podsetim sebe da, da, menja se, ali nedovoljno i ne dovoljno brzo.

Jer svaki put kada „mama treba da bude jaka, da dete ne bi videlo da je tužna, potresena ili ljuta“; svaki put kada „tata ne sme da plače, iako je izgubio nekog jako važnog u svom životu, jer sramota je kada muškarci plaču“; svaki put kada se dečaku, kada padne i povredi se i krene da plače kaže „plačeš tu kao neka devojčica“, mi kao društvo signaliziramo onome ko trenutno ima jaku emotivnu reakciju:

„ne, nije prihvatljivo to što osećaš, i zbog toga što je meni neprijatno što ne znam kako da reagujem ili da ti pomognem u ovom trenutku, jedino moguće rešenje je da ti prestaneš da osećaš to što osećaš“.

I tako ne dozvoljavamo sebi da osećamo. Već kao u crtanom filmu „Inside out 2“ stavljamo bazična osećanja u teglu. Pa još ako možemo da ih zaključamo u neki skriveni sef, utom bolje.

Život je smena prijatnih i neprijatnih događaja, i iako smo okruženi prividom savršenstva i samo pozitivnog putem medija, pogotovu društvenih mreža, to ne znači da se bolne stvari neće dešavati.

Ali nije rešenje da se pravimo kao da se ne događaju i izigravamo mašine zbog privida i pokazivanja „snage“.

Upravo suprotno.

Zapravo sam sigurna da je onaj ko je naučio da prepozna, prihvati i pusti svoja osećanja, dozvoli sebi da ih oseti i doživi, može i da zaraste i nastavi dalje.

I upravo to se nadam da će naša deca naučiti da urade. Bar se mi trudimo da tome naučimo Sofiu. Da li smo u tome uspeli, vreme će pokazati.. Ali se nadam makar da je na prilično dobrom putu.

Vreme leči sve, to je tačno, ali ne onako kako smo mi mislili – potisni, pa će proći.

Vreme brže leči rane, koje se tretiraju s pažnjom.

Prost primer: Ako polomiš nogu i ne možeš da hodaš, ne možeš tek tako da stisneš zube i čekaš da zaraste. Teoretski čak i da možeš da blokiraš tu količinu fizičke boli, čak i onda kada zaraste, zarašće krivo i pitanje je da li ćeš ponovo moći da trčiš.

Isto tako je i sa osećanjima. I vreme je da ih uzmemo za ozbiljno, jer iako nisu opipljiva, jesu sastavni deo nas.

Ja jesam bolje, i tome mi je dokaz san koji sam sanjala pre nekoliko noći.

Obično kada bih sanjala baku, budila sam se jako potresena, jer me je u snovima uvek molila da joj pomognem, a ja nisam uspevala da je spasem. I onda bih se budila sa osećajem bola zbog gubitka, zbog toga što mi nedostaje i plus griže savesti jer nisam mogla da joj pomognem.

Ali ovog puta je bilo drugačije.

Sanjala sam je kako se smeje, kako me zove „sunce moje“ kao što me je uvek zvala za života i kako mi daje lanac u obliku sunca. Bila je srećna i nasmejana.

A ja sam se probudila u pola noći sa prosvetljenjem „treba da se radujem kada me „poseti u snovima“ jer su oni jedini način da je sretnem ponovo, a ne da zbog toga tugujem“.

I to me je oslobodilo. Do te mere da bez problema pišem ove reči i ni jednog momenta mi nije zaigrala brada niti zasuzilo oko.

To ne znači da mi više ne nedostaje, naprotiv.

Ali mislim da sam konačno pustila.

Tako da je Emilia Roig definitivno upravu, „ako bežiš od bola, bežiš od isceljenja“.