Magija muzičke kutije

Mala Mima je oduvek volela da čita, gleda crtane i igrane filmove i da mašta. Maštala je o čudnim svetovima o kojima je čitala, a stvarala je i neke samo svoje. Povezivala je stvarnost sa izmišljenim, spajala prošlost i sadašnjost, sanjarila o budućnosti. U tim sanjarenjima najčešći magični predmet bila je jedna muzička kutija.

Nije malo puta čitala o njima kao o relikvijama prošlosti. O kutijama koje bi svojim otvaranjem i prvim notama budile u junacima neopisivu nostalgiju, sva ta osećanja, sećanja i neispričane priče.

Možda je najbolji predstavnik takvih kutija upravo mala muzička kutija iz crtanog filma „Anastasija“. Priča o izgubljenoj princezi iz kraljevske porodice Romanov i o tome kako se baka i unuka konačno prepoznaju i spajaju upravo kroz melodiju male muzičke kutije, u koju je očigledno stao ceo jedan svet, cela priča o jednoj porodici, pa čak i o jednoj zemlji.

Zato sam još tada rešila da, kada već nemam takvu kutiju, koja svojom muzikom budi postojeća sećanja, znana i neznana, moram da nabavim makar novu, kojom ću sama započeti tradiciju i pokrenuti magiju.

Baka i deka su, po našoj želji, za jedan Božić meni i Ani kupili po jednu, kako bismo u njima čuvale nakit. Koliko slične, toliko su ove dve kutije bile i različite, baš kao moja sestra i ja. Svaka je imala svoju draž. Moja je, kada se navije, puštala čarobnu Betovenovu melodiju „Za Elizu“, a melodiju Anine nikada nisam uspela da prepoznam među poznatim kompozicijama klasične muzike (što ne znači da nije jedna od njih). Ono po čemu je Anina kutija bila posebna bio je par koji pleše dok muzika svira. Upravo te sitne razlike odlikuju nas dve i danas. Njen život je ples i ona ga obožava, on je deo nje. A ja… Meni je muzika kao takva oduvek bila važnija.

Umela sam satima da sedim pored svoje kutije, da je neprekidno navijam i zatvorenih očiju smišljam priče o njoj. Koliko li je samo stara? Kome li je pripadala? Šta je u njoj čuvano? Od koga li ju je prethodna vlasnica dobila? I tako u nedogled. Uvek nova priča, uvek novi junaci, nikada sasvim stvarni, jer je kutija bila potpuno nova, ali dovoljno bliski, jer su sigurno bili deo porodice. To je ono što je bilo važno.

Te kutije su ostale u mojoj rodnoj kući, u zemlji u kojoj sam se rodila i odrasla.

Ja sam se odselila, udala i dobila Sofiu. Moja baka je prvi put izašla iz Srbije onda kada je čula da sam ostala trudna. Iako na pragu 80. godine života, prvi put je izvadila pasoš i uputila se na dalek put, a da nije ni trepnula niti posumnjala u svoju odluku.

Drugi put je došla nekoliko meseci posle Sofkinog rođenja. I dolazila je još nekoliko puta posle toga. Ali onaj put kada je prvi put videla Sofiu bio je po mnogo čemu poseban.

Tada smo, tokom jedne šetnje, na bakin zahtev nas tri ušle u obližnju radnju u kojoj su se prodavale razne đakonije, od potrepština za kuću do najvećih gluposti koje realno nikome nikada neće zatrebati, a ipak će ih neko već kupiti. Na jednoj od polica te radnje stajale su snežne kugle. Nikada nisam imala nijednu takvu, a oduvek sam je želela. Baki to nikada nisam rekla, ali ona je uvek nekako znala da mi ispuni želje i pre nego što bih ih izgovorila.

Izabrala je jednu od ponuđenih kugli, u kojoj se nalazio prelepi anđeo, i rekla: „Htela bih ovo da kupim Sofii, kako bi se uvek sećala svoje baka Bie.“ Nisam se protivila.

Iako premala da je sama drži, Sofia je od prvog dana bila očarana, pre svega muzikom koju ta kugla pušta kada se navije, a onda i magijom zarobljenog snega koji ne prestaje da pada po malom anđelu sklopljenih dlanova.

Ta kugla stoji u našoj dnevnoj sobi. Sofia je sada velika, pa može sama da je uzme i navije, što ne čini retko.

Od pre nedelju dana, kad god se čuje sa svojim dekom, a mojim tatom, negde pred sam kraj razgovora zamoli ga da uključi svoje muzičke kutije, a ona u isto vreme navije svoju snežnu kuglu, sedi tako pored telefona, sluša tu kakofoniju različitih, a tako sličnih zvukova i ne trepće.

U njenom pogledu tada prepoznam malu Mimu od pre mnogo godina, koja je tako živo maštala možda baš o nečemu ovakvom. A velikoj Mimi se u očima uvek pojavi nekoliko suza koje pokušava da sakrije.

Magične kutije i muzika koje pričaju porodičnu priču. Osećanja, daljina, gubici.

Ako ja nisam imala nasleđenu muzičku kutiju sa pričom iza sebe, moja ćerka sada ima dve. Jednu je njena prabaka kupila njenoj mami i ona je čeka u kući koja je daleko, a drugu samo njoj, i ta joj je tu, uvek pred očima.

Prabake Bie više nema.

Ali tu je muzika koja je svakom notom vraća u sećanje, baš tu gde je do skoro bila.

I sve dok je te muzike i tih kutija, Sofia će imati svoju malu nostalgičnu priču o predivnoj osobi koja ju je neopisivo volela, čak i pre nego što je došla na ovaj svet. Imaće anđela koji pazi na nju i sećanja koja sigurno neće izbledeti, makar ne dok je nas.

I tako sam i ja sa svojih 30 godina dobila svoju priču o porodici i nasleđu, koje se, u malom, prenosi s kolena na koleno. Sada moja kutija ima mnogo veću vrednost nego ikada pre, sada njeni zvuci pokreću lavinu pomešanih emocija i potoke suza niz obraze, zbog tuge što nje više nema, ali i zbog sreće što ju je bilo.

Hvala ti, bako.

Tvoje Mimče