Tražiti sebe, ali u isto vreme i posao od koga ćeš pre svega preživeti, a onda i naći ispunjenje koje treba da usledi posle završetka studija nije ni malo lako. Ne znam da li je to slučaj kod drugih ljudi, ali mene je realnost udarila po glavi baš jako kada sam posle uspešno završenih master studija pokušala da se otisnem u poslovni svet.
Pitanje koje sam sama sebi morala da postavim je: šta ja uopšte umem da radim, sem da učim? A pisanje doktorata svakako nije bilo opcija.
Druga stvar je kako uopšte pronaći to nešto? A o tome kako se uspešno prijaviti za mesto, kako doći do intervjua i kako dobiti posao, da i ne govorim.
Odmah da vam kažem, lako nije.
A super je kada gledaš sve te filmove i serije, imaginarne likove sa socijalnih mreža koji sve konce drže u rukama i samo na osnovu svoje izuzetnosti su ni manje ni više nego bili vrbovani od nekih super firmi i dobili svoj dream job ili još bolje, oni koji su primljeni posle jedne i slovima jedne poslate prijave.
Da… Kako da ne! Hajde malo da prestanemo da se lažemo, može? J*b*no je teško!
Prvo, ja sa svojih 30 godina nemam više pojma šta je moj dream job. I šta ćemo s tim? Već godinu dana aktivno, svakoga dana razbijam glavu pitanjem – šta bih volela da radim, čime da se bavim?
To ne znači da poslednjih godinu dana sedim kod kuće i ne radim ništa. Naprotiv, do skoro sam radila ne jedan, već dva posla. Ni jedan od njih u struci i daleko od onoga što nazivamo zanimljivim i ispunjavajućim mestima. Ni jedan ni drugi posao nisu loši, ni fizički teški, niti psihički zahtevni. To su poslovi koje je ok raditi neko vreme, da bi se preživelo, da bi se dobilo na vremenu dok provaljujete ko ste i šta je ono što vas poslovno ispunjava.
Ali.
Koliko je vremenski neophodno da radite takve poslove dok se trenutak prosvetljena ne desi (ako se ikada desi)? A šta ako se taj filmski ili biblijski momenat ne desi uopšte?
Teoretski možete raditi šta god i preživljavati. Ali ja to ne želim. Pre svega nisam taj tip, a onda, iskreno i bez lažne skromnosti, nisam do ovde došla da bih se zadovoljavala prosečnim poslovima, koji od mog intelektualnog kapaciteta (koji znam da imam) ne zahtevaju niti iskorišćavaju ama baš ni trunku.
Buđenje iz zombi stanja je došlo u trenutku kada sam shvatila da sam posao, koji je bio zamišljen kao privremeno rešenje, dok ne nađem trajno i bolje vezano za celu našu neizvesnu situaciju ovde (viza i ostalo), umesto par meseci kao što sam na početku planirala, radim već punih godinu dana! To me je prepalo.
Kao što rekoh, posao jeste sasvim ok. Nije previše naporan, sama biram kojim danima i koliko sati mogu da radim (naravno da postoje propisani minimum od minimum 4 sata po smeni i minimum 10 sati mesečno), kolege su jako fine i ni jednog trenutka se nisam osećala loše.
Štaviše, prvih meseci mi je bilo iznenađujuće zanimljivo da učim o modi, prodaji i celom tom svetu o kome apsolutno ništa nisam znala. Onda je sve postalo rutina – radim, a ne razmišljam i to mi je prijalo u poređenju sa onim čime sam se godinama pre toga bavila (studijama, koje apsolutno smatram poslom – više o tome u tekstu). Marko je često govorio da ja uživam radeći u radnji, jer tamo psihički odmaram od svega što nas je snašlo. I nije bio daleko od istine, za tih nekoliko sati provedenih u radnji imala sam vremena samo za svoje misli.
Ali dokle tako? Ne želim da se okrenem za 10 ili 20 godina i zapitam se gde mi je prošao život i šta sam sve mogla a šta ne, samo zato sto sam našla načina da prehranim porodicu. Koliko god poriv o komformitetu, pogotovu kada ste majka, bio jak, ja sam bila jača.
Jednom mora da se kroči ponovo u nesigurno.
Rešila sam da dam otkaz i ponovo aktivno radim na sebi. Da vreme koje sam provodila u radnji provedem sama sa sobom i konačno stavim tačku traženja sebe i krenem nekim putem, a ne da još uvek tragam u magli, neznajući ni sama za čime. A to može da traje večno, ako ne kažemo DOSTA.
Ono sto sam u celom ovom iskustvu naučila je: da je ok raditi nešto što ne voliš per se; da je ok da sa 30 nemaš sva velika životna pitanja rešenja, štaviše neka se tek sada otvaraju; da je ok da ne znaš ko si, ako si izgubio kompas onoga čime bi hteo da se baviš, a okolnosti su nalagale drugačiji put.
Odrastamo u uverenju da sve mora da ide redom, škola, fakultet, master, posao, porodica. Ali ne mora!
I to je najveća lekcija koju sam u poslednjih godinu dana naučila. Ne, ne kasnim nikuda zato što nisam pronašla sebe u poslovnom svetu, zato što još ne znam na šta mi srce posebno igra (osim pisanja i čitanja knjiga, ako izuzmemo porodicu naravno).
Nisam beznadežni slučaj koji čak ni posle 50+ prijava za posao nisam dobila više od jednog i slovima jednog intervjua (i to za drugi posao kojim se trenutno bavim, ali koji ću po svemu sudeći takođe uskoro možda menjati).
You do not have to have it all. (Pročitaj to ponovo!)
Jer kao što kaže G-Eazy: „never kept a safety net to catch us if I fall, rather risk it all than play it safe“. Ne treba nam safety net – ako padnem razbiću se, ali ću se pre svega iz petnih žila truditi i raditi na tome da ne padnem i istrajem u ispunjenju svojih ciljeva. Jer sve dok imamo zaleđinu (roditelje koji nas izdržavaju, posao koji plaća račune ali ništa vise od toga, veza koja ne funkcioniše ali bolje biti s nekim nego sam) nećemo moći da krenemo napred i nećemo se dovoljno truditi da dođemo do svog cilja, koji god to on bio.
Jedino neizvesnost i u neku ruku strah mogu da nas stvarno poguraju napred iz stagnacije i zone komfora.
Koliko god ovo sve zvučalo kao self help tekst, on to i jeste i nije. Zvanično nisam ekspert za tu oblast, a sa druge strane sve ovo ima veoma otrežnjujuće dejstvo na mene samu.
Sklonila sam jednu safety net ispod nogu, ostala je još jedna. Pa ću ili pasti i razbiti se još više, ili ću konačno krenuti napred (u kom god to pravcu bilo). Godinu dana je taman dovoljno vremena za pauzu. Dosta je. Idemo dalje. Mada ne znam kuda…
Moj trenutni cilj je da pronađem novi cilj. It is not much, but it is a start.
Držite mi palčeve.
S-Mama
Ostavite komentar