Zašto sam dala otkaz?!

Tražiti sebe, a u isto vreme i posao od koga ćeš pre svega preživeti, a onda u njemu i naći ispunjenje, posle završetka studija nije nimalo lako. Ne znam da li je to slučaj i kod drugih ljudi, ali mene je realnost udarila po glavi baš jako kada sam posle uspešno završenih master studija pokušala da se otisnem u poslovni svet.

Pitanje koje sam sama sebi morala da postavim je: šta ja uopšte umem da radim, sem da učim? A pisanje doktorata svakako nije bilo opcija.

Druga stvar je kako uopšte pronaći to nešto? A o tome kako se uspešno prijaviti za mesto, kako doći do intervjua i kako dobiti posao, da i ne govorim.

Realnost posle master studija nije kao u filmovima

Odmah da vam kažem, lako nije.

A super je kada gledaš sve te filmove i serije, imaginarne likove sa društvenih mreža koji sve konce drže u rukama i koje su samo zbog njihove izuzetnosti, ni manje ni više, vrbovale neke super firme, pa su dobili svoj dream job, ili, još bolje, one koji su primljeni posle jedne i slovima jedne poslate prijave.

Da… Kako da ne! Hajde malo da prestanemo da se lažemo, može? J*b*no je teško!

Prvo, ja sa svojih 30 godina nemam više pojma šta je moj dream job. I šta ćemo s tim? Već godinu dana aktivno, svakoga dana razbijam glavu pitanjem: šta bih volela da radim, čime da se bavim?

To ne znači da poslednjih godinu dana sedim kod kuće i ne radim ništa. Naprotiv, do skoro sam radila ne jedan, već dva posla. Nijedan od njih u struci i oba daleko od onoga što nazivamo zanimljivim i ispunjavajućim poslom. Ni jedan ni drugi posao nisu loši, ni fizički teški, ni psihički zahtevni. To su poslovi koje je ok raditi neko vreme, da bi se preživelo, da bi se dobilo na vremenu dok provaljujete ko ste i šta je ono što vas poslovno ispunjava.

Ali.

Koliko dugo treba da radite takve poslove dok se trenutak prosvetljenja ne desi (ako se ikada desi)? A šta ako se taj filmski ili biblijski momenat ne desi uopšte?

Teoretski, možete raditi bilo šta i preživljavati. Ali ja to ne želim. Pre svega, nisam taj tip, a onda, iskreno i bez lažne skromnosti, nisam do ovde došla da bih se zadovoljavala prosečnim poslovima, koji od mog intelektualnog kapaciteta (za koji znam da ga imam) ne zahtevaju niti koriste ama baš ni trunku.

Godinu dana posla koji nije tvoj: kada je dosta?

Buđenje iz zombi stanja došlo je u trenutku kada sam shvatila da posao koji je bio zamišljen kao privremeno rešenje, dok ne nađem trajno i bolje, s obzirom na celu našu neizvesnu situaciju ovde (viza i ostalo), umesto par meseci, kao što sam na početku planirala, radim već punih godinu dana! To me je prepalo.

Kao što rekoh, posao jeste sasvim ok. Nije previše naporan, sama biram kojim danima i koliko sati radim (naravno da postoji propisani minimum od 4 sata po smeni i 10 sati mesečno), kolege su jako fine i nijednog trenutka se nisam osećala loše.

Štaviše, prvih meseci mi je bilo iznenađujuće zanimljivo da učim o modi, prodaji i celom tom svetu o kome apsolutno ništa nisam znala. Onda je sve postalo rutina – radim, a ne razmišljam, i to mi je prijalo u poređenju sa onim čime sam se godinama pre toga bavila (studijama, koje apsolutno smatram poslom – više o tome u ovom tekstu). Marko je često govorio da ja uživam radeći u radnji, jer tamo psihički odmaram od svega što nas je snašlo. I nije bio daleko od istine, za tih nekoliko sati provedenih u radnji imala sam vremena samo za svoje misli.

Ali dokle tako? Ne želim da se okrenem za 10 ili 20 godina i zapitam se gde mi je prošao život i šta sam sve mogla, a nisam, samo zato što sam našla način da prehranim porodicu. Koliko god poriv ka komforu bio jak, pogotovu kada ste majka, ja sam bila jača.

Jednom mora da se kroči ponovo u nesigurno.

Zašto sam dala otkaz i šta sam naučila

Rešila sam da dam otkaz i da ponovo aktivno radim na sebi. Da vreme koje sam provodila u radnji provedem sama sa sobom, da konačno stavim tačku na traženje sebe i krenem nekim putem, a ne da još uvek tragam u magli, ne znajući ni sama za čim. A to može da traje večno ako ne kažemo DOSTA.

Kada se magla konačno digne, obično bude sunčan dan, zar ne?

Lekcije koje niko ne uči na fakultetu

Ono što sam u celom ovom iskustvu naučila je: da je ok raditi nešto što ne voliš per se; da je ok da sa 30 nemaš rešena sva velika životna pitanja, štaviše, neka se tek sada otvaraju; da je ok da ne znaš ko si, ako si izgubio kompas onoga čime bi hteo da se baviš, a okolnosti su nalagale drugačiji put.

Odrastamo u uverenju da sve mora da ide redom: škola, fakultet, master, posao, porodica. Ali ne mora!

I to je najveća lekcija koju sam naučila u poslednjih godinu dana. Ne, ne kasnim nikuda zato što nisam pronašla sebe u poslovnom svetu, zato što još ne znam na šta mi srce posebno igra (osim pisanja i čitanja knjiga, ako izuzmemo porodicu, naravno).

Nisam beznadežan slučaj zato što ni posle 50+ prijava za posao nisam dobila više od jednog i slovima jednog intervjua (i to za drugi posao kojim se trenutno bavim, ali koji ću po svemu sudeći uskoro možda takođe menjati).

You do not have to have it all. (Pročitaj to ponovo!)

Jer, kao što kaže G-Eazy, bolje je rizikovati sve nego igrati na sigurno. Ne treba nam safety net – ako padnem, razbiću se, ali ću se pre svega iz petnih žila truditi da ne padnem i da istrajem u ispunjenju svojih ciljeva. Jer sve dok imamo zaleđinu (roditelje koji nas izdržavaju, posao koji plaća račune, ali ništa više od toga, vezu koja ne funkcioniše, ali bolje je biti s nekim nego sam) nećemo moći da krenemo napred i nećemo se dovoljno truditi da dođemo do svog cilja, koji god on bio.

Jedino neizvesnost i, u neku ruku, strah mogu stvarno da nas poguraju napred iz stagnacije i zone komfora.

Koliko god sve ovo zvučalo kao self-help tekst, on to i jeste i nije. Zvanično nisam ekspert za tu oblast, a s druge strane sve ovo ima veoma otrežnjujuće dejstvo na mene samu.

Sklonila sam jednu safety net ispod nogu, ostala je još jedna. Pa ću ili pasti i razbiti se još više, ili ću konačno krenuti napred (u kom god to pravcu bilo). Godinu dana je taman dovoljno vremena za pauzu. Dosta je. Idemo dalje. Mada ne znam kuda…

Moj trenutni cilj je da pronađem novi cilj. It is not much, but it is a start.

Držite mi palčeve.

S-Mama

P.S. 2026: Novi cilj sam ipak pronašla. U jesen 2022. sam se zaposlila u oblasti za koju 2020. nisam ni znala da postoji, u svetu softvera za energetiku, i to kao neko ko je krenuo potpuno od nule. Danas sam tamo senior konsultantkinja. A pisanje? Ono je ostalo, i ovaj blog je dokaz. Ispostavilo se da sklanjanje sigurnosne mreže nije bio pad, već prvi korak.