Bebu ili želite (sa nekim) ili je ne želite. Zaboravite na izgovore!
Svako ko počne da se žali na uslove, stambene ili finansijske, neka samo razmisli o tome kako je bilo odgajati decu, tj. kako je bilo odgajati nas, tih devedesetih godina prošlog veka. Tih godina ostali smo željni svega, ali zar nije lepo sada sami ostvarivati te želje?
I danas čovek može da kuka ili da uzme život u svoje ruke i trudi se da napravi bolje uslove za sebe i za svoju decu.
Iako smo studenti u stranoj zemlji, bez prava na dečji ili roditeljski dodatak (koji iznosi nekih 350 evra mesečno prve godine, a posle toga 200), bez bogatih roditelja koji bi mogli finansijski da nas podrže i sa veoma skromnim stipendijama (čak i za nemačke uslove), odlučili smo da ne kukamo za komforom i izobiljem ni za dodatnim vremenom za spremanje ispita i pisanje seminarskih radova, nego da stvorimo jedno biće koje će nam biti dodatni motiv da stvorimo i vreme i uslove.
„Daću ti jedan genijalan savet: uradi nešto!“
Mi smo bili trudni
Za nas je trudnoća bila predivan i opuštajući period u kom smo istinski uživali. Ni sada nam nije ništa manje lepo, ali kad god se setim tih šetnji, planiranja, lekarskih pregleda i ultrazvukova, sav se raznežim.
Kada želite i volite bebu, i stres, i mučnine, i izvoljevanja se mnogo lakše podnose. Ne kažem da je svim trudnicama lako tokom trudnoće, ali uz malo pozitive i ljubavi sve može neizmerno da se olakša.
Mimi jesu smetali neki mirisi, pa sam izbegavao neka jela, ali hej, mi smo bili trudni, a ne ona! Trudnoća je bila nešto zajedničko, tako da nisam kukao što mi nedostaje začinjeno meso, nego sam se prilagođavao njima dvema, koje su postale moj najveći prioritet.
Ljudi su se često čudili kada kažemo „mi smo trudni“, ali valjda tu vrstu povezanosti ne mogu da razumeju oni koji je nisu doživeli. Iskreno i od srca im želim da je što pre iskuse! Samo moram da naglasim da to „mi smo trudni“ nije bilo nešto što se tek tako izgovara, nego nešto što se pre svega živi. Svakog dana smo zajedno šetali, zajedno smo bili na svakom pregledu kod lekara, zajedno smo proživeli svaki ultrazvuk, zajedno smo odlučivali o svemu što se ticalo bebe, a naravno, tada (a i sada) sve se ticalo naše bebe.
Biti prisutan je sve
Svestan sam da nisu svi očevi toliko privilegovani koliko sam bio ja i da zbog posla moraju štošta da propuste, ali bar možemo da se trudimo, koliko je u našoj moći, da budemo što više prisutni! Nismo ni svesni koliko to našim suprugama znači i prija! Nemojte umanjivati svoj značaj, dragi budući ili sadašnji očevi!
A naše prisustvo je ipak najpotrebnije i najznačajnije na kraju. Onda kada počnu prve kontrakcije, kada sa suprugama odemo u porodilište i uđemo u porođajnu salu. Da, da! U porođajnoj sali smo mi najpotrebniji, ali o tome u sledećem tekstu!
Ostavite komentar