Kao mama devojčice ni sama ne znam koliko puta sam izgovorila frazu „dobra moja devojčica“ ili „budi dobra devojčica“ i time nesvesno pothranila „sindorm dobre devojčice“. A šta on zapravo znači?
Budi dobra znači pre svega budi poslušna (da ne kažem pokorna).
Ne budi glasna.
Ne ističi se.
Skupi se, da ne bi zauzimala previše prostora.
Prepusti igračku, mesto, poziciju nekome drugom.
I naravno ne budi pretnja dečacima.
Jer dobre devojčice se nikome ne protive.
Dobre devojčice se ni sa kim ne svađaju.
Dobre devočice su uvek nasmejane.
U njihovom društvu se niko ne oseća loše ili neprijatno.
To sve dovodi do toga da budemo ispogramirane da budemo pokorne i da tuđe potrebe i osećanja stavljamo ispred svojih.
Da se sklanjamo sa puta i da ćutimo.
Jer smo dobre devojčice.
Naravno da je sve gore navedeno socijalno uslovljeno ponašanje i glavna odlika patrijarhata u kome se devojčice, a zatim i žene stavljaju u podređenu ulogu.
Opasno je i dvolično što tu podređenost nazivamo „pozitivnim“ odlikama ispod vela floskule „dobra devojčica“.
Dečaci se odgajaju drugačije.
Oni smeju da budu glasni – jer su dečaci.
Oni smeju da prave lom – jer su dečaci, pa oni su puni energije.
Njima niko ne prigovara istim tonom i sa istim prizvukom, jer „biti dobar dečak“ ni u kom slučaju ne može da se poredi sa onim što podrazumeva biti „dobra devojčica“.
I zato je i društveno prihvaćeno da se svako muško ponašanje opravda onom poznatom „boys will be boys“, pa čak je i izreka „loš momak“ društveno prihvaćena kao nešto seksi i izazovno, a ne negativno.
To vam je patrijarhat „in a nutshel“.
I to sve sa godinama (kako odrastamo) ne prolazi.
Dobre devojčice postaju „dobre žene“.
A „dečaci ostaju dečaci“ (boys will be boys).
A ti isti dečaci postaju muškarci, koji smatraju da celo svet treba da im bude podređen, pre svega zato što su muškarci.
Te iste dečake boli nepravda da zamisli žene se sada bore za svoja prava tj. u njihovim očima žele da im oduzmu nešto što njima prirodnim pravom pripada.
Zato ih i boli Barbie film.
Zato im nije ok kada se žena ošiša kratko.
Kada žena zarađuje više od njih.
Ili ima bolju poziciju, koju zamislite nije dobila „samo zato što je žena“ već zbog svojih kompetencija.
Kada kaže jasno i glasno „NE“.
Kada se ne smeje konstantno.
Kada se na ulici ne sklanja onima koji joj dolaze u susret.
Kada iskazuje svoje mišljenje.
Jer su to sve „odlike dečaka“, te se to ne uklapa u matriks.
Zato je vreme da prestanemo da odgajamo „dobre devojčice“ i „loše momke“.
Hajde za promenu da odgajamo samosvesnu zdravu decu, nezavisno od pola sa kojim su rođeni ili društveno uslovljeni!
Kada razmišljam o „dobrim devojčicama“ ne mogu da ne pomislim na scenu iz Titanika, kada Rouz u svojoj fazi konačnog izlaska iz čaure „dobre devojčice“ za jednom od večera sa mamom i njenim prijateljicama (u kojoj majka nju i njene potrebe naravno ne uzima za ozbiljno, jer to što ona govori mora da se slaže sa onim što se od nje očekuje).
Rouz ugleda za susednim stolom devojčicu, koja nije starija od 5-6 godina, kako lepo i poslušno sa belim rukavicama na rukama ispravlja leđa i kao „prava mala dama“ stavlja belu maramicu na krilo, kako se pri jelu ne bi uprljala.
To je prelomni trenutak u filmu, jer Rouz shvata da je i sama od rođenja „trenirana“ da bude baš takva – dobra devojčica. I onda konačno počinje da deluje onako kako se oseća, što je protivno „kodeksima“.
Ja sam odrasla kao dobra devojčica.
Uvek dobra.
Lepo vaspitana.
Nikad drska i glasna.
Nikada neposlušna.
Uvek poštovala pravila.
Uvek ispunila sve check box-ove.
Uvek poštovala autoritete.
Ali ja ne želim da Sofka bude dobra devojčica.
Ja želim da započeto kidanje kruga u kome se vekovima vrtimo, još više ispravim i prekinem.
Želim da bude glasna.
Da se glsno smeje i iskaže svoje mišljenje, čak i kada niko sa njom nije saglasan.
Da jasno i glasno kaže „NE“ svemu što joj ne prija (da, čak i nama kao roditeljima ili bilo kojoj drugoj vrsti „autoriteta“).
Da se nikada ne umanjuje, kako bi drugi izgledali veće.
Da se ne srami što nešto zna, i dozvoli da je drugi ubede u pogrešno samo zato što je njihovo samopuzdanje veće.
Želim da svaki put kada joj neko kaže „ali dinosaurusi su igračke za dečake“ ona odbrusi onim svojim „da, i?!“
Neću više da budem dobra devojčica! I neću da odgajam dobru devojčicu!
Hoću da odgajam jaku i samosvesnu devojčicu!
Koja zna šta želi i ne boji se da bilo šta u životu postigne.
Koja kaže tačno šta oseća, a ne potiskuje svoja osećanja „za dobrobit drugih“.
I stavlja svoje potrebe ispred očekivanja drugih.
Takva devojčica se trudim da budem.
Takva devojčica hoću Sofka da bude.
Takva devojčica hoću da bude svaka devojčica i žena na svetu!
Promenimo narativ!
Ja se trudim da Sofki više ne govorim da je dobra devojčice, već da je jaka devojčica.
Da je hrabra devojčica.
Da može sve, i ne mora ništa.
Rekli su mi mnogo puta da ne mogu da promenim svet.
Dokazala sam da mogu.
Dobila sam priliku da budem mama, i da dovedem jedan novi život u ovaj svet.
A ako je taj život svesniji i bolji od standarda koji su vladali pre, ako to nije menjanje sveta – ja ne znam šta jeste.
I did it. So can you.
Ostavite komentar