Da li domaćica može biti feministkinja?

Da li jedno isključuje drugo? I zašto ne? I domaćica, i feministkinja, i lepa, i pametna!

Mnogo volimo dualizme. Crno-belo, muško-žensko, domaćica-feministkinja…

Ali vrlo često zaboravljamo da život nije tako jednostavan da bismo sve svrstali u polarizovane suprotnosti.

Koliki spektar boja se nalazi između crnog i belog? Da, ogroman.

Tako je i sa svim drugim kategorijama.

Kao i uvek u ovakvim analizama najbolje je poći od sebe.

Nabrojano puta sam se „osećala loše“ što uživam u nečemu „što je u suprotnosti sa mojim eksplicitnim feminizmom“. A ne treba!

Jer feminizam jeste to – sloboda! Sloboda da žena bira šta sve želi ili ne želi da bude, šta sve želi ili ne želi da radi.

Danas sam imala „svoj dan“ kada bi trebalo da idem u grad, u neki kafić i pišem. Samo to, da uživam i opustim ruku da igra po tastaturi. Ali ja to nisam uradila.

Zašto? Da li je odluka bila svesna ili automatizovana, koju sve mi imamo negde u podsvesti kada se uključi taj crvić „pa mogla bih više vremena da provodiš sa porodicom“, ili onaj „ali veš nisi skupila, a švrćkaš se“, kao i milion sličnih, naučenih i u naše glave duboko urezanih rečenica.

Volim da verujem da je ovog puta odluka bila moja i racionalna, jer hej, zašto da trošim još 5-7 eura danas, kada imam savršenu kafu kod kuće?

Ali to sve je manje važno.

Ono što jeste važno su ta prokleta naučena ponašanja, koja svaka žena nosi sa sobom, bez obzira na činjenicu koliko je emancipovana ili obrazovana, koliko poznaje i primenjuje svoj feminizam.

Da, ja jesam feministkinja i to nimalo prikrivena.

Ali da, ja i dalje vučem svoja naučena internalizovana „ženska“ (patrijarhatom duboko urezana) ponašanja sa sobom.

Ali da li sam ja manje feministkinja i onda kada uživam u svojoj ulozi majke? Ili žene? Kada ustanem ujutru pre svih i pripremam obroke za poneti Marku i Sofii i to činim sa osmehom na licu?

Iskreno ne bih rekla da jesam, jer to je moj lični izbor.

Biti žena i feministkinja, ne isključuje ni jedno niti drugo. U tome i jeste čar slobode izbora.

Ako želim da učinim nešto za sebe, to mogu.

Ako želim da učinim nešto za moje bližnje, mogu i to.

A šta je sa „onim drugima“?

Da li i žene, za koje se „po šablonu“ ne bi reklo da su feminsitskinje, zaslužuju da imaju jednaka prava?

Pre neki dan smo Marko i ja konačno počeli da gledamo dokumentarni serijal „Ona se budi“ i već u prvoj epizodi smo imali onaj „aha“ efekat.

Naime, u dokumentarcu se pominje činjenica, da ako žena „previše“ pazi na sebe, pogotovu putem brojnih estetskih korekcija, ona se automatski u društvu smatra za „praznu“ (da ne kažem glupu) i svodi se na njenu seksualnost, koja se, naravno, razume u negativnom kontekstu.

Ali čekajte, zar to nisu dupli standardi?

I zar je činjenica da „lepe i sređene“ žene ne mogu da budu feministkinje?

Zar one imaju manje prava na slobodu i izbor?

Ako mi koje se ne šminkamo, ne držimo dijete i ne želimo da se uklopimo u „standarde industrije“ zahtevamo da budemo prihvaćene takve kakve jesmo. Zar nije onda isto tako legitiman izbor drugih žena da izgledaju onako kako one žele – ful našminkane, sa silikonima, na štiklama? Pa rekla bih da jeste.

Jer svođenje bilo koga na izgled po principu glupa i lepa naspram pametna i ružna, je samo po sebi problematično i sastavni deo tog istog patrijarhata.

Žena je žena. I svaka žena mora imati pravo na izbor, u svakom smislu i pogledu!

Dakle, to što Pamela izgleda kako izgleda je njeno pravo, njen izbor i to ne podrazumeva da je glupa, kao ni bilo koja druga žena. Niti zaslužuje da bude tretirana kao manje važna, manje vredna i nipodaštavana od strane muškaraca ili drugih žena.

Mislim da je upravo Billie Eilish to svojim primerom najbolje dokazala. Skoro je na internetu bila prozvana, kako je preko noći postala previše ženstvena, a onda se ponovo vratila nošenju široke odeće. Kada su je pitali zašto to radi, rekla je prosto i jednostavno – zato što mogu! I to je feminizam!

Ako danas želim da šetam u šorcu nedepilirana – mogu.

Ako sutra hoću da obučem balsku haljinu – mogu.

Jedno drugo ne isključuje, niti si manje žena, niti manje feministkinja ako šaltaš između te dve „krajnosti“.

I to je ono što treba da shvatimo.

Žena, majka, feministkinja

Biti posvećena majka, i žena svome mužu, ne znači da manje vrediš kao osoba. Niti da ako svoje potrebe staviš ispred potreba porodice, nisi manje dobra majka ili žena, već si samo osoba sa potrebama.

I da, ovo se vrlo razlikuje od vremena kada nije bilo feminizma. Jer naše bake i prabake nisu imale izbora, one su morale da budu ono što se od njih očekivalo i niko im nije ni dao mogućnost da to ne moraju.

Mi možemo. I zašto to ne bismo radile?

Zašto da ne uživam u spremanju ručka? Zašto danas da ne budem savršena domaćica? Sa sve svojom muškom frizurom, u tesnim helankama?

A sutra da sedim sa kafom u ruci dok čitam knjigu, a moj muž za to vreme sređuje veš? I pri tom, da uživam u tome.

Ja sam žena i ponosna sam na to.

I samo ja mogu da biram šta hoću i neću biti. I to može da se menja.

Jer feminizam je sloboda za sve žene, bez izuzetka.

I zato jesam feministkinja. Pre svega zbog sebe, a onda još više zbog Sofie.

Želim da moja ćerka ima još veći izbor i manje pritisaka, nego što ga imam ja. Da ne mora da vodi bitke sama sa sobom a pogotovu ne sa drugima, šta ona može a šta ne može biti.