Raketa do leta?!

Raketa do leta iliti o summer body-ju i seksizmu u teretanama.

“Konačno sam se učlanio u teretanu kako bih mogao da se na vreme pripremim za leto. Želim da dostignem savršeni summer body,” ponosno je objavio vrlo drag prijatelj za vreme ručka, jednog, činilo se, sasvim običnog vikenda.

“O čemu pričaš, molim te? Kakav summer body? Imaš telo – idi na plažu, simple as that.

Da li je moguće da potpadaš pod tu vrstu pritisaka društva da i muškarci i žene moraju da izgledaju na određeni društveno uslovljeni način kako bi mogli da uživaju u čarima leta,” blago šokirano ne uspeh da držim jezik za zubima.

Pritom da ne naglašavam da je on u cvatu svojih dvadesetih i sasvim normalne fizičke konstitucije, te mi je sama ideja o tome da podleže toj vrsti nepotrebnog pritiska – dostignuti savršenstvo, šta god ono podrazumevalo, prosto nespojiva s mojom predstavom realnosti koju mladi ljudi danas žive.

Ja sam živela u ubeđenju da smo mi milenijalsi poslednja generacija koja je indoktrinisana da mrzi svoje telo i da stalno moramo da se trudimo da dostignemo neki apolonski ideal, koji postoji samo uz pomoć PhotoShopa.

Gen Z bi trebalo da je slobodna i da prihvata sebe onakvima kakvi jesu, zar ne?

Drugi šok je usledio što takva „zabrinutost“ o izgledu izlazi iz usta jednog mladog muškarca, jer sam do sada ovakve rečenice po pravilu slušala od strane žena.

To mi je otvorilo novi pogled na celu problematiku, jer očigledno i muškarci itekako brinu kako će izgledati drugima i da li ispunjavaju neki nerealni standard postavljen od strane medija.

Roze sprave, za devojčice

Rasprava tu ne prestaje, već tek dobija zamah. Krećemo mi da upoređujemo teretane u gradu, ne samo po ceni nego i po mogućnostima koje nude. I onda će mlađani potpuno nonšalantno:

„Kod nas u teretani postoji deo koji je predviđen samo za žene i naravno da su sve sprave roze boje.“

Na šta sam ja glasno razmišljajući rekla:

„Hm, ako teretana ima zaseban deo za žene, nešto tu debelo nije u redu tj. u startu znaju kakva im klijentela dolazi, te je ovakav potez neophodan.”

“Kako to misliš?”

“Ja lično nikada ne bih išla u teretanu koja ima zaseban deo za žene, jer je za mene to znak da žene tu nisu sigurne i da zbog toga dobijaju zaseban deo.”

I pogodila sam pravo u centarm, jer je potvrdio moju tezu izjavom:

„Pa da, primetio sam kako postoje grupice muškaraca koje reaguju prilično glasno i neprimereno komentarišući žene koje prolaze kroz teretanu na putu ka pomenutom zasebnom delu.“

E tu smo.

And so it begins…

U to se ubacuje drugi prijatelj, koji je već u svojim 30tim, komentarom:

“Pa da, zaista nije ok kako neke žene u današnje vreme dolaze u teretanu. One se namerno provokativno oblače, u tesnim helankama i sportskim brusevima i tako onda nije ni čudo što muškarci reaguju.”

Nisam u tom trenutku mogla da vidim svoj izraz lica, ali pretpostavljam da je bio ekvivalent padanju vilice na pod od neverice kao u crtanim filmovima.

Nije bilo vremena za brojanje do 10 niti praktikovanja “Let them” teorije od Mel Robbins. Upalila se crvena lampica sa sve alarmom u mojoj glavi i ljuta feministkinja je morala da reaguje sada i odmah.

„Muška priroda“ kao izgovor

“Čekaj malo, da li zaista misliš da žene idu u teretanu da bi „provocirale“ muškarce?!”

“Pa znaš, pre je bilo tako, da su se za teretanu normalno oblačile tj. dolazile su da treniraju u trenerkama i širokim majicama, a sada se to promenilo i previše su provokativno obučene. Pa se onda još i žale kada ih komentarišu.”

“Polako, polako… Kao prvo, žena ima pravo da se obuče onako kako ona želi i kako njoj prija, i veruj mi 99% žena se oblači na način na koji se oblači zbog sebe, a ne zbog muškaraca, bilo da su krenule u šetnju ili teretanu, svejedno je.

Važno nam je da se dobro osećamo u svojoj koži, a ne da izmamljujemo komentare koji nas teraju da se osećamo neprijatno i da se plašimo za svoju bezbednost.

A kao drugo, news flash, žene idu u teretanu kako bi vežbale i radile na SVOM telu, a ne kako bi provocirale infantilne muškarce.”

“Pa šta očekuju onda, u muškoj prirodi je da reaguju na spoljne nadražaje.”

E tu smo.

“To zapravo nije argument, jer muškarci nisu životinje te da ne mogu da kontrolišu svoje nagone. Kada ti se ide u wc, ti ne staneš na sred ulice i obaviš veliku nuždu, zar ne, već tražiš najbliži wc.

To se zove kontrolisanje prirodnih nagona, koje sva živa bića imaju, nezavisno od pola.

Sa druge strane ti i ostali muškarci reagujete na “seksualizovane” nadražaje zato što vam DRUŠTVO dozvoljava da pod tim pomenutim izgovorom reagujete. Nema to veze sa prirodom, ni malo.

Kao što Simone de Beauvoir u svom kapitalnom delu “Drugi pol” kaže –

žena se ne rađa, ženom se postaje. Isto važi i za muškarce.

Vekovima je dozvoljavano muškarcima da budu muškarci iliti „boys will be boys“ a ženska seksualnost pre svega je potiskivana do te mere, da je najbolje kada uopšte ne bi ni postojala.

A ako već mora da postoji, onda je isključivo tu u reproduktivne svrhe ili za čisto zadovoljenje istih tih muškaraca koji imaju “prirodne nagone”.

Ne zaboravimo da je u zapadnom pretežno hrišćanskom svetu ženski ideal „Devica Marija“, žena koja je potpuno aseksualna do te mere da je bezgrešno začela i time ne samo ispunila glavnu žensku ulogu – da postane majka, već i stavljena kao nedostižni ideal za sve žene koje su na ovaj svet došle posle nje.

Sve ostale koje ne streme tome, su dakle kurve.

Po toj logici, žena može da bude ili svetica ili kurva, ne postoji ništa između. Sve u svemu, žena se u društvu definiše isključivo u odnosu na to kako je muškarac vidi, a ne kako se ona oseća.

Uostalom, tim komentarom si na korak od toga da opravdaš silovanje pitanjem „šta je ona obukla“, a iskreno verujem da to ne želiš.” Rekoh da sam bila maaalo žustrija.

“Nema to veze jedno s drugim!”

“E tu grešiš, jer upravo takve premise dovode do pomenutih opravdanja. Uostalom, postavimo stvari ovako: kako bi se ti osećao da tvoja devojka posle treninga dođe kući sva uznemirena jer su joj neki likovi u teretani dobacivali dok je vežbala? Da li bi je prvo upitao “šta si bila obukla” ili bi hteo da razbiješ nos tim klipanima?”

“To je drugo!”

“Poenta je u tome što zapravo nije. Sve žene, bilo one imale direktnu konekciju sa tobom ili ne, treba da budu tretirane sa poštovanjem, a ne kao seksualni objekti stvoreni za muške poglede i nepristojne komentare.”

Kao žena koja redovno ide u teretanu, sa sigurnošću znam da gotovo nijedna moja “saborkinja” ne ide na trening imajući u glavi misao “šta ću danas obući da bi me muškarci gledali”.

Ja idem na trening da bih vežbala, zbog sebe, svog zdravlja, svog tela i dobrog osećaja nakon treninga.

U poslednje vreme Sofia ide sa mnom gotovo na svaki moj trening. Dok ja vežbam, ona čita ili sluša svoje pričice. Svi joj se oduševljavaju, a njoj vidim sjaj u očima dok gleda kako ja vežbam.

E zbog toga idem u teretanu, da bih bila uzor, jaka i zdrava za svoju ćerku.

A sigurno je ne bih vodila sa sobom u gym u kome se odrasle žene ne osećaju sigurno, a kamo li devojčice.

Rado plaćam visoku mesečnu članarinu i izabrala sam studio u kome nema “posebnog dela sa spravama za žene”, dolazi znatno starija populacija i ozbiljni ljudi, i gle čuda, ljudi tamo dolaze da vežbaju, a ne da „šacuju“ druge.

Naprotiv, kada vidim pored sebe žene i muškarce u svojim 60-im i 70-im godinama kako predano vežbaju, mene to dodatno motiviše da i ja dolazim redovno kako bih ne samo mogla da doživim njihove godine, već kako bih i ja bila vitalna i fit kao oni.

Uvek sam se divila ženama koje imaju dovoljno samopouzdanja da treniraju u sportskom brusu i helankama, bez obzira na godine ili definiciju tela.

To je bio i moj cilj – da budem dovoljno zadovoljna sobom i svojim telom, da mogu i ja jednog dana da se osećam dobro tako obučena. I dostigla sam taj cilj.

Već više od pola godine i sama treniram upravo u pomenutoj opremi.

I kada se pogledam u ogledalo, pomislim “damn girl, you look good” i na taj način se motivišem da nastavim da treniram i budem još bolja SEBI!

Ja ne idem u teretanu da bih „lovila“ komplimente drugih, a to ne radi, verujem, nijedna žena, ili bar retko koja to radi. Sigurna sam da postoje i one kojima to prija, ali one su više izuzetak nego pravilo.

I nemam ništa protiv toga, naprotiv, you do you.

Ali poenta priče je da muškarci nemaju ni biološko ni socijalno pravo da komentarišu oblačenje žena niti da svoja nepristojna ponašanja pravdaju prirodom i nagonima.

Dvostruki standardi

Društveno je prihvatljivo da muškarci hodaju ulicom bez majice i niko se oko toga ne buni, ali ukoliko bi žena bez majice i brusa hodala ulicom svi bi se okretali, negodovali, verovatno čak i pozvali policiju.

Muške bradavice su društveno prihvatljive te čak i na društvenim mrežama, a ženske su vulgarne i seksualizovane i strogo cenzurisane.

I to nema veze sa prirodom, već samo sa društveno nametnutim normama.

Nažalost, žensko telo je vekovima seksualizovano i predstavljano samo kao objekat za uživanje muškaraca i reprodukciju.

U svojoj knjizi baš na pomenutu temu “Women Don’t Owe You Pretty” autorka Florence Given fantastično sumira kompletan problem:

“Object doesn’t have to be empowered, they are objects.”

Pomenuti pristup podrazumeva da žene za muškarce nisu subjekti, koji mogu same za sebe da odlučuju kako se oblače, već su samo objekti koji služe za muške poglede i potrebe pod izgovorom – „jer to je u muškoj prirodi“.

Najveći poraz je kada žene same prihvataju ovaj obrazac i kada od njih čujem rečenicu „on je muškarac, muškarci funkcionišu drugačije i ne mogu da se suzdrže, te mi žene koristimo našu seksualnost kao oružje da dobijemo šta možemo, jer takva je muška priroda“.

Žena je ženi vuk, ponovo?!

Upravo ovakvi komentari su potvrda da je patrijarhat duboko otrovao i umove jakih, emancipovanih žena.

Ovaj “argument” vekovima služi kao opravdanje muškarcima da se ponašaju na način na koji se ponašaju prema ženama. I ne radi se tu samo o teretanama, već o svim sferama života, pa i radnom mestu.

Ovakav obrazac dopušta muškarcima da zapošljavaju samo određeni tip žena, nezavisno od toga šta one znaju ili imaju da kažu, nego isključivo na osnovu toga da li su im privlačne ili ne.

A mi žene treba da se držimo zajedno, a ne da sudimo jedna drugoj na osnovu toga kako koja izgleda, bilo u teretani, bilo na poslu, bilo na ulici.

Feminizam podrazumeva slobodu izbora.

Ako želiš da dođeš na posao ful našminkana i u miniću – možeš, ali isto tako ako želim da odem u teretanu u šorcu i sportskom brusu – mogu.

Ni jedan ni drugi način oblačenja ne implicira koja od nas je „pametnija“ ili kompetentnija.

Niti poziva muškarce na komentare ili, božemesačuvaj, reakciju.

„Women Don’t Owe You Pretty“

News flash, ne radimo sve u životu samo zbog muških pogleda i zadovoljstva, zapravo potpuno suprotno.

Svaka od nas je toliko puta obukla nešto „pristojnije“ kada je izlazila u grad upravo kako bi izbegla neprijatne poglede i još neprijatnije komentare.

Problem je toliko rasprostranjen da je dobio svoje ime – cat calling.

Cat calling, iliti dobacivanje na ulici, često seksualno sugestivno ili uvredljivo, je prepoznat kao oblik seksualnog uznemiravanja i uličnog nasilja i u nekoliko zemalja je već zakonski zabranjen i kažnjiv.