MENTAL LOAD KOD MAJKI: Teret koji svakodnevno nosimo – i koji niko ne vidi!

Rano jutro, negde oko pola 6. Još nisam otvorila oči jer znam da imam još vremena da spavam pre nego što budilnik objavi početak novog radnog dana. Ali moj um to ne zanima.

Počinje da juri punom parom:

  • Šta da spremim Sofki za užinu da ponese danas (mentalno počinjem da prebiram po frižideru, po trenutno dostupnim namirnicama);
  • Treba da joj spakujem i kacigu i skijaške rukavice, jer danas treba da ide sa školom na klizanje;
  • Ne zaboravi da joj daš novac za pozorište, učitelj je javio da će ići sledeće sedmice.
  • Joj, još nisam sišla do podruma da proverim šta sve možemo da doniramo u akciji prikupljanja stvari za lokalno prihvatilište beskućnika!
  • Beni ide danas sa mnom na posao, ne zaboravi da spakuješ njegove lekove u slučaju da mu ponovo pozli;
  • Takođe ne zaboravi da mu poneseš hranu;
  • Šta sebi da spremim da ponesem za ručak?
  • Ne čekaj, danas je četvrtak – dogovorila si se sa Anom da ćete poručivati salatu;
  • Stoga ne zaboravi da poneseš keš sa sobom da bi istu salatu mogla i da platiš.
  • Jel sam, beše, zakazala Sofki kontrolu kod očnog?
  • Žalila se da su joj patike za fizičko male, dakle treba da joj kupim nove.
  • A da li ima dovoljno čarapa?
  • Posle posla moram do radnje da kupim poklon za koleginicu, koja ide na porodiljsko – šta mi beše fali…
  • A da, ne zaboravi da poneseš čestitku da ostale kolege mogu da se potpišu;
  • A joj, treba i tekst za kartu da smislim…
  • Kada, beše, Beni treba da primi sledeću vitaminsku vakcinu?
  • Da li ima dovoljno hrane za njega tokom praznika ili treba da svratim posle posla da mu kupim novu?
  • A čekaj, kada uopšte radi veterinar danas?

I tako u nedogled… Pravim beskrajne mentalne liste kao i Sara Džesika Parker u filmu „Working Mum“. Sve dok se konačno ne nateram da otvorim oči i ustanem.

Znam da nisam jedina. Sve mi to radimo. Neke pred spavanje, a neke kao ja, i pre nego što otvore oči.

I tako svakoga dana, bez toga da smo uopšte svesne koliko nam to vremena i energije oduzima.

I sama nisam bila svesna koliko sličnih misli mi prođe kroz glavu svakoga dana. Šta nisam uradila, šta treba da uradim, šta sam zaboravila…

Na to se naravno nakače i misli o tome da se ne trudim dovoljno, možda sam mogla još pola sata duže da radim, ili sat vremena duže da budem sa Sofkom…

A kada sam ono poslednji put napisala novi tekst?

Da, to ima svoje ime u nauci i time postaje stvarno, opipljivo.

Ne, nije do tebe, to je problem svih nas i zove se Mental load, koji je karakterističan, gle čuda, za majke.

Prvi put sam ga zaista postala svesna kada sam čitala knjigu „Osećaj nelagode kod modernih majki“ (Das Unwohlsein der modernen Mutter, slobodan prevod) autorke Mareice Kaiser:

„Mentalni load označava mentalno i organizaciono opterećenje koje neko mora da nosi kako bi održao domaćinstvo i porodične obaveze u funkciji – teret koji često ostaje nevidljiv za druge.“ (S. 87)

„Supermoć“ ili hronično opterećenje?

Kao žene, mi smo društveno uslovljene da od malih nogu brinemo o drugima i smatramo da je „multitasking“ tipična „supermoć“ žena, pogotovu majki. Osećamo se moćno i važno kada uspemo da brinemo o svima i svemu.

Mi možemo sve, i to sve u isto vreme.

A zapravo nismo ni svesne koliko je sve to opterećujuće.

Dakle, ne radi se o supermoći nas žena niti opsesiji da moramo uvek sve da držimo pod kontrolom, već je to psihički teret koji smo prihvatanjem uloge majke nesvesno počele da nosimo na leđima kao da je estetski dodatak.

I onda se pitamo, zašto smo toliko premorene? Zašto u nekom trenutku samo ne možemo više?

Eto zato, jer „radimo“ 24 sata, svakog dana, bez prestanka i prekopotrebnog odmora.

Toliko dugo sam živela u ubeđenju da je moj majčinski-multitasking moja supermoć.

Ne, ipak nisam kontrol-frik. Čestitam sama sebi, nasela sam na foru.

Well done patriarchy, well done.

Ja sam svesna da moj partnerski odnos sa Markom nije kao većina današnjih brakova. I nakon 12 godina braka nama je potpuno prirodno da oboje radimo kućne poslove naizmenično, oboje brinemo o Sofki i Beniju, a i jedno o drugom, i to se kod nas nekako podrazumeva.

Ako on vidi da je korpa za veš puna, prosto će staviti veš da se pere.

Ako ja vidim da je kanta za đubre puna, izbaciću ga.

Ali na moju nesreću, on još nije naučio da čita moje misli.

I to je zapravo jedna od najvećih zabluda današnjice – da partner mora sam od sebe da zna šta vama treba ili vam smeta.

Uvek sam smatrala da nas dvoje dovoljno dobro komuniciramo i delimo obaveze oko zajedničkog života. Ali tek kada sam pročitala pomenutu knjigu, shvatila sam koliko nevidljivog mentalnog napora ulažem i trošim, potpuno nesvesna da to činim.

Kako to obično u životu biva, upravo u vreme kada sam počela da učim o mental loadu, jednog dana uz kafu Marko me je niotkuda upitao:

“Znaš, primetio sam da si ti ta koja uvek organizuje Sofkine odlaske kod lekara. Ja nemam pojma kada joj je sledeći pregled kod očnog, ili kod zubara.”

“Zanimljivo je da si to primetio. Po nekom automatizmu sam prvih par termina zakazala ja, i posle toga prosto preuzela organizaciju svakog sledećeg. Ali iskrena da budem, opterećuje me da moram o svemu da mislim… Kada već pričamo o tome, možda je dobro vreme da ti kažem da ja obično ujutru pred samo buđenje počnem nesvesno da motam po glavi šta sve treba da se uradi, ponese ili zakaže.”

“Pa onda nije ni čudo što si već u 8 uveče toliko umorna! Hej, tu sam, kako mogu da ti olakšam? Evo, ja ću preuzeti lekarske termine!”

And just like that, deo tereta je spao sa mojih leđa.

Od haosa do kalendara u boji

Dobra organizacija ne znači da će osećaj mentalnog tereta izostati, ali može ga u izvesnoj meri smanjiti.

Zašto da pamtim, kada mogu da zapišem, je moj moto. To smanjuje haos u glavi u znatnoj meri, ali nažalost ga ne oduzima u potpunosti.

Mi smo kao porodica otišli i korak dalje. Radi lakše porodične organizacije Marko i ja delimo Gugl kalendar na telefonu, u kome stoje svi važni porodični i individualni termini.

Kaže mi dobar drug jednom prilikom kada smo pokušavali da pronađemo sledeći slobodan termin u mom kalendaru, za veče za igranje društvenih igara:

„Tvoj kalendar izgleda kao Tetris, sa svim tim unosima i različitim bojama! Kako se uopšte snalaziš u tom haosu?“

Ali kada ja pogledam naš porodični kalendar, ja ne vidim haos, već jasnu strukturu. Ne moram ni da čitam šta u kom terminu piše, već samo na osnovu boje unosa znam čiji je termin u pitanju i kada kao porodica imamo slobodno vreme za dodatne aktivnosti, poput igranja igrica sa prijateljima.

Naravno da postoji celi sistem iza svake boje koja nam olakšava život. Sofkini termini su boje kajsije, moji su ljubičasti, Markovi svetloplavi, porodični su žuti, a vrlo važni, kao na primer odlasci kod lekara, su crveni. I ne, nisam ja jedina koja unosi termine, već to radimo oboje.

Marko u svakom trenutku zna kada Sofka ima sledeći termin kod lekara, ili kada ja imam dogovoren odlazak u bioskop sa kolegama, kao što i ja znam kada on ide na jogu ili igra Sony PlayStation sa prijateljima.

Mentalna centrifuga bez prekida

Ali da, pored cele te naše dobre organizacije i funkcionisanja, tek kada sam pročitala pomenutu knjigu shvatila sam da, da – moj feminizam živi u mom odnosu, ali i da sam i sama žrtva mentalnog loada koji se javlja kod svih majki.

Jer ja sam ta koja razmišlja o tome da svi lekarski termini budu zakazani na vreme, da se neki odlazak na kontrolu ne zaboravi, kao ni rođendanska žurka, niti kupovina poklona za istu.

Kada u toku školske nedelje Sofka treba da ponese opremu za klizanje; da li sam joj dala novac za odlazak u pozorište ili potpisala ovlašćenje da njena slika sme da se objavi na vebsajtu.

Tu su naravno i pregledi, vakcine i davanje lekova psu.

Plus organizuj dovoljno aktivnosti i druženja za dete za vreme raspusta da joj ne bude dosadno, a opet da ne bude ni preopterećena i ima dovoljno vremena za odmor i samostalnu igru, čak i dosadu – da, o tome takođe brinu majke, tj. ja.

I ne, ovim ne želim da kažem da je meni teško da se brinem o svojoj porodici ili prijateljima.

Naprotiv, ja jesam izabrala da budem supruga i majka, ali ne sećam se da sam bilo gde prijavila za dodatno mentalno opterećenje i konstantnu grižu savesti.

Ili mental load spada u „neželjene reakcije na lek“ iliti „uslove korišćenja“ koji su ispisani u bračnom ugovoru ultra sitnim slovima, koje niko ne čita?

Ili smo, pak, kao u Geteovom Faustu, sve mi majke potpisale nevidljivi ugovor sa đavolom onog trenutka kada smo pristale da donesemo novo biće na ovaj svet? S time što je podmukli đavo u našoj situaciji još podmukliji – patrijarhat.

Za razliku od Fausta, mi imamo izlaz i možemo ga obezbediti same ili, još bolje, uz pomoć naših partnera – ukoliko ih imamo.

Sav emotivni i mentalni rad koji doprinosimo je daleko od vidljivog i još dalje od poštovanog.

A o materijalnoj kompenzaciji za isti da i ne govorimo. I samoj mi je bio šok kada sam saznala da je do polovine srednjeg veka i začetka ranog kapitalizma, zapravo rad u kući i briga o porodici bio posmatran rame uz rame sa poslovima van kuće. Jer oba posla je neko morao da obavlja.

O tome piše i Silvia Federici u svojoj knjizi The Caliban and the Witch. Pre uspostavljanja kapitalizma, u feudalnim zajednicama, žene su učestvovale u različitim aspektima proizvodnje i imale pristup zajedničkim resursima.

Silvia Federici naglašava da su tada uživale određeni stepen autonomije, a njihov rad bio je vidljiv i cenjen unutar zajednice. Međutim, s pojavom kapitalizma, došlo je do sistematske devalvacije ženskog rada.

Federici tvrdi da je kapitalizam uspostavio novu društvenu podelu rada koja je žene potisnula u sferu neplaćenog kućnog rada i reprodukcije, čime je njihov doprinos postao nevidljiv i potcenjen.

Fizički rad ili nerad je meriv.

Ako neko nije oprao sudove, oni su vidljivi u sudoperi, opipljivi.

A ovaj mentalni rad je nevidljiv, i zato mnogi i ne znaju da ga radimo ili drugi ne primećuju njegovu težinu.

I upravo je to kvaka mental loada. Nema prekidač koji će ga isključiti, niti crvenu lampicu koja će ukazati drugima na njegovu trenutnu povećanu aktivnost.

Zato je važno, pre svega, da ga postanemo svesne, da bismo ga kod sebe prepoznale i probale da se nosimo sa njim, tj. makar da ga smanjimo.

Da teret postane hrpica, a onda nekada možda i da potpuno nestane, da se uzburkane misli i nepregledne to-do liste smanje i onog trenutka kada su zapisane na papiru ili u kalendaru – tu i ostanu.

Da nepotrebna buka u glavi prestane.

To je cilj.

Ne treba nam „pomoć“ – treba nam ravnopravnost

Prvi korak ka boljitku je pre svega prepoznavanje da problem uopšte postoji. Drugi je promena načina na koji govorimo. Sve dok mislimo i govorimo o tome kako naši partneri „nama pomažu“ oko kuće i obaveza, čuvanju i odgajanju dece, nećemo daleko odmaći.

Kada govorimo o tome kako nam partneri „pomažu“, mi nesvesno u prvi plan stavljamo to da je sve gore pomenuto u potpunosti naša odgovornost i posao.

Ne treba nama pomoć! Nama treba ravnopravnost!

Nije kuća moja da mi treba pomoć. Kuća je naša, kao i dete.

Treba nam saborac, saputnik, timski igrač, partner.

A kada promenimo perspektivu i vokabular, moramo da promenimo i način komunikacije, a to znači da jasno i smireno kažemo našem partneru:

„Hej, ne mogu više, da li bi mogao ti da… a ja ću…“.

Jer kolike god mi veštice bile, ne možemo da omađijamo naše životne saputnike da nam čitaju misli i predviđaju naše potrebe.
Da, bilo bi magično da možemo, ali realnost je totalno neinspirativna.

Te vaš partner ne mora da zna šta se vama mota po glavi i čega vam je previše, već je neophodno da mu to i smireno i bez tenzije kažete, skrenete mu pažnju, zamolite.

Jer čak i kada su naši partneri aktivni učesnici u porodičnom životu, kao što je to Marko, ne podrazumeva se da znaju koliko toga nosite na leđima, te samim tim i ne mogu da preuzmu deo tereta.

I iznenadićete se kako mogu oni to i sami, a da vi niste morali da intervenišete.

A ako vaše partnerke ne uspevaju da iskažu svoje potrebe, dragi moji momci, preuzmite inicijativu i vi sami.

Neće vam pasti kruna sa glave da makar jednom dnevno pitate:
„Hej, kako si? Šta mogu da uradim da se osećaš bolje?“

Marko vodi Sofiju svake nedelje kod logopeda, zakazuje joj termine kod zubara, i Benija vodi kod veterinara kada je potrebno.

Ja sam pustila, on je preuzeo, ne moram da ga podsećam i nije stao svet, niti se desio armagedon.

A ja mirnije spavam i retko kada se budim pre 6 ujutru.

Moguće je.

Srdačno,

S-Mama