Žene u poslovnom svetu – formalnost ili realnost?

-Jesi li dobro?

-Nisam. Žensko sam, izdržaću…

Ove dve razmenjene rečenice između mene i Mime od pre nekoliko dana gađaju u srž nekih mojih razmišljanja ovih dana u karantinu.

Nekoliko dana pre ovog našeg dijaloga je moja prijateljica na fejsbuku podelila sliku raspisanog konkursa za mesto profesora Novoga Zaveta na Katoličkom fakultetu Univerziteta u Bonu. Kao i u svakom konkursu u Nemačkoj, na kraju teksta je pisalo: „Cilj je da se poveća broj žena u sektorima gde one nisu u dovoljnom broju zapošljene i da se njihove karijere naročito podrže. Stoga se izrazito traže dotične kvalifikovane žene za ovo mesto.“

Ovo zvuči zaista super, zar ne? I ja isto mislim, ali čekaj kume, ima još. Tri rečenice pre ove piše „da će ova profesura biti dodeljena svešteniku“.

Da se radi o protestantskom fakultetu, teoretski bi i mogla neka žena dobiti ovo mesto budući da kod njih žene mogu biti sveštenice, ali pošto se radi o katoličkom, to nažalost nije moguće ni u snovima.

Ne želim ovde da ulazim u crkvena pitanja, jer se ovde zapravo pre svega radi o jednom savršenom opštem primeru kako stvari u poslovnom svetu funkcionišu.

Na ovom primeru se pokazuje sveprisutna licemernost raspisanih konkursa za radna mesta. Svim poslodavcima je jasno da nema dovoljno žena na visokim, „srednje visokim“ ili iole boljim pozicijama, i tu svakako ne mislim samo na profesorske pozicije na Univerzitetima.

Zakon ih prisiljava da u (skoro svakom) konkursu navedu da su žene izuzetno poželjne i da imaju ne znam ti ja kakvu prednost u odnosu na muškarce.

Ali zakon ima domet samo do tog teksta konkursa i dalje vlada zakon jačega, odnosno zakon muškoga sveta. Forma je ispunjena, ali ne i primenjena.

Očigledno da do jedne tačke jesmo došli nakon stogodišnje borbe za prava žena, ali često je ta tačka zapravo ništa drugo do šarena laža.

Ipak se i dalje gleda – kada ste žena – da li ste rađali, da li ćete rađati, da li vam je dete malo i koliko će vam ono vremena i pažnje oduzimati.

To potvrđuju ne samo reči i iskustva naših prijatelja i poznanika, nego i Mimino iskustvo.

Moram da napomenem jednu jako bitnu stvar: ko je završio master ili doktorat u Nemačkoj, veoma teško nalazi posao koji odgovara njegovom nivou obrazovanja, jer su takvi poslovi veoma retki zbog toga što su između ostalog i jako dobro plaćeni ali i opterećeni porezima. Možete zamisliti koliko je samo teško nekom strancu da nađe jedan takav posao…

Kada dolazite iz zemalja trećeg sveta (npr. Srbija, Bosna, Makedonija, Gruzija itd.), da biste dobili radnu vizu, odnosno boravišnu dozvolu, morate da pronađete posao koji se isključivo tiče onoga što ste studirali i koji je isključivo u nivou vašeg svršenog obrazovanja, jer vam država tako ne dozvoljava da oduzimate radno mesto njihovim državljanima.

Ta pravila su recimo u Švajcarskoj još stroža, jer tamo poslodavac mora da navede valjan razlog zašto zapošljava baš vas, a ne svog državljanina ili državljanina EU. No, da nastavim dalje…

Kada je Nemačka u pitanju, najčešće vas čak ni ne obaveste da vašu prijavu nisu ni uzeli u razmatranje. Bar je tako do sada bilo u Miminom slučaju. Možda najupečatljivije iskustvo vezano za njenu potragu za poslom (nakon što je uspešno završila master studije ovde) jeste i poslednje u nizu.

Naime, na našem Univerzitetu je raspisan konkurs za radno mesto koje je odgovaralo kako Miminoj struci, tako i nivou njenog obrazovanja.

Budući da sam igrom čudnih okolnosti već sarađivao sa čovekom koji je bio direktno zadužen za gorespomenuti raspisani konkurs, pozvao sam ga čisto da bih pokušao da mu skrenem pažnju na Miminu prijavu (ne da i bilo kako pokušam da ga na nešto nagovorim ili podmitim), jer su nam mnogi poznanici rekli, da iole veće šanse da dobijete takvo radno mesto imate samo ukoliko poznajete nekoga i ukoliko možete lično da mu se obratite.

I dok sam ja našem poznaniku suptilno pokušavao da skrenem pažnju na činjenicu da Mima planira da se prijavi na raspisano mesto, on je pitao mene, zbog čega se ja ne bih prijavio na to mesto?

To može da se protumači na hiljadu načina, ali meni je na pameti samo jedan!

Mene sve ove stvari ne bole zato što sam ja ne znam ti ja kakav borac za pravdu (mada mi Mima često prebacuje da sam idejno blizak komunizmu, zbog toga što mi je ideja svake vrste jednakosti veoma bliska i esencijalna za moj pogled na svet), nego me bole pre svega iz jako sebičnih razloga.

Bole me zato što je danas moja žena u takvoj poziciji i zato što će sutra moja ćerka možda biti u tim istim čizmama.

Boli me zato što imam sestru i sestričinu i majku, taštu i svastiku…

Želim da sve ove meni drage osobe imaju bar neku šansu da se u ovom svetu prehrane od svog rada i truda.

Ne želim ja nikakve protekcije ili gledanje kroz prste kada dođu na intervju za posao, nego samo da ih niko ne nipodaštava samo zbog toga što su žene.

Ne treba pol da ih određuje, nego njihovo umeće i obrazovanje!

Želim da u startu imaju jednake šanse kao i muškarci, a ne da „je ovo svet kojim vladaju muškarci“.

I uvek se zapitam, da li svi ti poslodavci kod kojih je ´leb i pogača nemaju bar jedno žensko biće pored sebe koje vole i zbog kojeg ne bi smeli da se sa nipodaštavanjem odnose prema drugim ženama?

Nije li vreme da se stvarno okrenu kola u drugom pravcu?

Znam da vama ženama nije dobro i da ćete izdržati, kako reče moja Mima na početku teksta, ali vam želim da ne morate još dugo da se mučite i prolazite kroz takve surove testove.

Želim vam da vas ne otpisuju na konkursima samo zbog vašeg pola ili zato što niste predodređene da budete sveštenice. Siguran sam da ima sjajnih žena koje bi mogle da budu maestralni predavači Novoga Zaveta. Ali treba im dati šansu! To su užasne stvari koje moramo uspeti da promenimo zarad naše dece.

Ali najpre je neophodna bazična solidarnost, kako muška, tako i ona čuvena ženska! Do napretka jeste došlo, ali mora još da se teraju kola napred, ne bi li se došlo do prihvatljive situacije!

S-Tata