Najskuplje reči

Zašto je toliko teško reći te dve reči, reči koje leče, teše i pružaju sigurnost i zaštitu?

Dok sam čitala fantastičnu knjigu autorke Elizabet Straut u prevodu Booke, „Zovem se Lusi Barton“, nisam mogla da se ne zapitam o svom ličnom odnosu koji imam sa svojom majkom, kao i o odnosu koji ona ima sa svojom majkom, i tako unazad u nedogled.

Ono što mi se kroz ceo roman vrtelo po glavi je zašto je toliko teško reći te dve reči, reči koje leče, teše i pružaju sigurnost i zaštitu.

Zašto su generacije i generacije naših roditelja, njihovih roditelja i roditelja njihovih roditelja odrastale tako da su naučene da ne pokazuju nežna osećanja prema rođenoj deci, a kamo li da izgovore te dve tako teške, a tako važne reči.

Najskuplje reči, koje mnoga deca (me included) osećaju, ali opet čeznu za time da ih čuju iz usta sebi najbitnijih osoba na svetu – svojih roditelja.

Volim te.

Zašto nam je lako da izgovorimo te iste reči svojim unucima, mi našoj deci, čak i prijateljima, ali roditeljima i ne tako lako?

Čak i kada uspemo da ih prevalimo preko usta, često ne dobijemo povratni odgovor kakav smo očekivali, kakav nam je potreban.

Kao da su napravljene od olova, ili da su zabranjene…

Kao reći „Voldemort“, kao da se samim izgovaranjem razbija njihova magija i osećanje nestaje?

Pričam skoro sa jako dobrim prijateljem koji je malo mlađi od mene, upravo o ovoj temi. Kaže: „Ja sam se uvek osećao voljeno, ali nikada do dana današnjeg nisam čuo od svojih roditelja da izgovore reči ‚volim te‘.“

I tada sam shvatila da pričamo o jednom univerzalnom problemu.

Šta je to u ratnim i posleratnim generacijama, bumerima i svim generacijama pre nas milenijalaca što tera ljude da glasno ćute o svojim osećanjima?

Muškarci su pak odgajani tako da ne pokazuju ikakva osećanja, a pogotovu ne tugu, jer to je znak slabosti, manje si muško ako kažeš da si tužan, ne dao ti Bog da pustiš koju suzu.

Sećam se kada je mom deki preminuo rođeni brat, nisam imala više od petnaestak godina (dakle, nisam bila tako mala). Sedeo je u dnevnoj sobi i pokušavao da suzbije nadolazeće suze. Nije u tome uspeo i počeo je da jeca.

Baka ga je odmah opomenula: „Zaboga, saberi se, deca te gledaju.“

On je samo rekao: „Aman, pa brat mi je umro.“

To je prvi i jedini put da sam ga videla da plače.

Nisam mogla da razumem zašto ga je baka opomenula, jer ne mogu ni da zamislim u kakvom stanju bih ja bila na njegovom mestu.

Sama pomisao da sva ta osećanja moraš da potisneš me je zastrašivala.

Sada, posle toliko godina i nebrojenih situacija u kojima se od drugih očekivalo da suzbiju osećanja, jer „šta će reći svet“, i dalje ne mogu da razumem: zašto?

Zašto je društveno neprihvatljivo izraziti potpuno ljudska osećanja, kako tugu tako i ljubav?

Ne kažem ja da ljudi koji nisu u stanju da izgovore te dve čarobne reči ne vole svoje bližnje ili svoju decu, daleko od toga.

Zašto je društvo tako satkano da kao da će se svet raspasti ako kažeš svom rođenom detetu „volim te“?

Knjiga Elizabet Straut, kao i mnoga filmska ostvarenja, potvrđuju tu teoriju da se radi o jednom globalnom problemu.

Fantastična serija „Trying“, koju vam od srca preporučujem da pogledate, u jednoj epizodi upravo tematizuje ovu temu.

Glavni protagonista pokušava da kaže svom ocu da ga voli, ali ne uspeva da nađe prave reči. I jednom i drugom je teško da prevale reči preko usta, pa na kraju iskoriste fudbalske analogije da jedan drugome kažu koliko se vole, ali do kraja ne uspevaju da prevale i same reči preko usta.

Teško je, znam. O, kako samo znam.

Iskrena da budem, ni sama nisam sigurna koliko puta sam u svom životu izgovorila „volim te“ rođenim roditeljima.

Sofki ponavljam svakog dana, do te mere da mi poluiznervirano kaže: „Znam, mama, to mi svakog dana kažeš.“

Kada Sofki kažem „volim te“, to je tako lako, kao kada dišem vazduh.

Ali kada treba da se okrenem i svojoj majci kažem iste te reči, one ostanu u vazduhu, teške kao olovo da se prevale preko jezika.

Ja sam odrastala u srećnoj i skladnoj porodici. Nije postojao dan da se nisam osećala sigurno i voljeno, kako od strane roditelja tako i od bake i deke.

Ali ma koliko se trudila, ne mogu da prizovem u sećanje da sam eksplicitno čula reči „volim te“. „Ponosni smo na tebe“ sam čula nebrojeno puta, kao i druge nežne reči. Ali ne i „volim te“.

S druge strane, to što ih se ne sećam ne znači da ih nije bilo. Ali ih je bilo nedovoljno da bi mi ostale u sećanju.

Ne krivim nikoga, niti želim da osuđujem.

Želim da razumem.

Želim da pomognem da se shvati, da se otpusti dizna i da vežbamo zajedno da prevalimo te tako teške reči preko usta, sve dok ne postanu lake.

A znam da su osećanja tu.

Sofia ih čuje svakodnevno.

Tako da znam da su moguće, da su tu.

Hajde da ih izgovorimo jedni drugima. Dok možemo, dok smo ovde, jer kada neko više nije tu, onda je prekasno.

I obično su to momenti kada shvatimo da ih nismo dovoljno izgovarali i ostaje nam nada da je onaj koga više nema znao da ga volimo. I verovatno i jeste, ali da li je to dovoljno?

Zato, da ne biste proveli život u kajanju i razmišljanju šta bi bilo kad bi bilo, koliko god prozaično zvučalo – pozovite svoje roditelje, svoju decu, i ostanite u razgovoru koliko god vam vremena trebalo, ali prevalite te reči preko usta.

Obećavam da će svaki sledeći put biti lakše.

A takođe sam prilično sigurna da su benefiti i kvalitet odnosa mnogo bolji kada je to teško, a tako važno „volim te“ u vazduhu.

Srdačno,

S-Mama