Koliko motivacije je previše motivacije?

Tačno je da nismo nikada više bili okruženi mogućnostima, kao što je to slučaj danas, pre svega onima za lični rast i razvoj. Motivacija je na svakom koraku. Ali koliko motivacije je zapravo previše motivacije?

Mnogo informacija je dostupno samo na nekoliko klikova, i u više različitih medijskih formata. Tako da je na nama da pronađemo nišu koja nam odgovara, kao i format i uložimo potrebno vreme, kako bismo nešto novo naučili i to mogli da primenimo.

Da li je sama količina podataka dovoljna da oni budu relevantni?

I kako uopšte da znamo da prepoznamo šta je ono što je validno, a i nama u datom trenutku korisno?

Jedna od prednosti inerneta, koja u isto vreme može da bude njegova najveća mana, je činjenica da algoritmi na osnovu naših preferencija određuju koji će nam sadržaj biti plasiran.

I to nije slučajno, niti je bilo kakva zavera, niti magija.

Svi mi ostavljamo takozvane digitalne tragove na internetu svakim našim klikom (ikada). Svaki klik se beleži u naš „metaprofil“ i na osnovu tog Frankenštajna nam se plasiraju određene „personalizovane“ informacije i reklame. Tako prosto Internet funkcioniše.

Te svi mi odavno živimo u svojim Internet balonima i konzumiramo ono „što nam prija“.

A ja sam se u poslednjih par godina ozbiljno predala polju samorazvoja.

Kako izabrati svoj cup of tea?

Od trenutka kada sam sebi i svetu priznala da neću nastaviti sa daljim akademskim usavršavanjem, shvatila sam da moje učenje ne prestaje. Samo da sam sada potpuno slobodna da čitam i učim upravo ono što mene iz ovog ili onog razloga interesuje.

I koliko je taj osećaj slobode divan, toliko je i preplavljujući.

Te tako sam tražila „rupe“ u svom znanju i veštinama i pokušavala da ih popunim pre svega knjigama, zatim audio knjigama, podcastima i naravno YouTube videima na temu produktivnosti, samorazvoja i motivacije. Na tom putu sam toliko toga naučila i toliko toga primenila u svakodnevnom životu, da se zaista u mnogim aspektima osećam bolje.

Te sam tako formirala i svoj lični virtuelni balon.

Jasno je već i vrapcima na grani na koji način Internet funkcioniše – algoritam izbacuje na feed bilo koje aplikacije koju preferirate, sadržaj koji misle da će vam se dalje svideti na osnovu onoga što ste do tada konzumirali.

Te nije čudo što je moj feed pretrpan motivišućim govorima i porukama, to je ono što me je interesovalo i to sam gledala i čitala.

Kap koja je prelila čašu

A onda se desio taj trenutak. Onaj kada mi je postalo dosta samorazvoja u bilo kom obliku i kada se svaka nova motivaciona rečenica zapravo pretvarala u teret.

Onaj trenutak kada se svaki pokušaj motivisanja okretao protiv mene i činio da se osećam loše. A društvene mreže nisu od pomoći u takvim situacijama.

Doživela sam takozvani motivacioni overdose.

Ma koliko samosvesna bila i znala o medijima i njihovoj pozadini, ipak sam čovek, te je svaki ulazak na Instagram u meni počeo da budi anksioznost. „Kako svi eto mogu da se motivišu, da rade na sebi, da uspeju, a meni eto trenutno ne ide? Šta nije uredu sa mnom?“

Prelomni momenat koji je doveo do „aha efekta“ je bio kada mi se na feed-u pojavio reels otprilike sledećeg sadržaja „ako znaš sve popularne serije – ti si lenj; ako znaš sve nove hitove – ti si lenj…“ i lista nabrajanja nebuloza se nastavila u nedogled. Sam način obraćanja publici autora je bio vrlo napadan i osuđujući, takozvani „tough love pristup“ na delu.

Cilj reelsa je (pretpostavljam) da vas motiviše da se pokrenete i radite više, a ne da gubite vreme. Ali to prosto po mom mišljenju nije način.

Neće me niko motivisati tako što će me naterati da se osećam loše, pogotovu dok radim ono u čemu posebno uživam. Naprotiv! E tu ja podvlačim crtu.

Ne znam ko je autor, i ne bih mu ovde sada davala na značaju. Ali poenta priče je da „pozitivnost“ i „produktivnost“ može da bude i te kako toksična i pomenuti reel je svojevrstan dokaz tome.

Koliko je dovoljno, a koliko je pak previše motivacije?

Motivacija je reč koja se u današnje vreme možda i prečesto čuje sa svih mogućih i nemogućih strana. Okruženi smo samoprozvanim guruima, koji po internetu posebno obećavaju čuda u polju samorazvoja. Društvene mreže su prava oaza za razmnožavanje istih.

I priznajem, postoje oni „motivacioni gurui“ koji zaista uspevaju da pritisnu prava dugmeta, koja nas mogu dovesti do dobrih rezultata. Ali isto tako stoji, da ono što mene motiviše, ne mora da znači da će i vas i obrnuto.

I da li je svako ko priča o motivaciji zapravo i pozvan da o njoj priča i o drugima sudi?

Ne bih rekla da je teranje drugih da se osećaju loše motivišuće.

Kao neko ko se i profesionalno bavi analizom sedme umetnosti i ko uživa u gledanju filmova i serija, osetila sam se pozvanom da odbranim sve ljubitelje istih.

Ne, to što volite da gledate serije, ne znači da ste lenji!

I ne, to što pratite tokove u literaturi ili muzici ne znači da ste lenji!

Ili volite da igrate igrice. Ili šta god drugo, što vas čini da se osećate relaksirano i dobro sami sa sobom.

To znači da ste ljudsko biće, koje ima život i interesovanja, koji nisu vezan za posao!

To se zovu HOBIJI. A, boga mi, u današnje vreme mnogi ljudi su takve svoje hobije pretvorili i u profesionalne biznise. Tako da o lenjosti u ovom kontekstu, ne može biti ni reči.

Toksični pozitivizam, čiji je pomenuti reels savršen primer, kao i takozvana „hustle“ kultura imaju jednu zajedničku notu, a to je da pokušavaju da nas ubede da nešto nije ok sa nama ukoliko po njihovim kriterijumima (koji su svakako upitni) nismo uspeli tj. problem je u nama, a ne u spoljnim faktorima.

Te pomenuti reels, i njemu slični imaju, između ostalog, za cilj da nipodaštavju sve ono što nije deo „korporativne hustle kulture“ u kojoj se samo 24časovni rad, smatra vrednim i validnim. Taj narativ pokušava da stavi znak jednakosti između naše lične vrednosti i rada. Ali mi nismo roboti!

Ne, nije normalno raditi 24 sata u danu.

Ne, nije normalno donositi posao kući i odgovoriti na mejlove u pola noći, na odmoru i vikendom.

I nije normalno da sebi uskraćujete uživanje u omiljenoj seriji na kraju dana, i da se zbog gledanja iste osećate loše. Umetnost bilo kog tipa i jeste tu da nas izmesti iz realnog života i da nam mogućnost da se osećamo dobro.

I ne, niko mi neće reći na koji način mogu i ne mogu da trošim svoje slobodno vreme!

Da li ću ići na kurs jezika koji još ne znam ili se zavući u krevet i gledati omiljenu seriju dok mi se ista ne smuči, to je samo moja stvar. I ne dozvoljavam da mene ili bilo koga drugog, ko uživa u svojim hobijima, to karakteriše kao lenju osobu.

Postoji nešto što se zove balans, kao i zdrav odnos prema stvarima. Kako prema poslu, tako i prema slobodnom vremenu. I onog trenutka kada vas neko tera da na štetu jednog ili drugog vagu prevagnete na jedan tas, taj ne pokušava da vam pomogne, niti motiviše.

Ne dam da mi bilo ko, pogotovu neko ko me ne poznaje uvaljuje osećaj krivice.

Zato spustim telefon. Uzmem knjigu koja nema nikakve veze sa samorazvojem u ruke i isključim se.

I to je naša moć nad internetom. Ništa mi ne moramo, što ne želimo.

To ne znači da ću večno biti offline, očigledno je da ne.

Isto ne znači da ću prestati da radim na sebi.

A sigurno neću prestati ni da uživam u serijskim maratonima. Niti u istraživanju nove muzike. A kamo li u čitanju književnih dela.

Ali trenutno taj rad na sebi stavljam na hold i dišem ovakva kakva sam. Da se primi prvo ono što sam do sada menjala i poboljšavala, pa ću onda nastaviti dalje. Ali i da sprečim slične toksične sadržaje da dopru do mene.

Tako da spuštam telefon i uključujem svoj Apple TV+, jer je upravo izašla nova epizoda serije „Trying“.

A vi? Šta vas motiviše da prestanete da se motivišete?

Srdačno,

S-Mama