Gde je nestala ljudskost?!

Svet se menja. Za kratko vreme je došlo do toliko važnih događaja da se ponekad čini da ne znamo kom problemu pre da se okrenemo i posvetimo. Kovid 19, rasizam, nacionalizam, klimatske promene… Neko bi rekao da je previše za malog čoveka da o svemu tome misli i deluje istovremeno.

A onda odem na društvene mreže, gde je trenutno najveća briga, zamislite, ni manje ni više nego – vremenske prilike. To su postovi i storiji o bezobraznoj kiši koja nam kvari planove, jer „oni nisu normalni, kakvo je ovo vreme“. Osim ovog, drugi egzistencijalni problem je „hoćemo li ove godine na more“.

Dragi moji, ako su ova dva problema trenutno najvažnija i ako je to jedino što vas muči, onda svaka vama čast.

Hajde da malo promenimo retoriku i makar na tren pokušamo da mislimo i o drugima, ne samo o sebi? Probajte, nije tako teško kao što se čini.

Mene ne zanima more, ni da li ću pokvasiti udove u slanoj ili slatkoj vodi. Baš me briga da li je napolju kiša, jer neću piti kafu po kafićima čak i da je sunce najprijatnije na svetu. Jer, nećete verovati, postoje mnogo važnije stvari od brčkanja i ispijanja kafa.

Rasizam nije nečiji tuđi problem

Za veliki deo sveta su to, na primer, ljudski životi, zamislite. Jer živimo u vremenu kada su goli ljudski životi ugroženi sa dve strane: sa one na koju čovek nema direktnog uticaja, virusa koji hara planetom, i sa one koju je sam čovek, i to beli čovek, izazvao i izaziva i dalje: rasizma.

Za viruse nisam stručnjak, te o tome ovom prilikom ne bih naširoko ni pisala. Na njegov nestanak per se nažalost ne mogu direktno da utičem, sem što sedim kod kuće, a kada već moram napolje, nosim masku. Ali ono na šta i te kako mogu da utičem je nestanak rasizma.

Dugo sam vagala da li uopšte ima smisla pisati o ovoj temi. Ne zato što smatram da nije važna, naprotiv, smatram da se naša generacija, osim sa klimatskim promenama, nije susretala sa većim i važnijim problemom. Vagala sam upravo zbog boje svoje kože.

Da li sam ja, kao neko ko je rođen u beloj Evropi, iole pozvana da pričam o rasizmu?

Ja sigurno nikada neću moći da razumem kako je ljudima koji se svakodnevno susreću sa nipodaštavanjem i maltretiranjem samo zbog boje svoje kože.

Ali, pre svega kao čovek, imam pravo da me nepravda boli.

Imam pravo da kažem da to što se dešava nikako nije ok.

Imam pravo da brinem o tome u kakvom svetu živimo i šta ja mogu da uradim da makar malo doprinesem da se on promeni na bolje.

Jer to što sam bele puti, što sam rođena na Balkanu, a živim u Nemačkoj, ne znači da se mene ova tema ne tiče. Ljudska odgovornost mi ne dozvoljava da odmahnem rukom i kažem „ma to se dešava tamo negde“.

Niko od nas ne može da bira ni kada će se roditi, ni gde će se na ovoj planeti roditi, a kamoli koje će boje biti njegova koža.

Ne, nikada nisam živela u getu i ne mogu ni da zamislim kako to izgleda. Ali živim u zemlji u kojoj nisam rođena i svakodnevno govorim jezikom koji nije moj maternji.

Ne smatram da je diskriminacija u Nemačkoj prisutna u meri u kojoj je to u Americi, ali kako bih i znala kakvo je realno stanje kada boja moje kože ispunjava osnovni preduslov povlašćenosti?

Ono što znam je da je Nemačka multikulturalna zemlja. Ovde žive svi, sa svih strana sveta, svih veroispovesti i boja kože. Dakle, različitosti jesu deo moje svakodnevice, tako da me se problem rasizma i diskriminacije tiče.

Tiče me se da li će se moje dete u vrtiću igrati sa svom decom, na osnovu toga ko je kakav čovek, da li sa njom ima ista interesovanja ili deli igračke, a ne na osnovu toga kako taj neko izgleda.

Tiče me se, itekako!

Šta ja konkretno mogu da uradim

Ja možda ne mogu da odem u američka geta i protestujem na ulicama zajedno sa diskriminisanim ljudima. Ali ono što mogu je da iskoristim svoj virtuelni i živi glas i govorim o ovome, jer me muči.

Ja mogu da naučim svoju ćerku da smo svi pre svega ljudi, nezavisno od bilo kog urođenog parametra koji nismo sami izabrali.

Ono što ja takođe mogu je da pokušam da shvatim zašto sam i ja deo problema. Šta sam ja možda uradila čime sam ljudima otežala svakodnevicu. Jer svi mi prirodno polazimo od toga da mi nikada nikoga nismo diskriminisali. A šta ako jesmo, nenamerno i nesvesno?

A šta ako to radimo namerno i svesno, a ne želimo to da promenimo? Onda smo, dragi moji, u još većem problemu!

Da li smo zaista napredovali kao vrsta?

Čovek bi pomislio da smo kao vrsta dovoljno napredovali da više ne moramo da brinemo o rasnim, nacionalnim, pa ni polnim razlikama, diskriminacijama i superiornostima.

A ja se pitam da li je činjenica da imamo naprednu tehnologiju sama po sebi dovoljna da za sebe kao vrstu kažemo da smo superiorni ili napredni u odnosu na naše pretke. Bojim se da nije.

Jer ako u 21. veku postoji strah od drugih i drugačijih samo zbog pigmenta njihove kože, bojim se da o razvoju ne smemo ni da mislimo, a kamoli da govorimo.

Problem nisu „samo“ problemi crnaca u Americi i širom Evrope, problem je i otvoreni nacionalizam u ruhu „suverenizma“ koji očigledno buja svuda, a ne bi smeo. To što stvari zovete novim imenom ne znači da se radi o nečemu drugom i manje opasnom.

Dosta diskriminacije, vratimo ljudskost

Ne mogu da sedim skrštenih ruku i posmatram kako se bude rasizam i nacionalizam pod izgovorom „pa nisu dvadesete godine 20. veka, nema više nacista i rasista“. O, da, ima ih, i to sve više, kako god se danas oni zvali.

Zar ništa nismo naučili? Zar je moguće da moja generacija ima stavove kakve su imali mladi tih istih dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka?

Mene to boli.

Ja to ne mogu da prihvatim!

Ja ne želim da budem deo toga!

Moje dete neće biti deo toga i ja ću uraditi sve što je u mojoj moći da ona nikada, ali nikada ne mrzi nekoga zato što je tamniji od nje, zato što dolazi iz druge zemlje, priča drugim jezikom ili se moli na drugačiji način. Nikada!

Da li je ovakvom tekstu uopšte mesto na mom blogu? Apsolutno! Jer jedino ako svi govorimo o problemu, možemo da podignemo svest, pre svega o ozbiljnosti situacije.

Jedino zajedno, ali kao pojedinci, možemo nešto da promenimo.

I pod ovim ne mislim da svi možemo da izađemo na ulice (mada bi trebalo), već da krenemo od sebe. Da se obrazujemo. Da razumemo problem pre svega. A onda i da ga iskorenimo, pre svega u nama samima.

Te da više nikada ne prezamo od migranata, Roma, crnaca, muslimana, Jevreja, žena, osoba drugačije seksualne orijentacije… nažalost, lista je mnogo duža, ali poenta je ista.

Dosta je diskriminacije po bilo kom osnovu!

Vratimo ljudskost!

#blacklivesmatter

S-Mama