Povoda za isticanje različitosti među ljudima je i previše. Možemo početi od pola, preko boje kože, verske, nacionalne pripadnosti, imena koje nosimo, boje kose, visine, težine, boje očiju… lista nema kraja.
A šta ako za promenu počnemo da tražimo osobine po kojima smo sa nekim slični i to bude osnov za dalju komunikaciju, da se uz pomoć njih povežemo?
Kao što većina nas zna iz sopstvenog iskustva, deca umeju da budu vrlo surova. Pri tom, ne mislim da su deca per se loša i zla, već smatram da su ona i te kako ogledala svojih roditelja, ali i sredine u kojoj odrastaju.
Te smo MI ti koji su apsolutno odgovorni za ponašanje svoje dece!
Ne možemo i ne smemo ni u kojoj situaciji samo odmahnuti rukom i reći „ma to su samo deca“. Ta deca su ljudi i sa vrednostima koje sada upijaju će odrastati i na osnovu njih će se ophoditi prema drugim ljudima.
Mi često gubimo iz vida probleme dok oni ne zakucaju na naša vrata. U redu nam je da se „naše dete šali sa buckastim detetom“, ali nam nije uredi kada neko neće da se igra sa našim detetom zbog jezika koje priča kod kuće. Dupli standardi ne pomažu nikome.
Zato moramo naučiti našu decu, da ne treba da diskriminišu nikoga, kao što ne treba da trpe diskriminaciju od strane bilo koga.
Sofia se već godinu dana vrlo aktivno igra sa Barbikama, te smo smatrali da je to možda najbezbolniji način da nauči (pogotovu u doba pandemije, kada i nije imala mnogo kontakt sa drugim ljudima) kako su sve vrste različitosti ne samo prihvatljive, već i poželjne.
Te ima zavidnu kolekciju lutaka (malih i velikih) svih „rasa“ – imamo Indijanku, Afrikanku, Arapkinju, Belkinju, Latino veterinarku nižeg rasta, imamo devojku i u invalidskim kolicima… Za nju sam posebno ponosna na Sofiu, jer ju je ona sama izabrala (priznajem da su ostale moja čista edukativna indoktrinacija) i trenutno se sa njom najviše i igra. A što se ostalih tiče za sada nam fali još Azijatkinja, koja čeka na Amazonovoj listi svoju priliku da se useli u naš dom.
Niko nije idealan, pa ni moja porodica. I koliko god se trudili da neke vrednosti prenesemo svojoj deci implicitno, ta ista deca ne žive u vakuumu.
Posle jedne „situacije“ iz vrtića, o kojoj mi je Sofia usput ispričala, osetila sam sopstveni poraz.
Naime, Sofia se aktivno druži sa dve devojčice, obe su rođene ovde u Nemačkoj, s tim što je jedna Marokanskog porekla. Sa njima u grupi je i devojčica koja je godinu dana starija od Sofke, a čiji je tata Afrikanac (nisam sigurna iz koje tačno države, jer ne poznajem čoveka lično) i mala ima tamnu put. (Prethodne informacije ne služe da bi istakle razlike u poreklima, već da bi vam celu priču stavila u jasan kontekst – poenta – svi su različiti). Elem, jednom sam usput upitala Sofiu da li se i sa tom trećom devojčicom igra i ona mi je rekla da ne, jer ona nije ista kao one (misleći na sebe i svoje najbolje drugarice, koje su svetle puti).
Čuvši ove reči sa usana MOG deteta, bila sam duboko poražena. Jer nisam mogla ni da sanjam da će Sofia, pa makar i pod mogućim uticajem okruženja ili druge dece, moći da pomisli da nekoga diskriminiše po osnovi što je taj neko, eto na osnovu boje kože, drugačiji. Nije dete krivo, mi smo.
Jer ništa se ne podrazumeva, a očigledno da mnoge stvari moraju da se kažu glasno i jasno da bi postale norma. Pošto u suprotnom dolazi do ovakvih „ispada“.
Posle pomenutog „incidenta“ sam sa Sofkom često razgovarala o problemu diskriminisanja onih koji su po bilo kojoj osobini od nas samih različiti. Osim pomenutih Barbika, kupila sam joj knjigice na tu temu, ali i adresirala problem direktno svaki put kada bi se čudila što je neko na ulici „ovakav, ili onakav“.
Ona je još mala, to stoji, još uči i upoznaje svet oko sebe i to stoji. Ali je sada i najbolja prilika da se greške, koje smo i mi tokom dosadašnjeg života iz neznanja ili nemara sigurno pravili (iz ovih ili onih razloga), isprave. Jer ja ne bih volela da Sofia odraste u nacionalistu, rasistu, homofoba…
Meni je lično važnije kakav će ona čovek prema drugim ljudima biti, nego da li će biti uspešna u bilo kojoj oblasti.
Razumna kakva jeste, ubrzo je shvatila i prihvatila grešku koju je napravila, te se počela truditi da tu grešku ispravi. Čak je počela i sama druge da opominje.
Ne, ona se i dalje ne druži sa pomenutom devojčicom. Ali za to postoje drugi razlozi, koji ne leže u njenom izgledu. Njih dve prosto nemaju dovoljno zajedničkih interesovanja da bi se družile na nekom intimnijem nivou. Što je potpuno ok, jer sa druge strane nije uredu nekog preferirati samo na osnovu njegove boje kože, jer to je onda isto diskriminacija (i ne, ne postoji tako nešto kao „pozitivna diskriminacija“).
Pa kako onda znam da je problem sasečen u korenu? Tako što se Sofia aktivno igra sa dva dečaka od kojih je jedan Indisjkog, a drugi Italijanskog porekla (tamne puti). Te sam konačno mogla da odahnem. Jer lekcija je naučena. Što opet ne znači da se o toj i sličnim temama više ne treba pričati, jer kao i za sve ostalo uvek je bolje sprečiti nego lečiti.
Važno je kakav je neko osoba, a ne kako se zove ili kako izgleda, odakle dolazi i koje mu je boje koža, da li jede svinjetinu ili ne jede ništa što je životinjskog porekla.
Tako da dragi moji roditelji, zbog naše dece, stavimo naše razlike u stranu i ne zatvarajmo oči pred malim problemima sa kojima se susreću naša deca, jer današnji mali problemi mogu dovesti do ozbiljnih problema kada ta deca postanu ljudi.
Srdačno,
S-Mama
Ostavite komentar