Living a dream? Baš tako, ja trenutno živim svoj san.

Ali ne, to nema ama baš nikakve veze sa količinom novca koji zarađujem, niti karijerom koju sam počela da gradim.

Nema veze ni sa prinčevama ni belim, crnim i drugim konjima, niti dvorcima, kulama i gradovima.

Nema veze sa sticanjem nekretnina, automobila, skupe odeće, skupim putovanjima…

Nema veze ni sa bilo kakvom vrstom idealnog bilo čega.

Ne.

Po prvi put u svom životu ja mogu da čitam bukvalno šta mi srce ište, i to bez trunke griže saveti!

Da, dobro ste pročitali.

Moj san je oduvek bio da mogu da čitam šta želim i koliko želim, bez bilo kakve prepreke.

Uvek je nešto bilo preče. Škola, studije, traženje posla…

Sebe sam tu i tamo nagrađivala čitalačkim sesijama, posle završetka ispitnog roka. Ili pak u kratkim pauzama između pisanja naučnih radova, s tim što bi me tada uvek negde u pozadini mozga grizao taj mali crv koji neprestano govori „vidi ti nju, čita „gluposti“ umesto da se bavi ozbiljnom literaturom“.
Umesto da učiš, pišeš, tražiš posao ti „gubiš vreme“ i čitaš.

I tako u nedogled.

Ali čitanje za mene nije gubljenje vremena.

Čitanje je moja pasija. Neodvojivi deo mene, kao i pisanje (jer jedno bez drugog ne može da postoji, barem ne u mom slučaju).

Full time job, porodica i plus hobi?!

Već više od godinu dana sam zaposlena i radim puno radno vreme, i nema smisla da mnogo pišem o svom novom poslu sem da sam prezadovoljna tu gde jesam, iako se ne bavim pisanjem niti čitanjem.

Shvatila sam da nije neophodno per se baviti se baš onim što ste sebi zamislili da biste bili srećni i zadovoljni.

(o tome uskoro zaseban tekst)

Jedna od prednosti mog „day job-a“ je upravo to što mi je omogućio da mogu da čitam šta i koliko želim!

Kako?

Možda najvažnija lekcija koju sam primenila od starta na novom poslu je – posao se obavlja u radno vreme i tu ostaje.

Ne nosim ga kući, ne radim vikendom, ne gledam mejlove posle radnog vremena.

Naravno da ponekad ne stižem da obavim sve što sam zamilsila u 8,5 sati radnog dana, ali uvek postoji sutra i niko neće izgubiti život ako ostane nešto da se uradi i sledećeg dana.

Moj skriveni perfekcionizam se tu i tamo javi sa „genijalnom idejom“ da iskoristim bar par minuta mog slobodnog vremena i pročitam makar taj i taj dokument, da bih sutra mogla to i to da primenim, ali onda samu sebe lupim po prstima i kažem „e nećeš vala“.

I to deluje.

I zato što sam napravila tako jasnu podelu u glavi, te to i primenjujem u realnosti i mogu nesmetano da se bavim stvarima koje su meni važne posle radnog vremena.

A to su aktivno učestovanje u porodičnom životu, čitanje i pisanje.

Kako nalazim vreme za čitanje?

U toku prethodne godine sam pročitala preko 20 knjiga! Pretežno sam čitala romane, na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku (u zavisnosti od trenutne inspiracije).

U toku kišnih, hladnih i snežnih perioda, bicikl kao prevozno sredstvo zamenjivala sam autobusom. Do posla bih svakoga dana putovala 25 minuta u pravcu. I čim bih ušla u autobus, nezavisno od toga da li bih našla slobodno mesto za sedenje ili bih celi put stajala, vadila bih knjigu i gubila se među napisanim redovima, sve dok perifernim sluhom ne bih čula ime stanice na kojoj treba da siđem.

Ista igra se mesecima ponavljala na putu ka kući.

Neretko bis uspevala da pročitam i koju stranu pred spavanje, ali te sesije su obično vrlo kratke.

Kada je lepo vreme, štampane knjige i Kindl bi zamenile audio knjige, a autobus moj voljeni bicikl.

I tako dan po dan, vožnja po vožnja, knjiga po knjiga i ja sam za manje od 4 meseca pročitala dvocifreni broj knjiga. Baš onih koje ja želim, onih za moju dušu.

I ni jednog trenutka se nije javio crvić!

Jer hej, po prvi put u životu sam ga se oslobodila!

Living a dream, rekoh vam!

Otkad je Sofka počela samostalno da čita, ova divna aktivnost je dobila potpuno novu dimenziju.

Time se i moj drugi san o tome da nas dve sedimo jedna pored druge, svaka zadubljena u svoju knjigu, konačno ostvario.

Naravno da mi Marko u tome posebno zavidi, jer njegov crvić nije crvić, već anakonda.

Možda ja ne bih ni shvatila da živim svoj san, da mi upravo on to nije i rekao. I na tome sam mu zahvalna, jer mnogo puta uzimamo stvari zdravo za gotovo i zaboravljamo da im damo neophodan značaj.

A i te kako je važno da zastanemo i kažemo sebi „hej, pa ovo što se sada dešava je baš ono za čime si uvek čeznula“.

Ne treba meni puno, samo sat vremena u danu da se posvetim nekom svetu koji je neko drugi vešto stvorio i to je moja višnjica na vrhu torte.

A šta je vaša?

Srdačno,

S-Mama

P.S. Na linku imam mali poklon za sve moje knjigoljupce, pa uživajte, delite i javite utiske. 🙂