Kako se boriti protiv iste? Pitam i ja vas!
Tek je podne, a ja već ispijam treću kafu od jutros. Sofka je u vrtiću, još nekih tri sata. Marko je sebi dao oduška sa pisanjem njegovog magistarskog, pa se malo više brine oko kuće i Sofke i sve to s ciljem da ja mogu da pišem kao čovek.
I stvarno kada čovek pogleda sa strane ja imam sve uslove i preduslove samo da sednem i pišem.
A nešto neće. Inspiracije ni za lek. A i depresija mi se po tom pitanju smeši…
Šta nije u redu ne znam ni sama.
Pročitala sam boga oca literature, koncept rada imam i u glavi, a i na papiru, rešila sam da završim (konačno) to čuveno prvo poglavlje koje me muči već par meseci. I počela ja da pišem. Ali glavni problem leži u tome što mi se juče činilo sve to što sam napisala genijalno, a danas već bih najradije sve obrisala, jer ne mogu da verujem da toliko gluposti može da stane na tako mali (virtuelni) papir.
I iskreno sramota me je više kada me ljudi pitaju „kada ćeš više da završiš taj master“. Dobro, postoji tu i malo besa kada mi to pitanje postavi neko ko dve reči u životu nije napisao, a kamo li nešto studirao pa mi kaže „ajde više sedi i napiši to“. Tada je najpametnije da oćutim, jer svašta bih rekla i na dobro izašlo ne bi. Ali razumete šta je problem. A kada mi to pitanje postave oni koji iole imaju iskustva sa pomenutim stvarima, onda se iskreno zabrinem za sebe i svoj rad, pa i samu sebe zapitam „hajde više, kada ćeš završiti“.
I sve to zvuči jako jednostavno kada se posmatra sa strane, ali kada sednete ispred laptopa i počnete da prebacujete citate iz nebrojeno knjiga i uz to krenete da zapisujete svoje misli i zapažanja (samo da podsetim ne na maternjem jeziku) mentalna kočnica dođe niotkuda.
Kriza. Kako i zašto, ne znam. Kako da se borim protiv nje? Tražim efikasne načine.
A vreme ide…
Negde sam pročitala da se menjanjem makar nekih malih svakodnevnih navika dolazi do željenog cilja. S obzirom na to da velike promene u vidu putovanja, selidbe i slično trenutno ne dolaze u obzir, radujem se i pokušavam da se pokrenem malim promenama.
Evo stiže jesen i čini mi se da joj se radujem više nego ikada. To je jedna od promena koje mi prijaju. Jesen za mene znači topli čaj, novi mirisi svećica, kiše koje sviraju lepše od bilo koje muzike za motivaciju i podsećanje na početke škole (kojima sam se kao mala jako radovala). Obožavam promenu godišnjih doba, i volim što živim na mestu gde ih Bogu hvala ima četiri. Te taman se navikneš (čitaj smoriš) jednim scenarijom napolju, a ono dođe vreme da se sve menja, pa tako i naša osećanja takođe.
Hvala jeseni.
Druga promena koju sam uvela je da ostajem kod kuće, umesto da idem svakodnevno u čitaonicu. Prija mi da sam sama za svojim novim radnim stolom, gde sam okružena stvarima koje volim i koje me inače inspirišu.
Materijalne stvari ne mogu da pokrenu, barem ne mene i ne na duge staze, te su šopinzi isključeni kao motivatori (knjige su isključene iz ove jednačine, uvek mogu da kupujem nove i one me itekako inspirišu, ali to je deo nekog drugog „problema“).
Rešila sam da ponovo počnem da radim i jogu. Dugo sam se odupirala tome, jer sam smatrala da za sport nemam vremena, jer moram da pišem master rad. Ali ne mogu više. Mom umu je potreban odmor, da bi se resetovao i pokrenuo. Vožnja bicikle je deo svakodnevnog života, i to ne računam u bavljenje sportom per se. Zato sam rešila da posvetim ujutru pola sata vežbanju joge, ne samo zato što mi ona prija, već i zato što mogu da je radim kod kuće, po bilo kom vremenu (što znači da ne moram da idem na drugi kraj grada i gubim dodatno vreme koje bih eventualno mogla da provedem pišući).
Zapravo, moj najveći problem je griža savesti koja me, radila ovo ili ono nevezano za master, opseda. Ok, ja ću čitati knjigu „za svoju dušu“ kako bih se opustila i resetovala se da bih bila produktivnija, ali kako da isključim taj prekidač u mozgu, tog malog crva koji se tu i tamo javi i kaže „trebalo bi da pišeš, a ne da gubiš vreme“?
Da li sve ovo navedeno pozitivno utiče na mene? I da i ne, zavisno od dana. Ali se trudim. I boriću se protiv sebe svim silama, dok ne pobedim.
A kako se vi borite sa svojim krizama inspiracije i motivacije?
Poenta ovog teksta je (osim da olakšam sebi dušu, jer kada se stvari stave na papir one postaju stvarne) da SVI mi imamo „krize“ čak i kada radimo ono u čemu inače uživamo i što najviše volimo.
Odoh sada da pišem master rad (bar ću probati), jer mi se kafa ohladila, a i vreme je da se danas konačno i njemu malo posvetim.
Poželite mi sreću.
S-Mama
[…] prethodnom tekstu sam pisala o krizi inspiracije i nemogućnosti da se uprkos naporima i malim trikovima pokrenem i konačno završim to mrsko […]
[…] ali nisam planirala da ovako dugo traje. Nisam sigurna tačno u kom trenutku sam upala u onu klasičnu zamku prokastrinacije. Uvukla se potpuno nečujno i podmuklo, kao što ona to obično i […]