Kako treba da živi jedna žena? Da li feminizam podrazumeva da sve žene ovog sveta treba da žive na isti način, ili pak ne?
Često se u svojim tekstovima direktno ili posredno bavim ovim i sličnim pitanjima. Za mene je vrlo važno da svoj feminizam živim i praktikujem.
Ali ponekad život voli da me stavi na praktičan test.
Možda ja živim u mom feminističkom balonu i okružena sam ljudima koji imaju vrlo slične stavove i načine života kao ja, te mi je zaista šok kada doživim situaciju sličnu onoj od pre nekoliko dana.
Svakog jutra vodim Sofku u školu i odatle nastavljam direkt na posao.
I tako jednog jutra, dok sam geldala Sofku kako ulazi u školu i čekala da joj kao i uvek još jednom mahnem pre nego što krenem, prišla mi je mama devojčice, koja ide u isto odeljenje kao Sofka.
Uz potpuno uobičajeni small talk, kako si i slično pogledala je u korpu mog bicikla i videvši Benija upitala me „a ti imaš samo Sofiu?“
Rekoh, „od dece da, a imam i Benija.“
A ona će „pa Sofii treba brat, kada ćeš?“
U blagom šoku sam pribrano i vrlo sarkastično, kako ja već mogu, odgovorila „pa ima Benija“.
Imala sam osećaj da ću eksplodirati, te sam učtivo rekla kako žurim na posao, a ona umesto da shvati znak, nastavila je bez imalo srama: „a ti radiš?“
Rekoh da, puno radno vreme.
„A tvoj muž?“, ne prestaje ona.
Rekoh, on radi na svom doktoratu i radi skraćeno.
„Kako to misliš, pa to ne može tako, zna se da muž treba da radi puno radno vreme a žena skraćeno!“
Mrtva hladna, i gotovo uvređena mojim načinom života, ona će meni tako.
Kao da sam ja poremetila poredak u kosmosu svojom porodičnom konstelacijom i nije mi dovoljno da je vređam time što imam „samo jednu ćerku“ i ne planiram više dece, nego sam se drznula i da radim puno radno vreme, dok mi „jadni“ muž radi skraćeno.
Malo je reći da mi je trabala ogromna snaga i samokontrola da se suzdržim da ne eksplodiram na licu mesta.
Ali onda sam u sekundi shvatila da je to bitka koju ne treba da vodim.
Neću time što ću joj „na brzinu objasniti“ šta je sve uspela pogrešno da izrekne u samo nekoliko minuta promeniti ni njeno mišljenje, ni stav o životu i svetu.
Jer ono što je meni pogrešno, za nju je najnormalnije i obrnuto. A ko sam ja da bilo kome držim pridike, zar ne.
Takođe sam shvatila da je ona meni pomogla da shvatim da van mog staklenog balona, i dalje ima mnogo žena koje razmišljaju, žive i očekuju od drugih da žive istim, za mene odavno prevaziđenim, stilom života.
Te sam se samo nasmejala, i rekla „izvini, žurim na posao“ i otpedlala dalje, sa gorkim ukusom u ustima koji me je proganjao celog dana.
Ja čvrsto verujem da je poenta feminizma da svaka žena, bez izuzetka treba da živi svoj život onako kako ona to želi, a ne kako drugi, društvo ili muškarci od nje to očekuju.
I meni je baš zbog toga važno da budem glasna i pišem o temama o kojima pišem.
Ali isto tako naučila sam da pustim. Jer ne samo da ne želim da osuđujem ženu sa kojom sam razgovarala, nego ni žene koje delo njeno mišljenje.
Daleko smo mi od bilo kakve jednakosti i pomaka, sve dok jedne drugima „solimo pamet“ kako ova druga treba da živi.
Nije moj cilj da ocrnjujem nju niti da ukazujem gde u svom životu greši. Sve dok sama bira po kojim aršinima će živeti, fine by me.
Naprotiv, poenta feminizma je da svako ima pravo da živi svoj život onako kako želi, ali ne i da ga nameće drugima.
Za mene problem nastaje onda kada ti neko drugi (čitaj patrijarhalno društvo ili muški partner, ili član porodice) nameće pravila koja moraš da pratiš. U tim situacijima ne ćutim, niti ću. Ali to je tema za sebe…
Te je lekcija koju iz ovog teksta treba svi da izvučemo:
sledeći put kada neko ne živi po vašim standardima, ugrizite se za jezik, jer ne morate nikome da solite pamet kao što ne bi voleli neko vama da soli istu.
Jer upravo je to pravi pokazatelj slobode izbora.
You do you.
Ali isto tako, pusti mene da budem ja.
Srdačno,
S-Mama
Ostavite komentar