Bila jednom jedna devojčica. Bila je kao sve druge devojčice, ili možda nije…

Imala je dugu plavu kosu ukrašenu prirodnim loknama.

Nosila je crvene naočare, što ju je dodatno činilo slađom.

Kao i sve druge devojčice volela je priče o princezama.

Obožavala je balerine i sanjala da jednog dana postane jedna od njih.

Volela je da oblači suknjice i haljinice svih mogućih boja i dezena, kao i sve devojčice.

Obožavala je da se igra sa lutkama i Barbikama, kao i svaka devojčica.

Ali čekajte.

Nešto tu nije bilo kako treba.

Njena opsesija nisu bili prinčevi, već ni manje ni više nego dinosaurusi.

Kako jedna devojčica može da se interesuje za dinosauruse?

Nikome nije bilo jasno.

Ali ona nije marila.

Malo po malo učila je o njima, vrste, karakteristike, šta su jeli a šta ne, kako su se branili od drugih dinosaurusa i još mnogo toga zanimljivog.

Ono što joj se nije dopadalo od svega toga svojom bujnom maštom sama bi menjala i dopunjavala. Te je T-Rex od najopasnijeg poznatog dinosaurusa postao njen najbolji prijatelj koji se samo plaši drugih ljudi, jer ga ne razumeju. Nju neće povrediti jer je voli. Jer i ona njega voli.

Činjenicu da dinosaurusi više nisu živi nije nikako prihvatala kao jedinu moguću istinu. Ne, možda dinosaurusi žive i danas, samo ih mi ne vidimo, jer se bojimo i jer se oni nas boje.

Ali eto, baš juče dok je sa mamom šetala šumom učinilo joj se da tragovi u mokroj zemlji predstavljaju baš tragove jednog manjeg T-Rexa. Tu, baš tu u šumi iza kuće. I ne, on nije pretnja ni za druge životinje koje tu žive, on ih voli. Postao je vegetarijanac kako ne bi povređivao druge, a u šumi ionako ima dovoljno lišća za sve, zar ne?

wp-1593681444325.jpg

Jedino nije razumela zašto druge devojčice, ali i po koji dečak, ne žele da se sa njom igraju dinosaurusa.

Kažu plaše se.

Iako bi ona svom snagom pokušavala da im objasni da oni i nisu tako strašni kao što izgledaju, naprotiv.

Na žalost, entuzijazam drugarica je izostao na njeno veliko razočarenje. Čak je i vaspitačica u vrtiću izričito zabranila da svoje večite saputnike bez kojih nije izlazila iz kuće, vadi iz svog ranca, kako ne bi plašila drugu decu.

Ali zašto? Pa oni su samo njeni prijatelji koji nikome ne žele da naude. A i tako su mali i oživljavaju samo u igri i uz pomoć mašte.

Iako skrhana neodobravanjem drugih, ljubav prema tim velikim bićima nije jenjavala. Na kraju, ona bi čak i pre izabrala da se igra sama sa svojim dinosaurusima, nego da dozvoli da ih iko vređa ili povređuje.

A vidite, zanimljivo je baš to, što kada bi se pojavila u svojoj roze haljinici od tila sa lutkom u rukama sve devojčice bi htele da se igraju sa njom. U parku bi joj prilazile i igra bi trajala satima. Sve dok u nadi da sada kada ima njihovu pažnju može u igru da uvede i svoje kvrgave prijatelje. Pa lutke ih vole, zašto ne bi i drugarice, zar ne?

Ali tu bi igra naglo prestajala.

A joj nije baš bilo jasno, zašto kada se pojavi u istoj toj haljinici, ali sa mamom T-Rexa u rukama umesto da Barbikom, iste te devojčice ni ne pomišljaju da se igraju sa njom.

A dečaci? Kod njih je stvar funkcionisala malo drugačije.

Neki od njih su i hteli da se igraju sa njom i njenim Triceratopsom, ali samo onda kada nije na sebi imala roze pufnastu haljinicu, već kada bi imala Betmen majčicu, pantalonice sive boje i kada bi svoje lokne vezala u rep i sakrila ih ispod kačketa.

To ju je još više zbunjivalo.

Kako se stvari tako brzo menjaju?

Pa ona je svakog dana ona! Svojim oblačenjem ili izborom igračaka ne postaje neko drugi. A opet drugi se u odnosu na to prema njoj ponašaju potpuno drugačije.

Čudna su ta deca, šta li.

A onda je jednog dana u zgradi preko puta svoje kroz prozor videla devojčicu u crvenoj haljinici istoj kao njenoj, sa sve tilom i mašnicama kako sedi u pesku i igra se ni manje ni više nego bagerima.

Prišla joj je nesigurno, u strahu da ponovo ne bude odbijena, ali je ipak skupila hrabrosti da je pita da li bi njen Stegosaurus mogao da se provoza u devojčicinom velikom žutom bageru. Devojčicine oči su zasijale pune nade.

I tako, baš od toga dana, njih dve svakog popodneva sede u pesku u svojim haljinicama za princeze jarkih boja praveći velikim žutim bagerom i plavim i sivim kamionima skrovišta za dinosauruse, kako bi zimi imali gde da se sklone od hladnoće.

A druga deca?

Gledaju ih iz prikrajka i tiho sanjare o tome da mogu i oni tako slobodno da izvuku na svetlost dana dečaci svoje lutke, a devojčice svoje formule i da se bez ikakve osude i prekora starijih i druge dece igraju slobodno zajedno.

Mada možda će proći još mnogo vremena dok se ne okuraže u tome, ili neće…

Ko to može da zna.

S-Mama