Princeza i T-Rex

Bila jednom jedna devojčica. Bila je kao sve druge devojčice, ili možda nije…

Imala je dugu plavu kosu ukrašenu prirodnim loknama.

Nosila je crvene naočare, što ju je činilo još slađom.

Kao i sve druge devojčice, volela je priče o princezama.

Obožavala je balerine i sanjala da jednog dana postane jedna od njih.

Volela je da oblači suknjice i haljinice svih mogućih boja i dezena, kao i sve devojčice.

Obožavala je da se igra lutkama i Barbikama, kao i svaka devojčica.

Ali čekajte.

Nešto tu nije bilo kako treba.

Njena opsesija nisu bili prinčevi, već ni manje ni više nego dinosaurusi.

Kako jedna devojčica može da se interesuje za dinosauruse?

Nikome nije bilo jasno.

Ali ona nije marila.

Malo-pomalo je učila o njima: vrste, karakteristike, šta su jeli, a šta ne, kako su se branili od drugih dinosaurusa i još mnogo toga zanimljivog.

Ono što joj se od svega toga nije dopadalo, svojom bujnom maštom bi sama menjala i dopunjavala. Te je T-Rex od najopasnijeg poznatog dinosaurusa postao njen najbolji prijatelj, koji se samo plaši drugih ljudi, jer ga ne razumeju. Nju neće povrediti jer je voli. Jer i ona voli njega.

Činjenicu da dinosaurusi više nisu živi nikako nije prihvatala kao jedinu moguću istinu. Ne, možda dinosaurusi žive i danas, samo ih mi ne vidimo, jer se bojimo i jer se oni boje nas.

I eto, baš juče, dok je sa mamom šetala šumom, učinilo joj se da su tragovi u mokroj zemlji baš tragovi jednog manjeg T-Rexa. Tu, baš tu, u šumi iza kuće. I ne, on nije pretnja ni za druge životinje koje tu žive, on ih voli. Postao je vegetarijanac kako ne bi povređivao druge, a u šumi ionako ima dovoljno lišća za sve, zar ne?

Jedino nije razumela zašto druge devojčice, ali i poneki dečak, ne žele da se sa njom igraju dinosaurusa.

Kažu, plaše se.

A ona bi svom snagom pokušavala da im objasni da oni i nisu tako strašni kao što izgledaju, naprotiv.

Nažalost, na njeno veliko razočarenje, entuzijazam drugarica je izostao. Čak je i vaspitačica u vrtiću izričito zabranila da svoje večite saputnike, bez kojih nije izlazila iz kuće, vadi iz ranca, kako ne bi plašila drugu decu.

Ali zašto? Pa oni su samo njeni prijatelji koji nikome ne žele da naude. A i tako su mali i oživljavaju samo u igri i uz pomoć mašte.

Iako skrhana neodobravanjem drugih, ljubav prema tim velikim bićima nije jenjavala. Na kraju bi čak pre izabrala da se sama igra sa svojim dinosaurusima nego da dozvoli da ih iko vređa ili povređuje.

A vidite, zanimljivo je baš to što su, kada bi se pojavila u svojoj roze haljinici od tila sa lutkom u rukama, sve devojčice htele da se igraju sa njom. U parku bi joj prilazile i igra bi trajala satima. Sve dok ona, u nadi da sada, kada ima njihovu pažnju, može u igru da uvede i svoje kvrgave prijatelje, ne bi izvadila nekog od njih. Pa lutke ih vole, zašto ne bi i drugarice, zar ne?

Ali tu bi igra naglo prestajala.

A njoj nije baš bilo jasno zašto, kada se pojavi u istoj toj haljinici, ali sa mamom T-Rexa u rukama umesto sa Barbikom, iste te devojčice ni ne pomišljaju da se igraju sa njom.

A dečaci? Kod njih je stvar funkcionisala malo drugačije.

Neki od njih su i hteli da se igraju sa njom i njenim Triceratopsom, ali samo onda kada na sebi nije imala roze pufnastu haljinicu, već Betmen majicu i sive pantalonice, i kada bi lokne vezala u rep i sakrila ih ispod kačketa.

To ju je još više zbunjivalo.

Kako se stvari tako brzo menjaju?

Pa ona je svakog dana ona! Svojim oblačenjem ili izborom igračaka ne postaje neko drugi. A opet, drugi se u zavisnosti od toga prema njoj ponašaju potpuno drugačije.

Čudna su ta deca, šta li.

A onda je jednog dana kroz prozor videla devojčicu iz zgrade preko puta, u crvenoj haljinici istoj kao što je njena, sa sve tilom i mašnicama, kako sedi u pesku i igra se, ni manje ni više nego bagerima.

Prišla joj je nesigurno, u strahu da ponovo ne bude odbijena, ali je ipak skupila hrabrosti da je pita da li bi njen Stegosaurus mogao da se provoza u devojčicinom velikom žutom bageru. Devojčicine oči su zasijale, pune nade.

I tako, baš od toga dana, njih dve svakog popodneva sede u pesku u svojim haljinicama za princeze jarkih boja i velikim žutim bagerom i plavim i sivim kamionima prave skrovišta za dinosauruse, kako bi zimi imali gde da se sklone od hladnoće.

A druga deca?

Gledaju ih iz prikrajka i tiho sanjare o tome da i oni mogu tako slobodno da iznesu na svetlost dana, dečaci svoje lutke, a devojčice svoje formule, i da se bez ikakve osude i prekora starijih i druge dece slobodno igraju zajedno.

Mada, možda će proći još mnogo vremena dok se ne ohrabre, a možda i neće…

Ko to može da zna.

S-Mama