Savršena majka ne postoji: kad previše očekujemo od sebe

Za sebe volim da kažem da sam optimista, ali mislim da sam zapravo u realnosti idealista. Svet oko sebe gledam pozitivno, ali od sebe očekujem idealno. Nisu problem očekivanja drugih. Na njih nikada nisam obraćala pažnju. Najgora su ona očekivanja koja postavimo samima sebi.

Vrlo često sama sebi postavim prevelike i preambiciozne ciljeve, i kada ne uspem da ih ostvarim, iako sam se trudila, razočarana sam u sebe. Mislim za sebe i da sam lenja i da sam to mogla mnogo bolje. A onda sam postala majka i sve se to podiglo na mnogo viši nivo.

Svoj put sami biramo.

Konkretno, sebi sam postavila cilj da u toku ovog semestra završim master studije (dakle, položim još dva ispita i napišem master rad), prijavim se za doktorske i obezbedim sebi, tj. svojoj porodici, stipendiju. A uz sve to naša porodica, tj. pre svega ćerkica, ne sme da bude zapostavljena. Ne želim da dozvolim da joj fali majka i da zbog drugih obaveza neko drugi odgaja moje dete. Pa ja sam je rodila jer sam je htela, a ne zato što je ona to tražila. Samim tim je ona moja, tj. naša odgovornost, a ne babe, dede, ostale rodbine ili komšiluka.

Uz sve to stoje i sve obaveze mog muža – da završi sa ispitima u ovom semestru, da odradi praksu od šest nedelja i da zaradi nešto novca kako bismo lakše disali.

A živimo sami u tuđini.

Lepo smo nas dvoje napravili plan kako bismo sve to izveli i došli do spoznaje da moramo da potražimo pomoć od roditelja da uskoče u čuvanju bebe. Međutim, nije realno očekivati ni da oni ostave svoje živote u Srbiji i dođu nama na izvolte kad god to nama odgovara.

Idealista u meni je tada morao da se suoči sa realnošću. Ne, dan ne traje 50, već samo 24 sata. Da, čovek mora da spava da bi preživeo, jer mu je jednostavno takva priroda. Ne, ja ne mogu da utičem na to kada i koliko će Sofia spavati, kako će biti raspoložena i još sto stvari na koje bismo kao roditelji voleli da utičemo i koje bismo voleli da kontrolišemo. Onda shvatimo da dete ipak nije robot i da ne možete da ga programirate. Ona ima svoje potrebe, a suviše je mala da bi ih rečima objasnila i da bismo mi njoj objasnili kako mora ovo ili ono. Ne mora ništa!

Tako da sam primila šamar realnosti od same sebe i rekla – ajde, ohladi malo. Zašto sve mora sada i odmah? Ne mora! Postavi sebi prioritete, smanji očekivanja i samim tim i obaveze. I polako.

Meni je najvažnije da se posvetim svojoj ćerkici. A sve ostalo stoji na drugom, petom, desetom mestu.

S obzirom na to da je Marku ostalo više ispita i da su mu studije generalno zahtevnije, rešila sam da ovog semestra pre svega budem sa Sofiom i da odslušam i položim dva preostala ispita. A sledećeg semestra ona kreće u vrtić, pa ću ja moći da pišem master rad i pripremam upis na doktorske, jer mi je jako važno da sve to ispadne kako treba, da dam najbolje od sebe, a ne da ga odradim na-dve-na-tri.

Ja nisam odustala od sebe i svojih ciljeva. Samo sam shvatila da sam sada nekome potrebnija. I da ću biti mnogo opuštenija i srećnija ako ne jurim od biblioteke do kuće sa osećajem krivice da danas nisam dovoljno vremena provela sa Sofi, niti sam dovoljno uradila za master.

Ko je kriv za previsoka očekivanja? Mi same!

Mi žene smo zaista grozne jedna prema drugoj, pa i prema sebi samima. Sve mi moramo savršeno – savršeno da izgledamo, da imamo savršenu kilažu, da kuvamo, da čuvamo decu, da budemo najbolje na poslu, da se bavimo sportom, da nam kuće budu uvek čiste, i lista se nastavlja u nedogled. I ako ne ispunimo sve ono što smo jedna drugoj ili same sebi postavile kao normu, osećamo se neispunjeno i manje vredno. A ja kažem – dosta!

Svaka od nas je savršena i tačka! A same ćemo sebi definisati to savršenstvo, pre svega time što ćemo realno sagledati svoje želje, ali i mogućnosti. Poštenije je reći sebi ja to sada ne mogu i biti srećna na kraju dana, nego postaviti pred sebe previše nerealnih zahteva i na kraju dana biti depresivna jer ništa od toga, ili makar deo toga, nismo ispunile.

Ja sam srećna.

Provodim dosta vremena sa Sofiom, jer znam da ovo vreme nikada neću moći da vratim. Idem redovno na predavanja i uklapam se sa mužem oko završavanja ostalih obaveza vezanih za studije. A svaki dodatni slobodni trenutak koristim kako bih čitala ili pisala, bilo za predstojeći master rad, bilo za svoju dušu. I sve me to čini srećnom.