Ono kad previše očekujemo od sebe samih

Za sebe volim da kažem da sam optimista, ali mislim da sam zapravo u realnosti idealista. Svet oko sebe gledam pozitivno, ali od sebe očekujem idealno. Nisu problem očekuvanja drugih. Na njih nikada nisam obraćala pažnju. Ali najgora su ona očekivanja koje postavimo samima sebi.

Vrlo često sama sebi postavim prevelike i preambiciozne ciljeve, i kada ne uspem da ih ostvarim, iako sam se trudila, osećam se razočarano u sebe. Mislim za sebe i da sam lenja i da sam mogla to mnogo bolje. A onda sam postala majka i sve se to podiglo na mnogo viši nivo.

Svoj put sami biramo

Konkretno, sebi sam postavila cilj da u toku ovog semestra završim master studije (dakle položim još dva ispita i napišem master rad), prijavim se za doktorske i obezbedim sebi tj. svojoj porodici stipendiju. A uz sve to naša porodica tj. pre svega ćerkica, ne sme da bude zapostavljena. Ne želim da dozvolim da joj fali majka, i da zbog drugih obaveza neko drugi odgaja moje dete. Pa ja sam je rodila jer sam je htela, a ne zato što je ona to tražila. Samim tim je ona moja tj. naša odgovornost, a ne baba, deda, ostale rodbine ili komšiluka.

Uz sve to stoje i sve obaveze mog muža – da završi sa ispitima u ovom semestru, da odradi praksu od šest nedelja i da zaradi nešto novca kako bismo lakše disali.

A živimo sami u tuđini.

Lepo smo nas dvoje napravili plan, kako bismo sve to izveli i došli do spoznaje da moramo da potražimo pomoć od roditelja da uskoče u čuvanju bebe. Međutim nije realno očekivati i da oni ostave svoje živote u Srbiji i dođu nama na izvol´te, kad god to nama odgovara.

Idealista u meni je tada morao da se susretne sa realnošću. Ne, dan ne traje 50, već samo 24 sata. Da, čovek mora da spava da bi preživeo, jer jednostavno takva mu je priroda. Ne, ja ne mogu da utičem na to kada i koliko će Sofia spavati, kako će biti raspoložena i još sto stvari na koje bismo kao roditelji voleli da utičemo i kontrolišemo. Onda shvatimo da dete ipak nije robot i da ne možete da ga programirate. Ona ima svoje potrebe, a suviše je mala da bi ih rečima objasnila i da bismo mi njoj objasnili kako moramo ovo ili ono. Ne mora ništa!

Tako da sam primila šamar realosti od same sebe i rekla – ajde o`ladi malo. Zašto sve mora sada i odmah? Ne mora! Postavi sebi prioritete, smanji očekivanja i samim tim i obaveze. I polako.

Meni je najvažnije da se posvetim mojoj ćerkici. A sve ostalo stoji na drugom, petom, desetom mestu.

S obzirom na to da je Marku ostalo više ispita i generalno su mu zahtevnije studije, rešila sam da ovog semestra pre svega budem sa Sofiom, da odslušam i položim i dva preostala ispita. A sledećeg semestra ona kreće u vrtić, a ja ću moći da pišem master rad i pripremam upis na doktorske, jer mi je jako važno da sve to ispadne kako treba, da dam najbolje od sebe, a ne da ga odradim na-dve-na-tri.

Ja nisam odustala od sebe i svojih ciljeva. Samo sam shvatila da sam sada nekom potrebnija. I da ću biti mnogo opuštenija i srećnija ako ne jurim od biblioteke do kuće sa osećajem krivice da danas nisam dovoljno vremena provela sa Sofi, niti sam dovoljno uradila za master.

Ko je kriv za previsoka očekivanja? Mi same!

Mi žene smo zaista grozne jedna prema drugoj, pa i prema sebi samima. Sve mi moramo savršeno – savršeno da izgeldamo, da imamo savršenu kilažu, da kuvamo, da čuvamo decu, da budemo najbolje na poslu, da se bavimo sportom, da nam kuće budu uvek čiste i lista se nastavlja u nedogled. I ako ne ispunimo sve od toga što smo jedan drugoj ili same sebi postavile kao normu, osećamo se neispunjeno i manje vredno. A ja kažem – dosta!

Svaka od nas je savršena i tačka! A same ćemo sebi definisati to savršenstvo prvo time što ćemo realno sagledati svoje želje, ali i mogućnosti. I pošteno je reći sebi ja to sada ne mogu, a biti srećan na kraju dana. Nego postaviti pred sebe previše nerealnih zahteva i na kraju dana biti depresivan, jer ništa ili makar deo toga nismo ispunile.

Ja sam srećna.

Provodim dosta vremena sa Sofiom, jer znam da ovo vreme nikada neću moći da vratim. Idem redovno na predavanja i uklapam se sa mužem oko završavanja ostalih obaveza vezana za studije. A svaki dodatni slobodni trenutak koristim kako bih čitala ili pisala, bilo za predstojeći master rad, bilo za svoju dušu. I sve to me čini srećnom.