Meni vala nećeš cepati košulju!

Slavlje posle porodjaja? Ne, hvala.

Nakon porođaja, tokom i nakon kojeg sam iskusio najveću sreću u životu, ja se ipak nisam napio, nije mi došlo hiljadu ljudi u kuću, nisam pravio veselje, niti mi je neko cepao košulju.

Namerno govorim u prvom licu jednine, jer poznato je da su obično očevi ti koji prave lumperajku kod kuće (a neki i pod šatrom ili u kafani), dok majke leže u porodilištu, sa ili bez deteta (jer dete u većini porodilišta na Balkanu ne može da bude sa majkom, nego treba da se dodatno isfrustrira sâmo u za njega apsolutno nepoznatom svetu).

Mi smo znali da nećemo na taj način da slavimo Sofkin dolazak na svet. Nismo želeli pre svega ni sa čim da se rasipamo: ni energijom, ni vremenom, ni pažnjom, a ni novcem.

Meni nije padalo na pamet da pravim nekakvo okupljanje bez mojih devojaka. U tim trenucima nam je bilo najvažnije da budemo zajedno, na okupu, jer smo jedni drugima bili i ostali najpotrebniji.

Bitna stvar, koju vam niko ne kaže pre porođaja, jeste ta da se beba ne rodi naučena da sisa, i majka ne dobije prosvećenje od Boga, pa odjednom zna kako da bebu podoji, a beba je tako slaba i krhka, pa vam se prilikom njenog presvlačenja čini da možete i dahom da je povredite.

Sve ono u čemu je čovek nov i neiskusan, pa i roditeljstvo, izaziva nesigurnost i strah. Iskustvo je ključan faktor za sigurnost, a činjenica da ste dobili prvo dete znači i da ga nemate. Stoga smo naravno i mi bili jako nesigurni tih prvih dana u porodilištu i strahovali i koristili svaku priliku da nešto zapitkujemo dežurne sestre u porodilištu.

Porodica = ljubav + podrška od prvog dana!

Ono pak u šta smo tada (a i sada) svakako bili sigurni, a što nam je ekstremno pomoglo u ovladavanju situacije, jeste naša ljubav. A sa ljubavlju dolazi i podrška! I upravo ta podrška koju sam zdušno davao Mimi sve vreme dok je bila u porodilištu, i to svojim konstantnim prisustvom, tamo kod nje u sobi, jeste ono što nas je oboje održalo da ne zapadnemo u paniku ili depresiju ili bilo šta drugo.

Ja sam dolazio kući samo da prespavam tih nekih par sati, i trkom se vraćao u porodilište, da ih što pre vidim. Najžalije mi je bilo što nisam mogao i da spavam sa njima u porodilištu, ali bar sam mogao da budem od jutra do ponoći. Zbog svega toga mi uopšte nije bilo žao što nismo imali veliko, post-porođajno napijanje i cepanje košulje, nego sam njima posvetio sve vreme koje sam mogao i hteo.

Pre nekoliko meseci smo čuli, da je kod nas običaj da kada porodilja dođe iz bolnice, treba da služi goste koji dolaze da „vide“ bebu i nju. Nisam mogao da verujem da tako nešto može da se zahteva od porodilje. Ko može da bude toliko okrutan i bezdušan???

Kada smo došli kući iz porodilišta, svaki slobodan trenutak smo koristili da se koliko-toliko odmorimo, a slobodnih trenutaka je tih dana bilo veoma malo. Mima je spavala tada u proseku dva sata dnevno, bila otečena i jedva da je mogla da prepešači 50 metara dnevno. Iskreno, najmanje nam je trebalo još samo da se brinemo i o gostima, posluženju, itd.

Ali smo zato utrošili svu energiju u to, da brinemo jedni o drugima, da se priviknemo na bebu, kao i ona na nas. Obezbedili smo nam da se ne stresiramo bez razloga oko ljudi koji bi došli da štipkaju to krhko biće, nego da u miru uživamo sa nekim koga smo toliko dugo iščekivali.

Slavlje smo pak prepustili babama i dedama

Oni su pravili žurke, oni su pozivali goste, i neka su. I trebali su. Imali su i razlog. Svakako da ne zagovaram to, da ljudi treba da prestanu da slave rođenje svoga deteta. Ko želi i može, i treba da slavi. Naša priča je ovakva, ali to ne znači da svi traba tako da rade.

Međutim, smatram da ne treba da se slavi bez „glavnih zvezda večeri“, a to su majka i novorođenče! Ukoliko se slavi bez onih koji su za to slavlje najzaslužniji i ukoliko će to isto slavlje značiti manjak pažnje prema njima ili bi im pak ono predstavljalo napor, pa čemu onda sve to…?

U našoj kulturi su neizbežna ta slavlja i opijanja i trošenja svega. Zbog tih lumperaja često trpe mnogo bitniji prioriteti, a neretko naši najvoljeniji i najbitniji. Meni danas ništa ne znači to što se moj tata mnoooooooooooooogo napio kada sam se ja rodio i to me onda prepričavao nebrojano puta.