Meni vala nećeš cepati košulju!

Slavlje posle porođaja? Ne, hvala.

Posle porođaja, tokom kog i posle kog sam doživeo najveću sreću u životu, ipak se nisam napio, nije mi došlo hiljadu ljudi u kuću, nisam pravio veselje, niti mi je iko cepao košulju.

Namerno govorim u prvom licu jednine, jer je poznato da su obično očevi ti koji prave lumperajku kod kuće (a neki i pod šatorom ili u kafani), dok majke leže u porodilištu, sa detetom ili bez njega (jer u većini porodilišta na Balkanu dete ne može da bude sa majkom, nego treba dodatno da se isfrustrira samo, u svetu koji mu je potpuno nepoznat).

Znali smo da Sofkin dolazak na svet nećemo slaviti na taj način. Pre svega, nismo želeli da se rasipamo ni sa čim: ni sa energijom, ni sa vremenom, ni sa pažnjom, a ni sa novcem.

Nije mi padalo na pamet da pravim nekakvo okupljanje bez svojih devojaka. U tim trenucima nam je bilo najvažnije da budemo zajedno, na okupu, jer smo jedni drugima bili i ostali najpotrebniji.

Iskustvo koje nemaš, strah koji imaš

Bitna stvar koju vam niko ne kaže pre porođaja jeste da se beba ne rodi naučena da sisa i da majka ne dobije prosvetljenje od Boga, pa odjednom zna kako da podoji bebu. A beba je tako slaba i krhka da vam se, dok je presvlačite, čini da možete i dahom da je povredite.

Sve ono u čemu je čovek nov i neiskusan, pa i roditeljstvo, izaziva nesigurnost i strah. Iskustvo je ključno za sigurnost, a to što ste dobili prvo dete znači da ga nemate. Zato smo, naravno, i mi tih prvih dana u porodilištu bili jako nesigurni, strahovali smo i koristili svaku priliku da nešto pitamo dežurne sestre.

Porodica = ljubav + podrška od prvog dana!

Ono u šta smo tada (a i sada) svakako bili sigurni, a što nam je izuzetno pomoglo da ovladamo situacijom, jeste naša ljubav. A sa ljubavlju dolazi i podrška! Upravo ta podrška koju sam zdušno pružao Mimi sve vreme dok je bila u porodilištu, i to tako što sam stalno bio tamo, kod nje u sobi, sačuvala nas je oboje od panike, depresije ili bilo čega drugog.

Kući sam dolazio samo da prespavam tih nekoliko sati i trkom se vraćao u porodilište da ih što pre vidim. Najviše mi je bilo žao što nisam mogao i da spavam sa njima u porodilištu, ali sam bar mogao da budem tu od jutra do ponoći. Zbog svega toga uopšte mi nije bilo žao što posle porođaja nismo imali veliko napijanje i cepanje košulje, nego sam njima posvetio sve vreme koje sam mogao i hteo.

Pre nekoliko meseci čuli smo da je kod nas običaj da porodilja, kada dođe iz bolnice, služi goste koji dolaze da „vide“ bebu i nju. Nisam mogao da verujem da se tako nešto može tražiti od porodilje. Ko može da bude toliko okrutan i bezdušan???

Kada smo došli kući iz porodilišta, svaki slobodan trenutak koristili smo da se koliko-toliko odmorimo, a slobodnih trenutaka tih dana bilo je veoma malo. Mima je tada spavala u proseku dva sata dnevno, bila je otečena i jedva je mogla da prepešači 50 metara dnevno. Iskreno, poslednje što nam je trebalo bilo je da brinemo još i o gostima, posluženju itd.

Zato smo svu energiju uložili u to da brinemo jedni o drugima, da se naviknemo na bebu i ona na nas. Pobrinuli smo se da se bez razloga ne stresiramo zbog ljudi koji bi došli da štipkaju to krhko biće, nego da u miru uživamo sa nekim koga smo toliko dugo čekali.

Slavlje smo prepustili babama i dedama

Oni su pravili žurke, oni su zvali goste, i neka su. I trebalo je. Imali su i razlog. Nikako ne zagovaram da ljudi prestanu da slave rođenje svog deteta. Ko želi i može, neka slavi. Naša priča je ovakva, ali to ne znači da svi treba tako da rade.

Ipak, smatram da ne treba slaviti bez „glavnih zvezda večeri“, a to su majka i novorođenče! Ako se slavi bez onih koji su za to slavlje najzaslužniji i ako će to slavlje značiti manje pažnje prema njima ili će im predstavljati napor, čemu onda sve to…?

U našoj kulturi ta slavlja, opijanja i trošenje svega su neizbežni. Zbog tih lumperaja često trpe mnogo važniji prioriteti, a neretko i naši najvoljeniji i najbitniji. Meni danas ništa ne znači to što se moj tata mnoooooogo napio kada sam se rodio i što mi je to posle prepričavao bezbroj puta.

Više bih voleo da je tada, a i kasnije, bio uz mene.

S-Tata