Samomotivacija kao stil života

Uh, odakle početi? Pa kako ću ja to sada? Možda ipak još malo da sačekam? Ne mogu ja to sama… Ovo su najčešća pitanja odnosno izjave koje, neretko čujem kada je reč o promenama i izlaženju iz zone komfora. Kliše.

Sedim na svom minijaturnom kauču, nedelja veče je i razmišljam da li možda da se počastim malo duže nego inače pred spavanje čitalačkom partijom knjige koja me trenutno opčinjuje ili da pak pročitam još koju lekciju za ispit…

Naime, okružena svom ovom konfuzijom (da ne kažem sveopšte prisutnim ludilom) došla sam do, možda ne tako velikog otkrića, ali svakako jako poražavajućeg, a to je da smo svi na neki način polako počeli da gubimo kompas i padamo u sopstveni ropac. Pitate se sada verovatno: “A zašto je ona sada pomenula mi, a tekst se zove sopstvena motivacija?” E baš u tome je štos.

Kao neko ko je ne samo u poslednjih godinu dana imao oscilacija raznoraznih vrsta, počev od profesionalnih, obrazovnih, emotivnih, psihičkih (mislim pre svega na trenutke sreće i tuge) itd. osećam potrebu da se obratim baš tebi čitaoče i podelim par svojih rutina i saveta koji mi život čine lakšim i lepšim, jer su osvešćeni i deo mene.

Pretrpani morem informacija, dostupnih na samo klik ili dva, neretko umemo da se izgubimo u potrazi za nekom pre svega idejom kako podići produktivnost i sopstvenu motivaciju. Dešavalo mi se da čujem od meni bliskih ljudi, ali ja ne mogu sam/-a da budem sebi pokretač, potreban mi je neko da me pokrene i motiviše, u suprotnom ne vidim svrhu.

Ček ček, polako. Ovo je tako pogrešno na nekoliko nivoa.

Mi sami sebi treba da budemo najveći oslonac, pokretač i pre svega komandosi sopstvenih života. Nešto što ja jako volim kod sebe je baš ta moć.

Volim sebe jer volim da radim na sebi.

Kada se osvrnem par godina u nazad, shvatim kako manje-više nisam imala pojma niti predstavu kako bi mogao da se odvija i u kom pravcu krene moj život. Međutim, nekako ti se sve namesti. Nije džaba ona izreka: “šta zračiš to i privlačiš”. Nekako kroz te svoje rolerkostere, shvatila sam da si sam sebi najbolji prijatelj i neprijatelj – Ako sebe ne pohvališ kada ti je dobro i konstruktivno kritikuješ kada je loše, nećeš ići napred.

E, a onda, dođe momenat kada shvatiš da zapravo je sve to za neko dobro, zapravo sam srećan. Ma idem dalje! Još jači, pre svega mnogo pametniji i iskusniji.

Ja sam onaj ko gospodari svojim životom i učiniću od njega ono najbolje što umem.

U tim momentima osetiš neku neopisivu energiju koja te vuče da budeš iznad date situacije i još snažniji. Nismo mi džaba jako psiho-fizički složena bića na ovoj planeti. Ta energija je u mom slučaju bila toliko snažna, da me je dovela do onoga za šta sam negde suštinski u dubini duše odavno čeznula da bude moj profesionalni poziv. Ponekad izgleda treba proći pregršt “filtera” da bi smo došli do krajnjeg produkta. Svako skretanje, dovelo me je zapravo do glavnog puta.

Ne smatram da je sve do sada bilo pogrešno, naprotiv, zahvalna sam svakom izazovu i svakoj prepreci koja se dogodila jer su me načinili i naučili onome što sam danas.

Jednom prilikom mi je otac rekao: “budi ponosna na sebe na to što si danas, jer to što si prošla za poslednjih par godina, uspone i padove u tuđem svetu, grabeći za svojim snovima, neko ne prođe ni da živi dva života”. To me vodi i dan danas i daje mi snagu da idem napred. Svakoga dana se trudim da budem još bolja verzija sebe nego juče. Naravno, jasno vam je da bez svih njih, mislim na moju najdivniju porodicu na svetu, Ana ne bi sedela sada u svom minijaturnom kauču, i pisala ovaj tekst iz najdivnijeg grada na svetu potpuno ispunjena i srećna onim što imam I živim.

I nikakve velike filozofije ne pomažu u ispunjenostima dana, nedelja, meseci pa na kraju i godina.

To su sve sitnice koje život čine lepšim.

Za mene je to jutarnje sunce koje me razbudi i pre prve jutarnje kafe/čaja ili limunade. To je omiljena pesma, koju slušam u kupatilu dok se tuširam da se razbudim. Makar par pročitanih strana knjige dnevno. To je posao koji radim. Da, dobro vidite, posao koji jako volim da radim. Istinska radost kada odem na trening u teretani ili u nedostatku istog pustim muziku do daske i krenem da igram po stanu. Ili pak osmeh moje sestričine koji život znači.

Nađite svoje težište sreće i sve će vam ići lakše. Ako i ne baš sve, nećemo preterivati, onda ćete makar reći, ali srećan sam, ma mogu sve!