Prvo porodično putovanje sa bebom

Kada imate malo dete ponekad vam se čini da su i najobičnije stvari komplikovane ili pak neizvodljive. U tu grupu običnih, a opet neobičnih iskustava spada svakako putovanje sa bebom.

Marko i ja smo oduvek voleli da putujemo. Nikada nije bilo važno gde – da li je destinacija „atraktivna“ ili sasvim „obična“, uvek je bilo svejedno, samo da nam noge vide put.

Kao full-time studenti mi i nemamo pravi odmor, jer vreme kada nema predavanja koristimo kako bismo pisali radove, ili u Markovom slučaju, spremali ispite. Tako da odlazak na višednevni odmor i ove godine nije bio u planu. Međutim to ne znači da ne možemo da uživamo i makar na jedan dan otputujemo negde.

Jedna od prednosti života u Bavarskoj je neograničeni broj zanimljivih destinacija koje treba obići, kao i vrlo povoljne vozne karte za svaki pa i studentski džep, i svakako fantastično funkcionisanje železnice. A od kad smo se doselili ovde želja nam je bila da posetimo prelepe dvorce po kojima je ova Nemačka pokrajina veoma poznata. Tako da nam nije bilo neophodno dugo promišljanje gde ćemo se zaputiti. Gde ćeš lepše i bajkovitije porodično putovanje, ako ne u dvorac Nojšvanštajn (Neuschwanstain)!

Priprema, pozor, polazak

Organizacija prvog porodičnog putovanja mi nije teško pala, s obzirom na to da sam control freak i uživam u organizovanju. Mada moram priznati da stres nije izostao. Hiljadu pitanja mi se vrtelo po glavi: Koliko hrane treba da ponesemo? Koliko garderobe Sofki za presvlačenje? A tek igračke da joj ne bi bilo dosadno u vozu? Šta ako se unervozi?

Kada putujete sa baš malim detetom, prvo putovanje vam dođe kao neka vrsta generalne probe. Uviđate kako funkcionišete, gde ste grešili, šta ste dobro isplanirali a šta treba da korigujete sledećeg puta, pre svega kako biste sebi smanjili stres.

Pakovanje je otpočelo još veče pred put, a ono čega bih se setila da treba da popakujem ujutru zapisivala sam i na papir (što je sigurno, sigurno je).

U svoj porodični planer sam zapisala kada imamo koji voz za tamo, gde sve treba da presedamo, kada su mogućnosti za povratak, a Marko je sve to markirao i u aplikaciji Deutsche Bahn-a.

Ujutru sam ustala baš rano, kako bih spremila svu hranu koju smo planirali da ponesemo, a koju smo kupili prethodnog dana. Za opciju da nosimo hranu za ceo dan sa sobom smo se odlučili pre svega jer je ekonomičnije, a i sigurnije, jer prvi put idemo na tu stranu te ne znamo da li postoje uslovi da i Sofka zdravo i na vreme jede.

Pre nego što su Sofka i Marko ustali ja sam spakovala hranu, igračke, knjige (za svo troje) i vodu u dva ranca, spremila doručak i šta će Sofi da obuče i sredila sebe. Na taj način sam izbegla trčanje i paniku, da li smo nešto poneli, zaboravili i slično. A i imala sam dovoljno vremena da sve odradim natenane i sebe stavim u mod „jedva čekam da krenemo“ umesto u „jao kako ćemo mi to“.

Kada su Sofka i Marko ustali, doručkovali smo, spremili se, Sofku stavili u kolica, rance na leđa i putešestvije je moglo da počne.

Dvorac Nojšvanštajn je udaljen od nas oko 4 i po sata vožnje vozom, sa dva presedanja. Doduše mi put nismo ni osetili, pre svega jer su vozovi vrlo udobni, drugo jer smo poneli dovoljno „opreme za zabavu“ za Sofku, te ni njoj a ni nama ni jednog trenutka nije bilo dosadno. A na moje i Markovo obostrano oduševljenje ni jednog trenutka se Sofi nije unervozila niti plakala. Izgleda da je i njoj celo iskustvo bilo interesantno.

Porodična maksima – uvek sa sobom ponesi knjigu i nikada ti neće biti dosadno!

Kada smo stigli na odredište shvatili smo da su sva naša očekivanja prevaziđena zbog lepote koja nas je dočekala. Ne samo dvorac, već i sva ta priroda koja ga okružuje – planine nepravilnih oblika, zelene livade i prelepe šume ostavljaju bez daha svojom lepotom. Zaista smo imali utisak kao da smo deo jedne Diznijeve bajke.

Jedina mana je bila u tome što je celo mesto gde se dvorac nalazi bilo opsednuto turistima sa svih strana sveta, do te mere da već u 14h kada smo mi stigli već nije bilo karata za obilazak dvorca. To nas je malo razočaralo, ali sa druge strane možda je tako i bolje jer je pitanje koliko zaista možeš da uživaš pored svih tih silnih ljudi.

Ovo smo shvatili kao podstrek da čim se vratimo kući istražimo kada ima najmanje turista i da tada ponovo dođemo i natenane obiđemo sve ono što ovaj kraj može da pruži. S druge strane Sofka je zaspala u kolicima ćim smo kročili iz voza, tako da i da smo mogli da uđemo unutra ona bi sve propustila, što svakako nije bila poenta.

Naše putovanje svakako nije bilo uzaludno! To što nismo mogli da uđemo u sam dvorac, nije značilo da ne možemo da se popnemo kroz šumu do njega i prošetamo po njegovoj bašti i okolini, što smo i uradili.

Nekoliko sati smo uživali u prelepoj prirodi i impozantnom pogledu, a dvorac je bio samo trešnjica na vrhu šlaga. Kada smo došli do samog ulaza ostali smo bez reči. Jedini pridev koji zaista može da opiše ovo mesto je – bajkovito.

Povratak kući je bio ništa manje uzbudljiv od dolaska. Imali smo i više nego dovoljno vremena da pre svega uživamo u vožnji, igramo se, čitamo i sumiramo utiske.

Putovanje sa bebom ne samo da nije nemoguće, već ima i posebnu draž zbog činjenice da je za nju to jedno posebno iskustvo jer sve to radi prvi put. A mama i tata mogu slobodno da odahnu i uživaju, jer su uspeli u još jednom poduhvatu.

Iskreno rečeno, na kraju dana iako vrlo umorna, stvarno sam se osećala kao super mama jer je sve prošlo u savršenom redu.

Sada nam jedino ostaje da isplaniramo sledeću destinaciju, nađemo pogodan datum, spakujemo se i krenemo. Jedva čekam!