U našem slučaju umesto da nam olakša život, vrtić je postao najveća obaveza oko koje se vrte naši životi.
Sofia se stvarno brzo i lepo prilagodila na vrtić počela je da se igra i sa drugom decom i oduvek se raduje kada treba da krenemo u vrtić. Ali problem sa vremenom je od samog početka tu.
Sofiu smo upisali u popodnevnu grupu jer je ona prava spavalica od kad se rodila. Oduvek je ujutru ustajala između 9 i 10. Zato nam je i bilo žao da je budimo u 7 kako bi išla u prepodnevnu grupu.
Sofkina grupa je od 13h do 18h, ali to zapravo nikada nije punih 5 sati. Pre svega jer ona nekada želi ili ne da spava pre vrtića. Zatim sledi ručak, pa spremanje i polazak, te retko kada uspemo da stignemo pred vrata vrtića pre 14h. A pored toga tamo postoji nepisano pravilo da se dođe po dete najkasnije u 17:45, kako bi roditelj mogao da odradi neki svakodnevni posao (usisavanje, pranje sudova, izbacivanje đubreta..).
Da podsetim, Sofia ide u studentski vrtić, cena je znatno manja nego u drugim vrtićima, te su i dnevne obaveze roditelja veće.
Onaj ko ostane s njom kod kuće tj. ko od nas dvoje tog dana treba da je dovede u vrtić (jer ovaj drugi ima obaveze na faksu), već zna da ga čeka stres, jurnjava i da tog dana neće moći mnogo toga da uradi za sebe (tj. za svoje studije).
Sofia se probudi oko pola 10, doručkuje, poigramo se malo i onda već oko pola 12 pokušavamo da je uspavamo pred vrtić. Nekada je to uspavljivanje trajalo toliko dugo, da bih na kraju odustala i nenaspavanu je odvela u vrtić. Što sa sobom dovodi da već znaš da će biti plakanja kada je budeš uzimao odande.
Ako bi pak i zaspala, to bi sa sobom povuklo drugu vrstu problema. U najboljem slučaju ako bi se probudila posle sat vremena, onda kreće jurnjava – presvlačenje, ručak i spremanje za pokret. A ručak može da potraje i do pola sata, jer ona je „beba“ koja jede sama, te nema tu kljukanja na silu, niti žurbe.
A o tome da ni Marko ni ja nismo do sada uspeli da završimo na studijama ono što smo planirali, jer dete, jel´te sada ide u vrtić, da i ne govorim.
Kada konačno stignemo na Uni, od silnog trčanja i žurbe realno treba vremena da se „vratiš u normalu“. Tako da zapravo ne postoji ni teoretska mogućnost da iz vrtića odmah uđeš u čitaonicu i dobiješ instant koncetraciju. Te u najboljem slučaju oko 15h počneš da učiš. A onda već oko 16:45 počinješ da gledaš na sat svakih 5 minuta, da bi video koliko još vremena imaš da odradiš pre nego kreneš po Sofku. I tu ponovo kreće stres i pritisak, jer si se „začitao“ ili isplanirao da pređeš određeno gradivo, a imaš još malo vremena, za koje nema šanse sve to da stigneš.
Ja hoću da spavam kada mi se spava, a ne kada vama odgovara.
Ali sve naše „muke“ na stranu, da ne ispadne da se oko nas dvoje sve vrti, zapravo smo primetili da Sofii takav tempo uopšte ne prija. Tako malo dete treba da ima svoj ustaljeni ritam i mi smo se nadali da će ga napraviti u odnosu na vrtić. Što se očigledno nije desilo, jer dete ne možeš da programiraš, kao što više puta naglasih na ovom blogu. Ta neustaljenost spavanja, u idealnom slučaju, pre ili, češćem scenariju, posle vrtića (što sa sobom vučeda uveče ne može da zaspi pre 11h) jednostavno joj nije prijala.
Tako da je nama prethodnih nekoliko meseci više proteklo u jurnjavi i haosu oko odlaska u vrtić, nego u nečemu drugom konkretnom.
Prelomni trenutak do ove spoznaje desio se od kada je Sofia počela da spava u svojoj sobi. Potpuno je promenila ritam tj. prvi put u svom životu je napravila neki ritam. Počela je sama da se budi oko 8, da spava uvek posle ručka i da leže već oko 9. I to smo primetili u vreme praznika, kada je dve nedelje ceo dan provodila kod kuće.
Najveći problem sa vrtićem, po mom mišljenju, osim prelamanja Sofkinog ritma koji je konačno uspostavila, i činjenice da ne stižemo da odradimo za faks onoliko koliko bi trebalo, je i to što prelamamo i naše vreme sa njom, a to ne želimo ni Marko ni ja.
Nama je najvažnije da svakog dana provodimo makar nekoliko sati kvalitetnog vremena zajedno sa Sofkom, jer obaveze su tu pa će se završiti, ali vreme koje sada imamo s njom nikada nećemo moći da vratimo nazad. A ona raste neverovatno brzo.
S toga smo rešeni da nešto preduzmemo, jer ovako više ne ide. Probaćemo da je prebacimo u prepodnevnu grupu, koja je od 8h do 15:30 i sada radimo na tome. A ako uspemo, obaveštavam vas da li je došlo do promena i kako ih je Sofia prihvatila. A i naravno, da li ta promena ima uticaja i na naše studije.
Držite nam palčeve.
S-Mama
Ostavite komentar