Da, znam – predugo me nije bilo na blogu. Ali neću reći da sam se vratila. Tu je S-Mama, nigde otišla nije.
Ovaj tekst sam počela da pišem marta meseca.
Zatim sam mu se poletno vratila krajem maja.
A on ni sredinom juna nije bio „pečen“ za objavu.
Sada se bliži početak avgusta. I imam osećaj da ako danas ne pritisnem to „publish“ dugmence, da nikada to neću učiniti.
A potrebno mi je da „opravdam“ svoje dugo odsustvo. Da sumiram sve i izbacim iz sebe, kako bih konačno mogla da krenem dalje.
To vam je kao raskid koji je neizbežan, ali ga odlažete jer znate da će biti neprijatno.
Bez brige. Ne raskidam sa blogom, niti sa pisanjem, niti sa svojim čitaocima.
Ali ovim tekstom pravim rez. I krećemo dalje.
Zašto (tolika) pauza?
Pauze nam dozvoljavaju da se presipitamo, priviknemo na nove životne okolnosti i nađemo načina da se njima prilagodimo.
Ja ne vidim pauze kao nešto loše, ma koliko dugo one trajale.
Ako profesori mogu da uzmu „slobodan semestar“ kako bi radili na svojim istraživanjima umesto da predaju studentima; ako zaposleni uzimaju godišnje odmore ili neplaćena odsustva, zašto i ja ne bih uzela nekoliko meseci da preispitam kuda će pisanje dalje voditi?
Nego da krenemo od početka.
Počela sam da pišem ovaj blog kada sam bila mlada mama i student. Sada sam i dalje mlada mama, sa sedmogodišnjom ćerkom koja je pre nekoliko dana završila prvi razred, i full-time poslom (konačno!), koji nema nikakve veze sa pisanjem, niti poljem u kom sam se obrazovala.
Starting fresh, a u isto vreme ne odsutati od pisanja?
Mogu ja to!
Međutim…
Promeniti poslovni put za 180 stepeni sa sobom nosi mnoge druge promene i zahteve da se uloži vreme kako bi se sve te promene slegle i implementirale u novu svakodnevicu.
Samim tim ne mogu očekivati od sebe da stvari ovde ostanu kakve su i bile. Činjenica je da imam mnogo više obaveza u toku dana u odnosu na pre pola godine, zato je i bilo neophodno sesti i preispitati prioritete.
Zato mi je bilo prekopotrebno da udahnem i napravim pauzu. Da se sve što nije na mojoj trenutnoj listi prioriteta na prvom mestu (porodica i novi posao), stavi na stranu i da čeka.
A šta je sa pisanjem?
U više navrata sam pisala o tome kako su promene deo života i kako ih treba prihvatiti i radovati im se, a ne od njih strahovati.
Zato sam i sebi dala vremna da otkrijem kuda će ovaj moj blogerski put dalje voditi.
Da pišem detalje o poslu koji trenutno radim ne planiram.
Pisanje je jedno, posao koji donosi hleb na sto nešto sasvim drugo.
Ali da, mogu da pišem o lekcijama koje učim radeći poptuno nešto drugačije od onoga za šta sam se školovala i čime sam se do sada bavila. (ukoliko vas tako nešto uopšte i zanima?)
Jer ovaj blog i jeste to, lekcije koje učim i koje mogu nekome biti korisne.
Jedno je ipak sigurno – ni jednog trenutka nisam prestala da pišem, iako nisam nalazila vremena da redovno objavljujem napisano.
Pisanje je neodvojivi deo onoga što jesam. Jer na pitanje „čime se baviš“, gde god bila zvanično zaposlena u tom trenutku, moj automatski odgovor je uvek „pišem“.
Preispitivanje i prilagođavanje na novu životnu situaciju jeste dugo trajalo, jer kada radiš 40 sati nedeljno i pri tom si i majka i žena i osoba pre svega, potrebno ti je vreme da plivaš u novim okolnostima umesto da se u njima daviš.
Ali sam došla do trenutka kada mislim da polako vidim sigurno tlo.
Pišem, brišem, pa opet pišem.
Online odsustvo?
U celom procesu žrtava je moralo biti. Najveći krst stradanja ponelo je pre svega prisustvo na internetu.
U početku sam se trudila da održim online prisustvo onakim kakvo je bilo kada sam za postovanje i spamovanje po društvenim mrežama imala (iz ove perspektive) sve vreme ovog sveta.
Onda bih uhvatila sebe, da već izmorena od upliva novih informacija i nadražaja spoljne okoline, ne da ne uspevam da smislim šta bih postovala, već da me i sama pomisao o tome čini jako nervoznom.
Onda sam rekla sebi – dosta je i izbirsala aplikaciju Instagrama sa telefona.
Najteže je priznati sebi da nešto ne možete, jer se u današnje vreme očekuje da možemo sve.
Možemo da, ali ne moramo.
Pročitajte to ponovo!
U mom slučaju bolni razgovor u ogledalu izgledao je ovako:
Ne, nije realno da objavljujem tekstove na blogu svake nedelje, barem ne jošuvek.
A još manje je realno da svo slobodno vreme postvetim postovanju na Instagramu.
Deal with it and move on.
I tek tada sam počela ponovo da dišem, a ne da se gušim u sopstvenim očekivanjima (budi dobra mama, radi novi posao najbolje što umeš, uči brže, budi dobra supruga, posveti se Beniju, budi dobra sestra, ćerka, prijatelj; piši, vežbaj, čisti, postuj na blogu redovno, postuj na instagramu…)
Shvatila sam da sam preplavljena i preopterećena, a početak novog posla nije pravo vreme za burnout (iako nikada nije vreme za burnout).
Tako sam i došla do toga da moj Instagram profil spava dugim snom (da ne kažem da je u komi).
Vreme provedeno na Instagramu sam zamenila čitanjem, dovoljnim spavanjem i prosto provođenjem kvalitetnog vremena sa mojim najmilijima. Jer sada veći deo dana provodimo svako na svom poslu i u svojim obavezama. Tako da mi je potrebnije i više mi puni baterije da pola sata u kojima bih kuckala post i birala fotke, prosto sedim i razgovaram sa Sofkom i Markom, dok mi Beni leži u krilu.
A onda kada sam bila spremna da se na mala vrata „vratim“, i to „na kašičicu“, shvatila sam ne samo koliko mi je pauza prijala, već i koliko volim tu malu virtuelnu zajednicu koju smo godinama gradili.
Čujem svako vaše „gde si, jel sve ok“, „falila si“, „brinuli smo“. I neizmerno sam na njima zahvalna.
Društvene mreže su u poslednjih 6 godina u moj život dovele toliko divnih ljudi i lagala bih kada bih rekla da nisam uživala u pravljenju sadržaja kao i komunikaciji sa ljudima koje u realnom životu možda nikada ne bih srela.
Samo je situacija trenutno takva, da ja za društvene mreže nemam vremena, ni energije. Preusmerene su na drugu stranu.
I to je sasvim ok.
I to ne znači da je bilo čemu kraj.
Panta rei. Sve teče, sve se menja.
Menjam se i ja.
Menja se i blog.
Ali tu smo.
Šta će biti sa blogom?
Nastaviće da živi.
U kojoj meri, kojim intenzitetom i u kom obliku još ne znam ni sama.
Jedino što znam da je pisanje deo mene i da je blog veliki deo mog života koji volim.
A ono što voliš to treba i da radiš, čak i ako od toga direktno ne živiš i to ti ne plaća račune.
Ja ni u jednom trenutku nisam prestala da pišem, štaviše pišem svakoga dana. Ustanem pre Sofke, i pre prvih petlova što bi se reklo, da sa makar nekoliko rukom napisnaih rečenica započnem dan.
Ne vraćam se, jer nikuda nisam ni odlazila.
Samo mi je bilo potrebno vreme da dišem.
Da shvatim šta hoću, šta neću.
Šta mogu, a šta ne moram.
Šta je vredno mog vremena i pažanje, a bez čega (za sada) itekako mogu.
A sada kada sam to izbacila iz sebe i kako tako se opravdala pred vama (ali i pred sobom), vreme je da zasučem rukave, olovku u ruke i u nove pisane pobede.
Pisana reč je moj medijum. I uvek će to biti.
A vama što čitate ove redove hvala što ste tu.
Hvala na podršci, strpljenju i poverenju.
Do sledećeg mog pisanja i vašeg čitanja.
Tu je S-Mama, nigde otišla nije.
Ostavite komentar