Oda majkama

Koliko puta ste se stavile u cipele svojih majki dok i same niste dobile svoju decu? Nisam ni mislila, a nisam ni ja, najiskrenije rečeno.

Mi kao deca smo vrlo sebični. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne mislim pod tim ništa loše. Ali to je prosto činjenica. Uvek stavljamo svoje potrebe iznad potreba drugih i to je valjda normalno. Sve do trenutka kada i sami ne postanemo roditelji, a onda se preokrene ćurak.

Zašto baš sada razmišljam o ovome? Pa zapravo nije ovo nova ideja/razmišljanje koja mi se mota po glavi. Ali obično ponovo ispliva na površinu baš onda kada sam svojoj ćerkici najpotrebnija – otprilike oko 3 ujutru dok „gori“ od temperature i dok sedim na podu pored njenog kreveta u njenoj sobi, ona ili spava ili mi mazi kosu, a meni nema sna sve dok se živa na toplomeru ne spusti na normalnu vrednost.

To su trenuci beznađa, kada ne znamo kako da pomognemo našim najvoljenijim iako bismo sve na svetu dali da smo mi ti koje drma groznica, koje bole zubi koji rastu ili šta god ih već muči. I tada nije teško ostati uz njih celu noć, i dremnuti malo i na podu ako treba. Jer to je valjda najmanje što za njih možemo da uradimo.

A ujutru ipak dođe vreme ne samo za svakodnevne obaveze vezane za kuću i porodicu, već nas stignu i one obaveze koje su vezane pre svega za nas lično – posao, studije ili/i pisanje master rada. I tako umorne i zabrinute, stavimo korektor na podočnjake, skuvamo litre kafe i krenemo dalje.

Naravno da sve vreme koje ne provodim sa Sofkom, pogotovu kada joj je loše, svaki drugi momenat brinem i grize me savest što ne gledam po hiljaditi put Simbu umesto što čitam statistike o softweru, hardweru i dovodim ih u vezu sa tehnološko-determinističkom teorijom Fridriha Kitlera.

I do skoro nisam mogla. Kad god bih joj bila potrebna, ostavljala bih sve po strani i bila bih sa njom. Ali onda realnost udari jače nego što smo se i nadali, jer obaveze ne čekaju, a vreme leti.

Tako da sam uspela da se prešaltujem u mod „ja to mogu, ja to moram“ jer sam shvatila da samo tako, kada znam da sam uradila nešto što će doneti uskoro dobro celoj mojoj porodici. Na taj način verujem da sam više uradila za nju, nego da sam bila nervozna i nezadovoljna što ponovo ništa nisam uradila, a rokovi su sve bliži i bliži i beznađe i neizvesnost čitave prodice zbog toga se nazire na horizontu.

To ne znači da je manje volim ili da vreme provedeno sa njom smatram izgubljenim, naprotiv. Balans između prodice i obaveza je ono čemu odavno stremim, a valjda i svi mi, zar ne?

Sa druge strane, nije ništa porazno u tome, niti sam više nemajka, ako je tata malo više čuva pa i kada je bolesna, jer zamislite i on je roditelj i on brine i on ume sve što mama ume, a možda i više.

Bile mi toga svesne ili ne, upravo smo od naših majki naučile da budemo dobre majke svojoj deci.

A onda ne mogu da se ne setim svoje majke. I ona je uvek bdela nad nama kada smo bili bolesni. U sred noći je bila tu da da lek, presvuče, pokušava da me razbudi dok imam noćne more i buncam.

Samo se sada perspektiva promenila, sada razmišljam o tome a kako je njoj bilo, kako je uspevala da ujutru ode na posao, radi 8 sati i opet dođe kući i brine o nama? Kako je uspela da se ne sruši od umora i kako je uspela da se koncentriše na rad od silne brige za nas?

Da, deca jesu sebična. I sram me bilo što o tome nisam ranije razmišljala. I stidim se i želim to da promenim.

Onda mi padne na pamet kako će i Sofka sutra da misli više o tome što sam ja morala da idem da radim, umesto da budem sa njom i kako to nije fer, a neće sigurno misliti da to mama mora i da to mama osim nje i tate, voli i da radi.

Hiljadu puta sam se u sebi ljutila kada se mama zatvarala u sobu da sprema ispite (da moja mama je kraljica koja je višu školu završavala sa dvoje male dece, jer je ambiciozna i pametna i nikada nije htela da se zadovolji osrednjim, pa ni danas. Pa se pitaj Mima na koga si…).

A sada i sama odem na par sati u radnu sobu ili čitaonicu, dok me Sofka ispraća rečima „Ćao mama! Radi, piši!“ Nemojte da mislite da me ne grize savest svaki, ama baš svaki put. Volim da verujem da se ona ne ljuti na mene, i da će razumeti i stidim se što ja moju mamu često nisam razumela.

Ali to je sve valjda proces odrastanja i sazrevanja, lične evolucije i samospoznaje.

Poenta priče je da iako nije niti osmi mart, niti dan majki, niti bilo koji praznik kada se naprasno setimo svih majki i žena i na često isprazne načine im odajemo hvalu, ja to želim od sveg srca da uradim danas, onako kako najbolje umem – rečima:

Da se izvinim svim mamama u ime sve dece koja ih ne razumeju kada im je to najpotrebnije, i da im kažem da ih makar sada razumemo i da im se divimo još više nego ikada.

Mi imamo internet, društvene mreže i blogove da se jadamo jedna drugoj, a naše majke to nisu imale. Što ne znači da im nije bilo teško, i da ih nije grizla savest i da nas nisu beskrajno volele.

E baš zato što su stisle zube, zavukle rukave i ljubile nas i grlile i sve to uporedo uspevale, zato im se i divimo i zato im hvala.

Jer gde bismo mi bile, da nije bilo njih takvih…

Hvala mama i izvini.

S-Mama