S-Mama Origins iliti poreklo fenomena „mame studenta“

Odakle potiče fenomen „mame studenta“?

Niko se nije rodio naučen, pa ni ja (ko bi rekao, zar ne). Odakle meni taj mindset – da guram i kada dođem do zida, da ustanem kada padnem i krenem dalje, da ne odustajem, da se borim, da završim studije i budem prisutna mama u isto vreme?

Elem, ideja o tome da je ne samo moguće, već negde podsvesno i najnormalnija stvar da uspešno završiš studije i ostvariš se u ulozi majke u isto vreme, u mene je odavno usađena primerom koji sam imala ispred sebe.

Moja mama je u vreme kada smo Ana i ja bile još male, rešila da proširi svoja znanja iz oblasti medicine, s obzirom na to da je imala osećaj da samo srednjoškolsko znanje za nju nije dovoljno.

Znala je da može više i iskoračila je hrabro napred.

Da, ja sam odrastala uz mamu koja je uvek bila tu za nas, koja je radila, ali i sledila svoje snove.

Ma koliko se puta ja sama za sebe pitala – kako je sve to uspela da postigne i kako se uopšte osećala sve to vreme, kako je nalazila balans između obaveza, ali i mir sa sobom, do danas joj nisam postavila to pitanje na glas.

Razgovor pred vama je trebalo odavno da se odigra. Ali nikada nije kasno, zar ne?

Ali dosta o meni, ovo je tekst o osobi koja mene celog života motiviše. Osoba koja me je naučila da sledim svoje snove i da samo sami sebi smemo da postavimo granice ako to želimo, a da to niko umesto nas ne sme da čini.

Da, ja jesam S-Mama, ali nisam prva Student Mama u našoj porodici.

Moja mama je Mama, sa velikim M.

Danas vam predstavljam moju mamu i S-Baku – Sofkinu Baku, Student Baku i Super Baku.

1. Kako je izgledao tvoj put između majčinstva i ambicije vezane za akademsko usavršavanje?

Dosta kasno sam upisala studije iz više porodičnih i ličnih razloga. Imala sam 34 ili 35 godina, mada lično mislim da nikada nije kasno za početak.

Bila sam udata i ostvarila se dva puta kao majka. Starija ćerka je išla u školu, a mlađa je imala dve godine kada sam krenula sa studijama.

Oduvek sam htela da studiram, ali iz porodičnih razloga nisam mogla.

Lično sam mislila da nikada nije kasno da čovek sebe usavršava.

S obzirom na to da volim da radim različite poslove, ovo je bio jedan jasan cilj, koji sam zacrtala sebi da treba da odradim u svojoj karijeri.

Najviše me  je pokrenula činjenica da medicinske sestre zbog različite organizacije posla ostanu vrlo često da rade noćne smene, a meni je to uvek padalo teško. Samo sa srednjom školom mala je verovatnoća da možeš da prestaneš da radiš noću. To je jedan od razloga. A druga dva mnogo važnija razloga su napredovanje u karijeri, jer sam mislila da uvek mogu mnogo više da postignem, kao i razlika u plati.

U početku je to bila Viša medicinska škola i studije sam započela u Beogradu, iako sam živela u Nišu, jer ta škola u tom trenutku je postojala samo u Beogradu, tako da sam putovala na sva predavanja, vežbe i ispite. Moje obrazovanje u toj školi je obuhvatalo veliki broj praktične nastave, tako da sam vrlo često morala da putujem i često ostajem i po nekoliko dana u Beogradu.

2. Kako je u tvom slučaju izgledalo balansiranje između porodice i ambicije?

Balansiranje između porodice i ambicije je prilično teško. Morala sam da se preorganizujem.

Porodica je naravno na prvom mestu. Ali tu je i redovan posao. Te kada sve dnevne obaveze vezane za porodicu, i posao završim, ja sam se posvećivala učenju u toku noći.

Imala sam i veliku pomoć i podršku supruga, pre svega. A i sa nama u kući su živeli njegovi roditelji, tako da su se oni ozbiljno našli da pripomognu oko čuvanja dece,  dok sam ja na putu, a on na poslu.

3. Svaka majka sa rođenjem deteta izrodi i malog crva griže savesti u glavi, koji izjeda i kad treba i kada ne. Kako si se ti nosila sa tim?

Uh. Deca su mi uvek nedostajala.

Znala sam da osećaju to moje odsustvo, i oni i ja. Ali sam se svakog trenutka trudila da se njima posvetim maksimalno, pa onda sve ostalo.

Tako sam nekako kompenzovala – na uštrp sna i odlazaka negde drugde, trudila sam se da što više vremena provedem sa decom.

Boriti se sam sa sobom u takvim trenucima je vrlo teško.

Ja sam, na primer uvek se vodila mišlju da što pre završim, pre ću se vratiti i videti ih.

To mi je bila motivacija. Bravo, vraćam se kući – sada ću biti sa decom i porodicom.

4. Kako si tada nalazila motivaciju da nastaviš dalje?

Nikad nisam posustala.

Iako je bilo trenutaka kada sam se kolebala – šta će mi to, koliko mi to treba, da li ću moći bez toga… Bilo je trenutaka kada sam sama sa sobom razgovarala na tu temu. Ali uvek bi preovladao razum i ta potreba zašto sam to uradila.

S druge strane ja sam osoba koja nikada ne odustaje. I bez obzira na sve poteškoće koje su me usput susretale, ja ne posustajem.

Čak i kad padnem, legnem, odmorim i krenem dalje.

5. Iz ove perspektive, da li bi išta menjala?

Sada iz ove perspektive, možda bih ranije počela da studiram, kada još ne bih imala porodicu. Možda tada ne bih imala stres, koji me je sve vreme pratio, zbog manjka vremena koje provodim sa njima, a moram da učim.

A sa druge strane, to mi je bila dodatna motivacija.

Tek tada vidiš da ta pobeda pokazuje da možeš mnogo više, iako nisi ni znao koliko stvari možeš da poneseš. Ta pobeda je dodatno slatka, jer vidiš da imaš mnogo više i snage i energije koja te pokreće, da bi nešto završio.

Te s toga nisam ni stala tu u usavršavanju, nego sam posle svega toga upisala i treću godinu strukovnih studija, koje sam takođe uspešno završila.

6. Šta je po tebi ključna stvar, da bi se ostvario cilj – u ovom slučaju uspešno završile studije?

Ništa nije strašno.

Suština svega je da ti to želiš, a onda i drugačije da organizuješ život. To ti niko nije nametnuo, nego biraš sam.

Imaš izbor – da ostaneš gde si ili da se obrazuješ i dostigneš neke nove ciljeve.

7. Da promenimo malo tok razgovora i na aktuelnije teme. Elem, sada me zanima kako i po čemu se razlikuje uloga majke i bake, s obzirom na to da imaš vrlo uspešnu „karijeru“ na oba polja?

Sam način vaspitavanja dece danas i ophođenje prema njima je mnogo liberalniji. Mi smo primenjivali drugačije norme u vaspitanju naše dece. Bile su strože.

I naš stav u odnosu na unuku je u mnogome liberalniji u odnosu na neke stavove u odnosu na našu decu.

Zašto je to tako? Ne bih znala tačan odgovor.

Možda je razlog za to jer smo prošli to roditeljsko iskustvo i tu nas je sve vreme pratio strah – kako ćemo mi, da li ćemo uspeti u svemu tome, da ih vaspitamo da budu zdravi, pravi, dobri.

Pošto smo očigledno uspeli u toj ulozi, sada je došla uloga bake i deke, gde roditelji preuzimaju glavnu odgovornost za vaspitanje i negovanje dece, a baka i deka su tu sada ličnosti koje samo pripomažu u odgajanju deteta.

Roditelji imaju glavnu ulogu i najveća odgovornost je na njima.

Kao bake i deke, imamo mnogo više vremena da se posvetimo svojim unucima.

I možda je to jedan od razloga što smo popustljiviji u odnosu na njih, nego na svoju decu.

A i iza nas je mnogo više iskustva.

Sada vidimo gde smo grešili u odgajanju i vaspitanju naše dece, pa smo dobili priliku da to negde „popravimo“, ako je moguće, na svom unučetu.

Srdačno,

S-Mama i S-Baka