Društveni život i roditeljstvo u istoj rečenici? Verovali ili ne, i to je moguće!
Kada postaneš roditelj kao nosioc ove titule dobiješ i moć da stvaraš ili kradeš vreme, zavisi kako ko na to gleda.
Na šta konkretno mislim?
Dete ti postane prioritet broj jedan, pogotovu dok je toliko malo da bukvalno bez tebe ne može da preživi.
Ali život tada ne staje, te ti kao pravi mađioničar izmišljaš načine da stigneš da završiš stvari koje je neophodno završiti (ovde pre svega mislim na obaveze oko studija ili posla).
A onda se setiš da pre nego što si postao roditelj, ti i tvoj partner ste zapravo bili par. I to očigledno funkcionalan i dobar par, s obzirom na to da je iz sve te ljubavi koju osećate jedno prema drugom nastalo novo biće na ovom svetu. Dakle, bravo za vas.
A kako beše izgleda biti par?
Kako stvoriti ili vratiti taj deo magije?
Kako izdvojiti vreme jedno za drugo, uprkos svim obavezama koje pritiskaju sa svih strana?
I kako to sve izvesti ako na dohvat ruke nemate dodatnu eksternu pomoć u vidu baka i deka, koji bi mogli da uskoče kada god bi vama to odgovaralo?
Tada na red dolazi poseban set trikova.
Naravno da sa rođenjem deteta ništa ne ostane isto, pa ni partnerski odnos.
Naravno da se vaše zajedničko kretanje smanjuje čak i do granica, da to što je napolju lockdown i svi nešto lude jer ne mogu posle 9 ili 10 napolje, ti to baš i ne možeš da razumeš jer – hej, kada si poslednji put i bio napolju „tako kasno“.
Šalu na stranu, činjenica jeste da roditelji, pogotovu oni koji nemaju baku i deku ne samo na speed dial-u, nego ni u radijusu od 1000 km, da uskoče kada se nama prohte „da malo eto prošetamo“, moraju da smišljaju druge načine da vreme provode kvalitetno zajedno, te i sa drugim ljudima.
Ali nije nemoguće.
Pre svega što u tom novom načinu života treba da prihvatiš je da su „izleti roditelja“ u spoljašnji svet bez svog mladunčeta retki.
I onda ti bude lakše.
Socijalni život roditelja je prosta parola snađi se da obezbediš sebi malo vremena, koje ne uključuje i potomke.
Kako stvari stoje u našem slučaju?
Zanimljivo je što mi zapravo pod društvenim životom primarno podrazumevamo vreme za nas dvoje, pa tek onda vreme sa drugim ljudima, koji ne žive u našem domu.
Mi smo pre svega otkrili potpuno novi svet – zabave u kući!
Sofka je sada dovoljno velika i ima svoj dnevni ritam, te imamo sreće da je ona već između 7 i 8 uveče u krevetu.
Te Marko i ja imamo taj luksuz da je svako veče (kada se ne onesvestimo od umora) naše veče. Ok, ne možemo zajedno napolje, ali možemo svašta unutra.
Tako nekih večeri pričamo u nedogled, nekih gledamo filmove ili serije. Nekada on igra sony playstation, dok ja čitam, nekada zajedno čitamo… Mogućnosti su brojne (ako izuzmemo prostornu ograničenost, naravno).
Kako mi uspevamo da se družimo sa drugim ljudskim bićima starijim od 5 godina?
Kao što rekoh, zajednički izlasci među druge ljude su retki, ali kada se dese, znamo da ih cenimo, o i te kako!
Opcija koja je uvek otvorena je da nama neko dođe u goste. Kada smo raspoloženi za veće društvo, organizujemo „play night“, tada pozovemo prijatelje da kod nas igramo društvene igre.
Nije samo vreme koje Marko i ja zajedno provodimo važno, već i ono koje svako od nas provodi sam tj. sa svojim prijateljima. Jer, gle čuda, ne idemo i ne moramo da idemo svuda zajedno.
A i da bi socijalni život iole postojao tu i tamo van granica našeg stana, bolje je da makar jedan od nas dvoje povremeno napravi izlet u paralalni tj. spoljni svet. Dok ovaj drugi, naravno, vodi brigu o detetu i psu.
On ima svoje prijatelje, ja svoje, te kada se dogovaramo individualno za izlazak, pre svega se konsultujemo sa ovim drugim – da li bi mogao zbog obaveza da preuzme brigu oko Benija i Sofke, pa tek onda potvrđujemo izlazak.
Jer jedno smo drugom pre svega podrška, ali i ispomoć.
Nije uvek sve idealno, a onda dođu baka i deka!
Moram priznati da nam nekada baš fali da spontano odemo u šetnju po kraju ili kraj Dunava, kao što smo to činili dok se Sofka još nije rodila. A o propuštenim druženjima kod prijatelja, da i ne govorim.
Ana (moja sestra, koja takođe živi i studira u Regezburgu) je tu da uskoči kada baš zagusti ili kada nam se međusobni kalendari dovoljno poklope, da ona može da pričuva Sofku, kako bismo Marko i ja mogli zajedno napolje. Ali se trudimo da to ne bude ni previše često, jer i ona ima svoj život, i nije tu samo da bi nama izigravala bebi siterku.
Te se mi višednevnoj poseti mojih roditelja posebno radujemo.
Svaki put, kada nam baka i deka dođu u goste, mi to koristimo maksimalno i to bez griže savesti. Onda nadoknadimo sve šetnje, kafenisanja i druženja u „kasne sate“ (čitaj – posle 7 uveče).
Prednost pomenute situacije je u tome što se Sofka toliko uželi bake i deke, a i obrnuto, da ni jedni ni drugi prosto ne primete naše odsustvo.
Zbog toga je taj period svojevrsan roditeljski odmor za nas dvoje, što podrazumeva da se više nego obično aktivno posvećujemo našem partnerskom odnosu.
Zapravo tih dana, kada su nam baka i deka tu, Marko i ja se više trudimo da nas dvoje provedemo kvalitetno vreme zajedno, nego što moramo per se da se svakodnevno viđamo sa drugim ljudima.
I naučili smo da cenimo te dane i momente, baš zbog činjenice da su odstupanje od pravila, monotonije i rutine.
Ne treba nama mnogo (ni skupi izlasci, večere, niti pokloni) da bismo se osećali bliskima. Ali da nekoliko sati (a tek dan ili dva) zajedničkog samovanja mogu da naprave ozbiljno osveženje odnosa, itekao mogu.
Tada je odlazak u bioskop, kao i prosta šetanja pored reke, bez potrebe da se konstanto gleda na sat, vrlo okrepljujuća.
A ako se još i ubaci neko druženje ili izlazak sa dragim nam ljudima, magija se penje na još viši nivo.
Parents mode off, couple mode on.
Koji život je bolji?
Ono što je sigurno je da mi generalno uživamo u životu kakav smo sebi stvorili.
Znamo da cenimo trenutke kada smo sami, i da uživamo u trenucima kada nismo.
Jer budimo realni, bilo šta što možete da radite svakoga dana uzimate posle nekog vremena zdravo za gotovo i to više nema istu čar.
Ali kada bih sada mogla da biram da li bih radije izlazila kao kada sam bila mlađa i kada nisam bila majka – definitivno ne bih!
A sa druge strane, da li mi prijaju povremeni izleti u neroditeljski svet – apsolutno.
Biti roditelj je zabavno, na svoj jedinstveni način. Oboje obožavamo Sofku, više nego bilo koga ili bilo šta na svetu.
Ali volimo i jedno drugo. Što se ne sme izgubiti iz vida.
Naše vreme je bilo, sada je i tek će biti, samo se način na koji ga trošimo zajedno menja i to tako i treba biti.
Find your magic, together.
Srdačno,
S-Mama
Ljubav …ljubav…ljubav!