Šta je sloboda za vas? Ne, ne mislim na filozofsku kategoriju, ni na političku slobodu, već na onu bazičnu, ličnu, intimnu. Kako sam oslobodila sebe socijalnih pritisaka i očekivanja drugih i šta je za mene sloboda?
Želeli mi to da priznamo ili ne, društvo u kome živimo u velikoj meri oblikuje naše stavove, ponašanja i očekivanja. Sa druge strane ukoliko se ne osećamo lagodno tu gde živimo i odrastamo, ne možemo biti ni slobodni.
Ja sam se ceo život osećala kao drugačija i samim tim osećanje slobode – da se u potpunosti lagodno osećam u svojoj koži, je stalno izmicao.
Krenimo od bazičnih stvari – načina oblačenja.
Nikada nisam volela da nosim ono što nose moji vršnjaci, ne samo zato što nisam htela da pripadam masi, već i zato što se u tome nisam osećala prijatno. Trendovi i moda nisu nikada bili nešto čiji sam pobornik bila, niti, ako ćemo iskreno, nečega što sam kapirala. Te tako kada su svi nosili ultra uske farmerice, ja sam nosila zvonarice i što šire pantalone. Kada su sve moje vršnjakinje nosile helanke, ja sam nosila duge suknje.
Uvek mi je bilo važno da se u onome što nosim JA osećam dobro. Doduše prečesto se taj pozitivni osećaj topio brzinom svetlosti onog trenutka kada bih iskoračila iz svog toplog doma. Okolina vrlo često zna da komentariše iza leđa, ali i u lice moje izbore. Zašto nosiš suknje? Čemu taj dugi mantil? Obuj štikle ponekad! I sve to ne može doprineti tome da se osećate dobro u svom telu, čak i ako ste konsekventni u svojim izborima.
Stanje je postajalo još gore kada je šminka bila u pitanju. Ja jednostavno nisam neko ko ume da se našminka „po pravilima“, ali nisam ni neko ko se sa šminkom oseća dobro. Iako sam kao mlađa imala jako problematičnu kožu, puderi mi nikada nisu prijali iako sam želela da svoje „nesavršenosti“ prekrijem (niti sam ikada umela da izaberem odgovarajuću boju koja ide uz moje ten, dakle nikad uspešna beauty blogerka od mene biti neće).
Moja šminka se na svakodnevnom nivou sastojala od maskare i labela, eventualno korektora za podočnjake. I to je to. Ali vrlo često bi me i to opterećivalo. Jer se samo da treba vremena da se to nanese kako treba, već još gore – treba mnogo vremena da se skine a spavanje sa maskarom nije opcija iz razloga koje su nama ženama suviše dobro poznati. Ali sama pomisao da bih mogla da izađem iz kuće i bez tog minimuma nije bila opcija. Okruženje u kome živimo je u toj meri uticalo na moju podsvest.
Da ne pričam o tome kako sam celog života nosila dugu kosu. Doduše ova odluka je bila čisto moja, jer sam svoju kosu obožavala (volim je i danas naravno tako da okolinu za ovo ne mogu da krivim. Mada…
Moja kosa je vrlo gusta i jaka, pegle i ostale zavrzlame ne samo da nikada nisam umela da koristim, nego sve to moja kosa jednostavno nije podnosila. Dok su druge devojke posle peglanja imale svilenu i ravnu kosu, moja je izgledala kao metla. I stalno sam bila opterećena pranjem kose – jer tu grivu treba i osušiti, ponekad i negovati. (Ako vam kažem da me je jedan poznanik koji se bavi modom uporedio sa Dženis Džoplin, onda vam je jasno o kakvoj „grivi“ je bila reč.)
Farbanje mi nikada nije padalo na pamet, jer sam oduvek bila oduševljena svojom smeđe-plavo-zlatno-riđom kosom. Ne, nisam posegla za farbom čak ni kada su počeli da se pojavljuju pramenovi sedih.
Jednostavno rečeno, za mene su oduvek „beauty standardi“ bili španska sela i nepotrebna opterećenja i obaveze koje nisam želela da ispunjavam, niti sam za to imala snage. Sve je to sputavalo moju slobodu.
Tako da obrni okreni, ja nikako nisam mogla da se uklopim ni u koji „kalup lepote i prihvatljivog“ na Balkanu.
A onda sam se preselila u Nemačku, gde, kako kažu svi koji nam dolaze u posetu iz Srbije, nema lepih žena.
To apsolutno nije tačno. Nemice su lepe, ali Nemice se ne uklapaju u „kalupe lepote“ postavljene u Srbiji ili na Balkanu. Pre svega, Nemice ne pate od „marke“, čak i kada na sebe obuku nešto „skupo“ to ne „vrišti“. One se ne šminkaju, uopšte! A one koje to rade, to nekako ne vrišti i ne bode oči. Oblače se udobno i opušteno. Kose su im čiste, ali ne upeglane, već ih često vezuju u „mesi“ punđe jer im je tako praktično. Prosto se ne opterećuju, ničime.
Meni je bio šok kada sam prvi put bila na predavanju na Univerzitetu, gde je devojka koja je držala referat nosila, zamislite jadranke (ili japanke, kako god ih zvali). Od celog predavanja, meni je to privuklo najveću pažnju. A ne bi trebalo!
Jer kakve veze ima šta je ona obukla ili obula, važno je šta ima da kaže, a i bila je jako samouverena možda baš zato što se u tome što je imala na sebi osećala dobro i neopterećeno.
Vremenom sam i ja naučila da je nebitno šta neko oblači, da li ima „višak“ kilograma a uvukao se u kožne helanke, da li ima xy godina a nosi suknju, da li je nenašminkan/a ili jeste. Prosto prestaneš da obraćaš pažnju na te stvari, zato što niko na to ne obraća pažnju. I to je tako oslobađajuće! Niti koga zagledaš, niti tebe bilo ko zagleda.
Moram priznati da je i Marko u veliko veri uticao na ovaj preokret u mom načinu percipiranja sebe. On je oduvek govorio da sam najlepša kada sam bez šminke i kada se vidi da se osećam opušteno, šta god obukla.
Kakve sve ovo veze ima sa slobodom?
Pa velike.
Pre dve godine sam svoju dugu kosu skratila na „mušku“ frizuru i svaki put kada odem kod frizerke ona me pita „jel ćemo opet kraće nego prošli put“ i svaki put je odgovor DA. Da! Da zato što se sa kratkom kosom osećam slobodno!
Slobodna sam je mi nije više važno da planiram kada ću prati kosu i koliko ću je dugo sušiti. Moje obaveze se nisu više vrtele oko toga (ne preterujem kada kažem da sam pre morala da odvojim par sati samo za pranje i sušenje kose, jer griva). Slobodna sam jer mi je sada frizura uvek uredna iako nisam sate provela pokušavajući da je namestim da liči na nešto. Pranje, sušenje i stilizovanje sada traje ukupno 10 minuta (često i manje). A zar to nije sjajna ušteda vremena i energije?
Slobodna sam jer konačno kada se pogledam u ogledalo, ono što osećam iznutra se odražava spolja. To sam konačno ja u punom svetlu.
I ne, niko se ne iščuđava kako žena koja ima muža i koja je majka može da nosi tako kratku kosu, jer to nije „ženstveno“.
Ne sećam se ni kada sam poslednji put stavila maskaru. Ne zato što je korona tome doprinela da ne moramo nigde ići, nego se jednostavno osećam lepom i bez nje. Da, imam krupne oči i duge trepavice, ali ne, ne treba mi ništa da bih to istakla. I da, mogu da počešam oko kada god me zasvrbi, a da pri tom ne pretrnem od straha da sam razmazala maskaru. O skidanju šminke kada sam preumorna ne moram da mislim, jer šminke nema. I ne, ne izgledam bolesno niti umorno, iako nemam ni maskaru.
Moj glavni odevni predmet je već godinama, ne biste verovali – helanke. Prvo jer su preudobne, drugo jer ih možeš kombinovati do besvesti, a treće jer se osećam prokleto dobro u njima a da ne moram da razmišljam kako mi pozadina izgleda i da li imam odgovarajući broj na vagi da bih bila dostojna da ih nosim. Štaviše, od pre par meseci imam i par „kožnih“ helanki i prokleto mi dobro stoje!
I da, obožavam svoje sede jer sam ih pošteno zaradila, te nemam potrebu da ih skrivam jer nije sramota imati ih.
Nije poenta uzdignuti jednu kulturu, a uniziti drugu. Poenta je da je najvažnije kako se vi u svom telu osećate, a ne šta o tome misli okolina (ma na kojoj se ona geografskoj širini nalazila).
Ako je VAMA super da ste svakoga dana full našminkani i utegnuti, super, nemam ništa protiv. Ako vam se farba, pa farbajte se i u dugine boje ako treba. Ako vam se nose štikle svakoga dana, vrh! Ako vam pak više odgovara opuštena varijanta u patikama i sa rancem na leđima, super! Ništa od ovoga nije važno. Važno je samo kako se vi u tome istinski osećate i, što bi rekao Nikola Pejakovć u Crnom Gruji „da je čisto, iako je zakrpljeno.“
Whatever works, sve dok to kako izgledate izaziva iskren i samouveren osmeh u ogledalu, a ne ako je uslovljenu očekivanjima drugih.
Budite vi! Budite slobodni da budete ono što jeste i da to pokažete svetu oko sebe, jer ono kako se osećate iznutra će se uvek odraziti na vašu spoljašnost, kako god i čime god probali to da zamaskirate. Jer tek onda kada oslobodimo sebe okova tuđih očekivanja, možemo biti istinski slobodni i zadovolji u svojoj sopstvenoj koži.
Srdačno,
S-Mama
[…] je feminizam do sada nešto trebalo da donese, a to je (sem prava glasa) pravo da svaka za sebe, same odlučimo kako želimo da izgledamo, čime želimo da se bavimo, da li hoćemo da imamo decu, da li hoćemo da ozvaničimo veze u kojima […]
[…] feminizam je sloboda za sve žene, bez […]